Савезничке мисије

[aka_Koča]

LETTER OF GENERAL EAKER

On 13 July 1944 Lt General Ira Eaker of the Mediterranean Allied Air Forces sent a letter to General Wilson, Supreme Allied Commander, Mediterranean Theater.

Request approval for the following plans:

Make up a unit of twelve to twenty officers and men, to include a Flight Surgeon and medical personnel, to expedite the assembly and passage to the Balkans, principally Yugoslavia, of Strategic Air Force crews now in Balkan territory. It is estimated that at least 1100 crewmen of the Strategic Air Force have parachuted from disabled aircraft and are now in the Balkan areas. The great majoriy of these men are believed to be in Yugoslavia. Reports indicate that many of them are in need of medical assistance. I am convinced it will greatly facilitate the earlier return of these crewmen if a specially selected American unit is given the responsibility of collecting these individuals, giving them medical attention, and expediting their assembly and return.

It is clearly understood that the activities of this American unit will be non-diplomatic and non-military. It will will be devoted entirely to rescue purposes; its activities will be coordinated with the Balkan Air Force. I have discussed the subject with the Balkan Air Force commander, with General Devers and Mr. Murphy, all of whom agree with me that the project is feasible and necessary.

Before the Air Forces had established themselves in Italy, there had been little chance of recovering aircrews missing in action, even though many were known to have survived the loss of their planes. Though a few men escaped or evaded, most were imprisioned in closely guarded camps deep in enemy territory. But after the air forces settled in Italy and began concentrated attacks on the Balkans, partisans in Northern Italy and Yugoslavia began to assist downed aircrews, and a sizeable number of flyers trickled back to base.

But by late spring of 1944, the situation had reached emergency proportions. Until then, the Escape and Evasion sub-sections in Twelfth and Fifteenth Air Forces had handled the rescue of American airmen, using techniques developed earlier by the British. The Escape and Evasion staffs concentrated primarily on briefing crews and providing escape intelligence such as the following:

ESCAPE INTELLIGENCE: ESCAPE BULLETIN NO.29

23.April 1944

RECENT INFORMATION ON YUGOSLAVIA

1. GENERAL: The most important fact about Yugoslavia to bear in mind is the change that has taken place in the relative positions and importance of Partisans and Serbian Chetniks. From every point of view, including that of assistance in evasion and escape, Marshal TITO and his Partisans (or National Army of Liberation) are now the chief helpers in Yugoslavia, while, Mihailovic and the Chetniks have become altogether secondary and minor.

2. PARTISANS AND CHETNIKS: The National Army of Liberation does not, as is generally supposed, consist of scattered guerilla bands living in the mountains and woods, and carrying out haphazard raids on the enemy’s communications, but is in fact a well organlzed force, which completely controls large areas of Yugoslavia and has, almost unaided, forced the Germans to withdraw into the main towns and confine their activities to keeping open the roads to the towns which they occupy. The latest infomlation gives the number of Partisan divisions as 26 and the total number of troops as 250,000.

In this connection, it is well to remember that TITO's strategy involves a readiness to abandon any area at any time rather than risk his valuable troops in a last man-last round defense of it. Many parts of the country have been captured, evacuated, and recaptured two or three times in the past two years by the Partisans. This is particularly important in relation to evasion tactics.

The Serbian Chetniks number about l5.000 men, and are confined chiefly to the forest and hills of Serbia. At best, they remain in a static condition, at worst some of them collaborate with the Germans against the Partisans.

As a result of all of this, there are many more Allied Military Missions with the Partisans than with the Chetniks. In most cases, no doubt, Chetniks would be willing to help American or British soldiers, but there would always be the risk of running into those Chetniks who were cooperating with the Germans………

Michael Lees The Rape of Serbia: The British Role in Tito's Grab for Power 1943-1944

From Publishers Weekly
There were two major resistance movements in Yugoslavia during the war: Tito's Communist Partisans and Draza Mihailovic's Loyalist Chetniks. The author served as British liaison officer with the latter in 1943 and 1944. His memoir describes how Tito deceived Winston Churchill into believing Mihailovic was collaborating with the Germans, which resulted in the abrupt transfer of Allied aid from the Chetniks to the Partisans. The tragic upshot was that Tito then used Allied munitions against the Chetniks after the German retreat, launching an extermination campaign against thousands of rivals and potential enemies. The British prime minister, realizing too late his error in embracing Tito at the expense of Mihailovic, tried to intervene on the latter's behalf but was unable to prevent a Titoist court from convicting him of treason. Mihailovic was executed in 1946. Lees relates this grim story with unrestrained bitterness. His book is a powerful indictment of British wartime policy in the Balkans and an elegy for Yugoslav victims of Tito.
Copyright 1990 Reed Business Information, Inc.

