Према Ђиласу, Јованка није имала утицаја на Тита приликом доношења одлука и време је највише проводила бринући о дому и свом супругу. Међутим, генерал Крањц, тврди да је Јованка убрзо по склапању брака почела да сплеткари, те да је имала државничке амбиције, [3], иако није понудио доказе у прилог таквим оптужбама. Ни Ђилас није био без критика према Јованки, али су оне биле много мање озбиљне, а највише су се тицале њеног држања.
Брачни проблеми[уреди]
Тито и Јованка са Пет и Ричардом Никсоном
Односи у брачном пару су почели да се нарушавају раних 1970их. Њихов однос је постао тема оштрих политичких расправа. Јованка је тврдила да је покушавала да заштити свог остарелог супруга од разних агената - сматрала је десет од једанаест његових државних секретара (министара) за некакве агенте. Њени противници су тврдили супротно, да је она та која ради против свог супруга.
Према извештају из 1988. године написаног за Председништво СФРЈ, између 1974. и 1988, највиши југословенски форуми су на 59 састанака расправљали само о Јованки. Овај процес је започео сам Тито 21. јануара 1974. године када је наредио Савезу комуниста Југославије да оснује специјалну комисију која ће проучавати „случај другарице Јованке“. Комисијом је председавао Рато Дугоњић, а у њој су још били Стеван Дороњски, Тодо Куртовић, Фадиљ Хоџа, генерал Милош Шумоња, Џемил Шарац и Иван Кукоч.
Тих година је Јованка била оптуживана да је совјетски шпијун, за одавање државне тајне, шуровање са српским генералима, за постављање и смењивање највиших функционера, учествовање у завери против Александра Ранковића, планирање државног удара са генералом Ђоком Јованићем са циљем узурпирања Маршалове улоге...
Многи верују да је она жртва амбиција разних политичара који су успели да манипулишу остарелог Маршала против своје супруге. Према Иву Етеровићу, фотографу који је имао вишедеценијски приступ владајућем југословенском пару, главни кривци за разлаз Тита и Јованке су Стане Доланц и генерал Никола Љубичић.[3]
Коначни разлаз[уреди]
Јованка Броз 1971. у Белој кући
До половине седамдесетих, Јованка је постала још удаљенија од Тита, који је у том времену био скоро потпуно под утицајем Станета Доланца и Митје Рибичича.
Разлаз се одвијао у етапама. Током 1975. године није била присутна на неким Титовим иностраним посетама, а почеле су да круже гласине да се често свађају. Априла исте године Тито је напустио њихову резиденцију у Ужичкој 15 и сам се преселио у Бели двор.
Јованка је последњи пут виђена у јавности 14. јуна 1977. на званичном пријему за премијера Норвешке. Касније тог лета је ухапшена под сумњивим околностима. Није било званичног објашњења за њено хапшење, које је наводно наредио сам Тито. Није се видела са Титом последње три године његовог живота. На кратко се појавила у јавности током Титове сахране почетком маја 1980. године. У свим државним објавама и новинским извештајима је била наведена као Титова удовица. Иако је стање између супружника споменуто, званичан развод се никад није десио.
После Титове смрти[уреди]
27. јула 1980. године, ни три месеца од Титове смрти, људи из тајне службе су упали у њен стан у Ужичкој 15. Испретурали су стан, конфисковали Јованкину имовину и присилили је да се пресели у Булевар мира 75, где је стављена у кућни притвор. Њеној млађој сестри Нади, која је била присутна док се све ово дешавало, је прећено смрћу ако каже било коме шта је видела.
У децембру 1985. године у отвореном писму посланицима Савезне скупштине, Јованка је описала како се све издешавало: "Та мучна преметачина је трајала од једанаест сати пре подне до дубоко у ноћ. Ујутру су све то некуд однели. Ништа нису помогла уверавања да су то моја лична писма, рачуни, документи. Била сам сама у кући, све особље које је ту радило некуд је послато. Била сам са десет непознатих људи и бојала сам се. Бојала сам се чак и за свој живот. Кад су почели обијати врата, позвала сам своју сестру Наду да дође. Она је присуствовала целој тој мучној ситуацији чишћења. При одласку, пришао ми је тај Николић и запретио да ће ако Нада буде говорила шта је тог дана видела, то и главом платити." [3]
Од тада Јованка живи повучено. Недавно, у интервјуу који је дала 2003. је порекла Титову одговорност за оно што јој се дешавало, казавши да је урадио све да јој спасе живот. У истом интервјуу је истакла Станета Доланца и генерала Љубичића као главне разлоге зашто је била на ивици провалије крајем 1970их и раних 1980их.
Лична документа[уреди]
Напокон добила личну карту и пасош 2009.
У друштву министара Дачића и Љајића
Почетком 2006. године је посетио министар Расим Љајић.[4] Јованка Броз је после готово 30 година, добила личну карту и пасош, а документа су јој 6. јула 2009. године уручили министар унутрашњих послова, Ивица Дачић, и министар за рад и социјалну политику, Расим Љајић.[5] Јованка Броз захвалила је министрима и добро расположена уз смех напоменула да је веома срећна јер сада може да путује.
