Scenska tehnika i akustika grckog pozorista

[Lada]

Osim već pomenutom scenografijom, dramska radnja je bila potpomognuta i onim što danas nazivamo specijalni efekti. O tome se danas vrlo malo zna; postoje tek naznake koje nas navode na pomisao da je tehničko znanje starih Grka bilo na daleko višem stepenu nego što se to obično misli. Neka dela su zahtevala podizanje celokupnog hora ili pak efekte poput munja i potresa. Način na koji su se postizali takvi efekti, za koje različiti izvori tvrde da su bili vrlo uverljivi, nama je nepoznat.


Šema pneumatskog mehanizma za otvaranje vrata grčkog inženjera Herona Aleksandrijskog iz 1. veka
Međutim, neki elementi scenske tehnike klasičnog pozorišta ipak su nam poznati. Za podizanje ljudi i predmeta iznad pozornice postojale su jednostavne dizalice na principu užadi i čekrka, poznate kao mechane ili geranos. Njihova upotreba postala je uobičajena u epilogu, posebno u Euripidovim dramama, kada bi se nerešivi dramski problem konačno razrešio intervencijom božanstva koje bi se spustilo sa neba, deus ex machina. Ovaj izraz se i danas koristi kada se neka prividno nerešiva situacija razreši pomoću nekog spoljašnjeg, dotad nepoznatog faktora.

 

[Lada]

Jedan deo prizora u grčkim dramama nije se odvijao na pozornici, nego u skeni, pa ih gledaoci zapravo nisu mogli videti. Ekilema je bila niska platforma na točkovima koja se koristila da bi se pokazala tela onih koji su ubijeni u zatvorenom prostoru ili da bi se izvezli likovi koji su bili bolesni. U helenističko doba, kada pozorište gotovo sasvim gubi svoja religijska obeležja, pojavljuju se brojna nova pomoćna sredstva za stvaranje vizuelnih efekata, a pozorište više nema pedagošku ulogu, već postaje neka vrsta spektakularne masovne zabave.

Akustika​

Jedno od najvažnijih pravila pri oblikovanju pozorišta jeste osiguravanje dobrih audiovizuelnih uslova. Budući da su grčka pozorišta po pravilu bila vrlo velika, problem akustike bio je izuzetno važan kako bi se svakom gledaocu omogućilo da čuje ono što se govori na pozornici. Danas se u pogledu akustičnih osobina otvoreno grčko pozorište smatra uzorom savršenstva. To i nije tako neobično ako uzmemo u obzir sva ona znanja koja su stari Grci posedovali. Evo kako Vitruvije opisuje prirodu zvuka:

„Glas je tekuća struja vazduha koju uvo oseti dodirom. Kreće se u bezbrojnim krugovima; kao kad, naprimer, u mirnu vodu bacimo kamen, pa nastanu bezbrojni krugovi talasa koji rastu i šire se od središta, što mogu dalje, ako ih ne prekine ograničen prostor ili ne spreči druga prepreka da stignu do kraja. Kad ih prepreke prekinu, prvi se vraćaju i razbijaju kružne crte onih za sobom. Na taj se način i glas kreće u krugovima, ali se krugovi u vodi kreću površinom u širinu, a glas napreduje u širinu i postupno se diže u visinu. Dakle, kako je u vodi sa crtama talasa, tako je sa glasom.”

 

[Antigon@]

I na ovaj način su u amfiteatrima stvoreni uslovi da istim intenzitetom publika čuje glas glumca, bez obzira da li sedi na prvim stepenicama ili na poslednjim.

 

[Lada]

Poznavajući prirodu širenja zvučnih talasa, Grci su već pri izboru mesta budućeg pozorišta vodili računa o akustici, birajući mesto koje je konsonantno, tj. ono „gde se glas odozdo potisne, jača i penje, pa dođe do ušiju čujnim i jasnim rečima”. Sam oblik gledališta u vidu koničnog levka bio je takav da je omogućavao najbolje audiovizuelne uslove. Prilikom izgradnje gledališta pazilo se da se ono sagradi unutar dozvoljenog minimalnog i maksimalnog nagiba, kako se ne bi pojavile prepreke koje bi ometale širenje zvuka.

Zbog veličine pozorišta zvuk se, bez obzira što nije bilo prepreke za njegovo širenje, morao pojačavati. Glumci su nosili maske koje su, osim što su služile za razlikovanje likova, imale ugrađene i jednostavne oblike megafona. Za pojačavanje zvuka koristili su se i rezonatori, bronzane posude u obliku amfore, koje su se izrađivale tako da između sebe daju tonove kvarte, kvinte i tako redom do dvostruke oktave. Posude su se postavljale na tačno određena mesta u niše između sedišta gledališta. Kod većeg pozorišta njegova visina delila se u četiri dela kako bi se dobile tri poprečne zone za niše – harmonska, hromatska i dijatonska u koje su se smeštali rezonatori koji su između sebe davali tonove po principu ove tri skale. Kretanje glumaca na sceni i čitava koreografija bili su dobrim delom podređeni rasporedu rezonatora; oni su se u svakom trenutku nalazili upravo tamo odakle je najpogodniji rezonator mogao da uhvati i pojača čas duboke, čas visoke tonove njihovih glasova. Ovakvo umeće upravljanja prirodnim fizikalnim zakonima čak i danas, u vremenu fascinacije tehnikom, deluje zadivljujuće.

Međusobno povezani zvukom, slikom, sadržajem i značenjem, u nekoliko kratkih vekova izvornog klasičnog pozorišta autor, glumci i publika činili su nerazdvojno jedinstvo. Ovde nismo govorili o sadržajnom aspektu grčkog pozorišta, nego samo o njegovom fizičkom, konkretnom, arhitektonskom okviru koji je na svoj način doprineo da se to jedinstvo zaista i ostvari.
Autor: Suzana Dobrić

 

[Lada]

I na ovaj način su u amfiteatrima stvoreni uslovi da istim intenzitetom publika čuje glas glumca, bez obzira da li sedi na prvim stepenicama ili na poslednjim.

Pogledajte prilog 984080

Bas tako,neverovatno nam je otkrice za ta davna vremena