From Library Journal
Lees combines his personal experience as British liaison officer with research in official declassified records to provide a revisionist account of the civil war in Yugoslavia at the end of World War II. The result is a fascinating investigation that effectively demolishes the reputation of Marshal Tito and blames his rise to power on the overt support of the Western allies. Lees indicts the British Secret Service for turning the tide toward Tito and against the non-Communist resistance leader General Draza Mihailovic, who was executed by Tito in 1946. Lees's involvement in some of these events adds an element of high drama to this study, and this unsettling work will cast serious doubt on all previous histories of this period, such as Walter Roberts's Tito, Mihailovic, and the Allies ( LJ 2/1/73). Recommended for most academic and larger public libraries.
- Thomas A. Karel, Franklin & Marshall Coll. Lib., Lancaster, Pa.
Copyright 1990 Reed Business Information, Inc.

__________________________________________________________________________

Po ko zna koji put....naravno da si britanci morali da opravdaju svoje iznenadno napustanje Mihailovica, koga su do tada kovali u zvezde...Svedok svih tih desavanja i sramnih poteza svoje vlade, Majkl Liz...prica koja je britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti, o sabotazama u kojima je licno ucestvovao sa cetnicima, a koje su preko radio Londona pripisivane partizanim, pogresnim izvestajima, naprasnom velicanju partizana itd. itd....Koga zanima procitace...koga ne zanima zadovoljice se i posticima poput ovog od piciginx-a...

 

[Mrkalj]

Draža Mihailović pogubljen na Adi Ciganliji
17.04.2009.


„Moja je savest čista, ovo govorim prvi put”, reči Slobodana Krstića Uče, svedoka streljanja osmorice osuđenika 17. jula 1946. godine, ostale su zabeležene i sačuvane na magnetofonskoj traci čiji sadržaj dajemo čitaocima „Politike” na uvid


Slika: Đeneral Mihailović s lisicama na rukama tri dana pred pogubljenje (Foto iz arhiva Vojnog muzeja)
Dragoljub – Draža Mihailović, načelnik Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, pogubljen je 17. jula 1946. godine u prvim jutarnjim časovima, na beogradskoj Adi Ciganliji, a njegovo telo bačeno je u krečanu pokraj ograde zatvora koja je posle nekoliko dana zatrpana. Oružjem s prigušivačem streljana su tada još sedmorica osuđenika, a osmi, Dragi Jovanović, uprkos zvaničnom državnom saopštenju da je likvidiran, živeo je još dve-tri godine i potom ubijen. Centralnom milicijskom četom koja je obavila pripreme za streljanje i organizaciju egzekucije rukovodio je Radivoje Lazić. Tom činu prisustvovali su Slobodan Penezić Krcun, ministar unutrašnjih poslova Srbije, Josip Hrnčević, tužilac FNRJ, pukovnik Miloš Minić, vojni tužilac, Mihajlo Đorđević, predsednik sudskog veća, Slobodan Krstić Uča, funkcioner Ozne (Odeljenje za zaštitu naroda), lekar po službenoj dužnosti i malobrojni, javnosti manje poznati, oficiri Ozne i milicije. Na desnoj, čukaričkoj, obali Save bili su savezni funkcioneri milicije Edo Brajnik i Đuro Stanković. Josip Broz Tito, tadašnji predsednik Komunističke partije Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, boravio je u Poljskoj Republici. Na mestu zbivanja sutradan su se pojavili pojedini visoki milicijski rukovodioci, glasi, telegrafski, doduše 63 godine zakasneli, izveštaj o zbivanjima te julske noći 1946. godine. Potvrdu njegove istinitosti dali su, pre svih, učesnici zbivanja: Slobodan Krstić Uča u razgovoru sa Miladinom Gavrilovićem, upravnikom Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu, i novinarom Miletom Nedeljkovićem, snimljenom početkom devedesetih godina prošlog veka, potom viši inspektor MUP-a u penziji koji čeka blagoslov ministra pravde da ga oslobodi ćutanja na koje se zakleo stupajući na posao, zatim Vojislav Mihailović, unuk đenerala Mihailovića, kao i širom sveta brojni istraživači jedne od najvećih i najdugotrajnijih tajni Srbije.