Удовица Јосипа Броза је била без личних докумената од 1980. године, када јој је преминуо супруг.
Болест, смрт и сахрана[уреди]
Брачни проблеми[уреди]
Тито и Јованка са Пет и Ричардом Никсоном
Односи у брачном пару су почели да се нарушавају раних 1970их. Њихов однос је постао тема оштрих политичких расправа. Јованка је тврдила да је покушавала да заштити свог остарелог супруга од разних агената - сматрала је десет од једанаест његових државних секретара (министара) за некакве агенте. Њени противници су тврдили супротно, да је она та која ради против свог супруга.
Према извештају из 1988. године написаног за Председништво СФРЈ, између 1974. и 1988, највиши југословенски форуми су на 59 састанака расправљали само о Јованки. Овај процес је започео сам Тито 21. јануара 1974. године када је наредио Савезу комуниста Југославије да оснује специјалну комисију која ће проучавати „случај другарице Јованке“. Комисијом је председавао Рато Дугоњић, а у њој су још били Стеван Дороњски, Тодо Куртовић, Фадиљ Хоџа, генерал Милош Шумоња, Џемил Шарац и Иван Кукоч.
Тих година је Јованка била оптуживана да је совјетски шпијун, за одавање државне тајне, шуровање са српским генералима, за постављање и смењивање највиших функционера, учествовање у завери против Александра Ранковића, планирање државног удара са генералом Ђоком Јованићем са циљем узурпирања Маршалове улоге...
Многи верују да је она жртва амбиција разних политичара који су успели да манипулишу остарелог Маршала против своје супруге. Према Иву Етеровићу, фотографу који је имао вишедеценијски приступ владајућем југословенском пару, главни кривци за разлаз Тита и Јованке су Стане Доланц и генерал Никола Љубичић.[3]
Коначни разлаз[уреди]
Јованка Броз 1971. у Белој кући
До половине седамдесетих, Јованка је постала још удаљенија од Тита, који је у том времену био скоро потпуно под утицајем Станета Доланца и Митје Рибичича.
Разлаз се одвијао у етапама. Током 1975. године није била присутна на неким Титовим иностраним посетама, а почеле су да круже гласине да се често свађају. Априла исте године Тито је напустио њихову резиденцију у Ужичкој 15 и сам се преселио у Бели двор.
Јованка је последњи пут виђена у јавности 14. јуна 1977. на званичном пријему за премијера Норвешке. Касније тог лета је ухапшена под сумњивим околностима. Није било званичног објашњења за њено хапшење, које је наводно наредио сам Тито. Није се видела са Титом последње три године његовог живота. На кратко се појавила у јавности током Титове сахране почетком маја 1980. године. У свим државним објавама и новинским извештајима је била наведена као Титова удовица. Иако је стање између супружника споменуто, званичан развод се никад није десио.
После Титове смрти[уреди]
27. јула 1980. године, ни три месеца од Титове смрти, људи из тајне службе су упали у њен стан у Ужичкој 15. Испретурали су стан, конфисковали Јованкину имовину и присилили је да се пресели у Булевар мира 75, где је стављена у кућни притвор. Њеној млађој сестри Нади, која је била присутна док се све ово дешавало, је прећено смрћу ако каже било коме шта је видела.
У децембру 1985. године у отвореном писму посланицима Савезне скупштине, Јованка је описала како се све издешавало: "Та мучна преметачина је трајала од једанаест сати пре подне до дубоко у ноћ. Ујутру су све то некуд однели. Ништа нису помогла уверавања да су то моја лична писма, рачуни, документи. Била сам сама у кући, све особље које је ту радило некуд је послато. Била сам са десет непознатих људи и бојала сам се. Бојала сам се чак и за свој живот. Кад су почели обијати врата, позвала сам своју сестру Наду да дође. Она је присуствовала целој тој мучној ситуацији чишћења. При одласку, пришао ми је тај Николић и запретио да ће ако Нада буде говорила шта је тог дана видела, то и главом платити." [3]
Од тада Јованка живи повучено. Недавно, у интервјуу који је дала 2003. је порекла Титову одговорност за оно што јој се дешавало, казавши да је урадио све да јој спасе живот. У истом интервјуу је истакла Станета Доланца и генерала Љубичића као главне разлоге зашто је била на ивици провалије крајем 1970их и раних 1980их.
Лична документа[уреди]
Напокон добила личну карту и пасош 2009.
У друштву министара Дачића и Љајића
Почетком 2006. године је посетио министар Расим Љајић.[4] Јованка Броз је после готово 30 година, добила личну карту и пасош, а документа су јој 6. јула 2009. године уручили министар унутрашњих послова, Ивица Дачић, и министар за рад и социјалну политику, Расим Љајић.[5] Јованка Броз захвалила је министрима и добро расположена уз смех напоменула да је веома срећна јер сада може да путује.
Удовица Јосипа Броза је била без личних докумената од 1980. године, када јој је преминуо супруг.
Болест, смрт и сахрана[уреди]