Evo šta je zabeležila magnetofonska traka, odnosno šta je govorio Slobodan Uča Krstić, učesnik u akciji hapšenja Draže Mihailovića 13. marta 1946, i autor knjige „Kako sam hvatao Dražu Mihailovića”.
Na pitanje Gavrilovića i Nedeljkovića gde su obavljana streljanja narodnih neprijatelja u tim danima, Krstić je odgovorio:

– ... Pa, u Marinkovoj bari (današnje Centralno groblje – prim. aut.), izuzev onih koji su zvanično streljani kao Draža i oni... – kazuje Krstić. – Oni su na Adi Ciganliji. Ja sam bio prisutan prilikom egzekucije. Draža je bio izgubljen, bio je totalno izgubljen. Pre streljanja ništa nije rekao. Tu je Mušicki, jedini od svih koji su streljani, uzviknuo: „Živela Srbija”. To je Kosta Mušicki, Ljotićev komandant. Bili su prisutni Miloš Minić, Mika Đorđević, Josip Hrnčević, Slobodan Penezić Krcun i tako dalje. Pripreme za samo streljanje obavljene su u zatvorskom krugu, tokom noći, a pogubljenje je obavljeno sat-dva posle ponoći.

Ima tu jedan drugi zanimljiv detalj. Trebalo je sve to da bude po zakonskim propisima. Međutim, služba je imala interesa da Dragog Jovanovića zadrži još malo posle toga i ja sam ukrao Dragog Jovanovića iz te grupe i prebacio u druga kola i odvezli smo ga u Beograd i niko, ni predsednik suda, ni tužilac, nije primetio da fali Dragi Jovanović.

Niko nije ni brojao zatvorenike na strelištu.

Evo kako sam izveo tu akciju. Vezani su bili oni dva po dva u zatvorskim kolima, a ja sam onda Dragog Jovanovića zadržao u poslednjoj dvojci sa generalom Dokićem koji je bio gluv. Jedan, onako, čiča izlapeo i njih dvojica su bili vezani. I kad je ovo (osuđenici – prim. aut.) prebačeno preko Save na Adu, ostala su samo njih dvojica. I sad se vraća čamac otud i ja drešim lisice kod Dragog, a on oseća, stari obaveštajac, nešto, pa mi kaže: „Koga ćete prvog da vežete”. Ja vezujem Dokića, stavljam mu lisice umesto na dvojicu na jednoga i ovi odvedoše Dokića, Dragi vide da je odvojen. Ova dvojica su čekali, to je bio Edo Brajnik i Đuro Stanković, čekali su u kolima. Ja sam im ga predao. I onda sam čamac čekao da se prebacim tamo, gde već počinje egzekucija.



Slobodan Krstić Uča (levo) 1991. godine u razgovoru sa Miladinom GavrilovićemDragi je posle dve godine, tri, isto likvidiran. A pošto sam ga ja predao, kao šef obezbeđenja, bio sam odgovoran za njegovu ličnost. Obaveštajna služba ponovo mi ga je predala da se uverim da nije sa njim pravljena neka kombinacija i znam samo da su ga odveli na streljanje i da je pored rake bacio burmu. Kad su ga pitali što baca, on kaže: „Da mi se zna grob”. On je na Centralnom groblju sahranjen”.
Na pitanje sagovornika Gavrilovića i Nedeljkovića da li postoji dokumentacija o njegovom „ponovnom” streljanju, Krstić je odgovorio da ne postoji.

Znači, zvanično je streljan sa Dražom na Adi Ciganliji, a to se u stvari dogodilo dve-tri godine kasnije.

– Moja je savest čista. Ovo prvi put pričam – završio je ispovest Slobodan Krstić Uča.

Da bi otkriće ove decenijama strogo čuvane tajne dobilo i zvaničnu potvrdu nauke, na potezu su nadležni, pre svih u Ministarstvu pravde. Donošenjem odluke da malobrojne svedoke oslobađaju zakonske obaveze čuvanja tajne, veoma brzo bi se razjasnili i mnogi drugi skrivani detalji o tadašnjim zbivanjima u Srbiji. I na taj način, koliko-toliko, pridružili bismo se civilizacijskim shvatanjima i ponašanjima koja su u mnogim državama i društvima odavno norma.

Dragan Vlahović

-------------------------------------------

Teorije padaju u vodu

Istražujući kao istoričar mesto gde je streljan i sahranjen Draža Mihailović, novinar je za 15 godina obavio desetine razgovora sa svedocima zbivanja koji su, po pravilu, izjavljivali da ne znaju te podatke, kao i sa ljudima koji su čuli, načuli jedinu istinu o čiča Draži. Pročitao je brojnu literaturu i obišao mnoga mesta na koja mu je ukazano sa tvrdnjom da se to „sto posto” desilo ovde. Pa se tako to dogodilo na Adi Huji, Velikom ratnom ostrvu, Starom sajmištu, u Lisičijem potoku, Jajincima, na Adi Ciganliji, objektu Vodovod preko puta bivšeg Maršalata, u bašti dvorova na Dedinjskom brdu...

----------------------------------------------

Rušenje zatvora

Na pitanje da li zemni ostaci i dalje počivaju u okolini mesta streljanja na Adi Ciganliji Slobodan Krstić Uča je u tom razgovoru 1991. godine odgovorio najpre da ne zna, a potom je procedio da su oni, verovatno, zbog rušenja zatvora na Adi, prebačeni na Centralno groblje.

.
Iz programa Radio Londona 1941. godine

 

[gost 41715]

Можете писати све што знате о савезничким мисијама у 2 светском рату,колико их је било,који су људи били у тим мисијама као и њихов резултат.Ово се односи и на Руске мисије и да ли су Руси икада ступили у било какав контакт са Дражом Михајловићем.

Znam da je Amerikance bunila ruska podrska Drazi s obzirom da je bio antikomunista.

 

[Wotan]

Znam da je Amerikance bunila ruska podrska Drazi s obzirom da je bio antikomunista.

Jel znaš nešto više o tome i ja sam čuo nešto slično zato sam i skrenuo pažnju na Ruse mislim da je to bilo na početku rata ili u nekom kratkom periodu ali nekakvog kontakta izmedju četnika i SSSR je bilo.

 

[kiseli1]

Jel znaš nešto više o tome i ja sam čuo nešto slično zato sam i skrenuo pažnju na Ruse mislim da je to bilo na početku rata ili u nekom kratkom periodu ali nekakvog kontakta izmedju četnika i SSSR je bilo.

sovjetski savez je imao odredjene diplomatske odnose sa kraljevskom izbeglickom vladom u londonu, od 1942 godine (1941 diplomatski odnosi su bili prekinuti).posto su cetnici DM dobili legitimitet od strane krajevske vlade kao JVuO, ambasador kraljevine je trazio od sovjetskog saveza da izvrsi pritisak na tita i partizane da se stave pod komandu DM-a.
sovjetski savez nije priznavao legitimitet NOVJ i POJ sve do teheranske konferencije (decembar 1943 godine).kontakta sa cetnicima nije bilo , ali je 1944, DM, poslao svog predstavnika potpukovnika velimira piletica, u rumuniju gde su bile jedinice crvene armije, no rusi su odbili saradnju.plan DM je bio vrlo jednostavan.nemci treba da se povuku, rusi da udju i odrade posao, on da bude na strani ruskog pobednika (jer je izgubio podrsku i engleske i amerike), i naravno, preuzme vlast.
da li je DM licno imao kontakte sa ruskom obavestajnom sluzbom, iz dana dok je bio vojni atase, je diskutabilno.

 

[gost 41715]

Jel znaš nešto više o tome i ja sam čuo nešto slično zato sam i skrenuo pažnju na Ruse mislim da je to bilo na početku rata ili u nekom kratkom periodu ali nekakvog kontakta izmedju četnika i SSSR je bilo.

Dvoumim se izmedju dva izvora... Nisam siguran da li sam to citao na CIA-inom sajtu kao objavljen dokuiment OSS-a o situaciji na Balkanu 1940-ih ili u nekoj knjizi o regrutovanju i obucavanju cetnika od strane zapadnih obavestajaca.

Potrazicu, pa cu da okacim, ako uspem da nadjem i da prevedem.

 

[Koča]

Po meni se taj odnos najbolje vidi na primeru oslobodjenja Krusevca, bilo je reci o tome...

Jos slika...

Амерички пилот огрнут традиционалном српском шареницом, пребаченом преко рамена, пре евакуације за Италију

Група четника из обезбеђења аеродрома, испред авиона Ц-47 пре укрцавања Америчких пилота

Група четника из обезбеђења аеродрома, испред авиона Ц-47 пре укрцавања Америчких пилота

Михаиловићево острво слободе у Југославији - Објављено у in the "Time" 25 маја 1942.

Предлог Америчких конгресмена за подизање споменика генералу Михаилвићу у Вашингтону

Спашени Амерички пилоти протестују испред Југословенског конзулата у Њу Јорку за време суђења генералу Михаиловићу у Београду. Nick Lalic, OSS капетан и бившо члан Америчке мисије код Михајловића, предводи протест.

Спашени Амерички пилоти за време посете Стејт Департменту у Вашингтону у циљу лобирања да Америчка влада ургира код Тита у корист генерала Михаиловића.

Уништен железнички мост у близини Вишеграда у Босни. Пуковник Albert Seitz, шеф Америчке мисије и генерал Charles Armstrong, шеф Британске мисије SOE учествовали су у овој акцији

Посада Америчког бомбардера Б-24, обореног у близини Ариља, и спашени од четникаs. Клече са леве стране: Leonard E. Pritchet, Carl E. Astrifan, Israel Meyer, Roland Hodgson, Thomas P. Lovett (погинуо), и Preston D. Angleberger. Стоје, са лева на десно: Kenneth Munn, Richard L. Felman, James L. Kidd Jr., и Paul F. Mato.

Четници са митраљезом 12,7 мм, скинутог са Летеће тврђаве која је срушена код села Вирине, у близини Ћуприје. Четврти са леве стране је аутор књиге "Ваздушни мост", Миодраг Пешић, Амерички пилот Glean Oney стоји други са десне стране

Велика група Америчких пилота на аеродрому Прањани , чека на евакуацију за Италију.

Група Америчких пилота коју су спасили четници у близини Љига, са геупом школских учитеља.

Група четника са два спашена Америчка пилота који су приземљени ублизини Лазаревца (Donald Parkerson и Fred Barret).

Група спашених Америчких пилота заједно са спасиоцима, четницима из Ивањице.

Серија фотографија снимљена од стране потпуковника P. Nelsons.Потпуковник. John P. Nelson био је оборен у свом мустангу недалеко од Крагујевца у месту Гружа. Други амерички пилоти који су већ били спашени од четника и затекли су се тамо, налазе се на сликама.

Стоје са лева: поручник. John P. Nelson, Српска девојчица, and четник Bobby. Клечи непознати.

Спашени Амерички пилоту у близини Бољевца

Заклетва јединица 2. равногорског корпуса у селу Вујетинци код Чачка, 1942. године. Говор енглеског капетана Мајнарда, савезничког официра за везу са 2. равногорским корпусом. Са Мајнардове леве стране је капетан Предраг Раковић, командант једоноце, а са десне резервни мајор (учитељ) Трифун Ћосић, помоћник команданта

Детаљ са заклетве 2. равногорског корпуса у Вујетинцима. Мајнард и Раковић седе за софром

Капетан Предраг Раковић, командант 2. равногорског корпуса, са шефом Савезничке војне мисије, британским генералом Чарлсом Армстронгом, у околини Чачка крајем 1943. године

Мајор Гринлис и капетан Менсфилд, на Златибору ујесен 1943. године

Хадсон и Сајц са једном девојком у Прањанима, новембра 1943. године

Мајор Војислав Лукачевић, командант Старог Раса, и пуковник Вилијем Бејли (у средини), члан енглеске војне мисије

У последњој фази рата амерички председник Рузвелт поклањао је заслужним појединцима луксузно опремљену књигу "Четири слободе", која се састојала од по четири фотографије и четири текста. Истакнути амерички уметници изражавали су, пером и кичицом, своје виђење слободе говора и изражавања мисли, слободе вероисповести, слободе од сиромаштва и слободе од страха. Један примерак књиге председник Рузвелт поклонио је генералу Дражи Михаиловићу. Међутим, ујесен 1944. године енглеска војна полиција у Италији ухапсила је потпуковника Борислава Тодоровића, који је носио поклон. Он се потом вратио у САД, где је и преминуо, не дочекавши да му се испуни највећа жеља: да још једном види родни Београд и да макар симболично изврши задатак. Последњи задатак потпуковника Тодоровића ипак је извршен. Његова жена Qубица донела је 2001. године књигу "Четири слободе" намењену генералу Михаиловићу и поклонила је Архиву САНУ у Београду. Фотографије: Слобода од страха, рад Нормана Роквела Председник Рузвелт генералу Михаиловићу

Споменик генералу Дражи Михаиловићу на имању Српског православног центра "Света Тројица" у Бинбруку код Хамилтона, освећен 23. септембра 2001. године. Споменик је подигло захвално Српство са Организацијом српских четника "Равна Гора" и црквеношколским општинама. Дело је рад познатог канадског вајара Зигија Пушта, а укупни трошкови износили су преко 100.000 долара

Група спашених Америчких пилота у близини села Бунаре, недалеко од Јагодине: Са леве стране: непознати четник, Robert L.. Marshall, Antony J. Orsini, Donald E. Lohendorf, ROBERT I. WILSON, још један непознати четник, Michael O'Keefe, Leonard M. Brothers, још један непознати четник, Roy J. Bowers, Lawrence T. Norton, William Harwell, још један непознати четник, и Russel W. Burney.

Вашингтон, 8. априла 1948. године. Амерички генерал предаје Орден легије трећег степена потпуковнику Живану Кнежевићу, у име председника Трумана. Исти орден (првог степена) постхумно је додељен генералу Михаиловићу

Аутор књиге Миодраг Д. Пешић, педесет година касније, заједно са Robert I. Wilson на аеродрому Колумбија у држави Мисури за време прославе дана ветерана УСА ваздушних снага.

Захвалница аутору ове књиге коју је добио од генерала Двајта Д. Ејзенхауера, УСА председника за акције спашавања Америчких пилота за време другог светског рата.

 

[Koča]

Serb Leaders send plea to French President to save General Mihailovich's life

http://2.***************/_5yC7rBE51K0/SfMqGA2wKzI/AAAAAAAAAO0/Itx7cTx80nI/s1600/Telegram%2Bto%2BFrench%2BPresident%2Bon%2Bbehalf%2Bof%2BMih.jpg

To Monsieur Charles Bidault
President of France:

"The Execution of General Mihailovich will be a terrible shock to all the enslaved peoples of Europe and a definite proof to all the world that Great Britain, France and the United States have lost the moral right to speak on behalf of freedom and democracy in the world. One hundred thousand American citizens of Serbian descent appeal to your excellency to intervene and prevent the execution of your country's loyal ally, now condemned to death in Tito's court."

Rt. Rev. Bishop Dionisiye
Serbian Orthodox Diocese of America and Canada

Louis C. Christopher
National President, Serb National Federation

Mitchell M. Duchich
President, Serbian National Defense Council of America



[Aleksandra's note: Exact date of telegram is not indicated, however, since the plea refers to Mihailovich already having been sentenced in Tito's court, the date is circa July 1946.]

 

[Koča]

"Chetnik Day" Proclaimed in Chicago, IL 1943!

http://1.***************/_5yC7rBE51K0/SfMfr-8QEAI/AAAAAAAAAOs/Vxfdt_APXDE/s1600/Chetnik%2BDay%2B1943%2BChicago%2BProclamation.jpg

WHEREAS, The United Nations, comprising the entire democratic world, are now locked in a death struggle with those who would impose the yoke of slavery upon all who oppose their will of force; and

WHEREAS, every member nation, through sanctioning the Four Freedoms is fighting for the preservation of these ideals which deserve every support of all freedom-loving peoples fortunate enough to have avoided the agonies of war within their fight for freedom; and

WHEREAS, in all countries where men may today enjoy the benefits of freedom, the valor of General Draza Mihailovich and his legions of Chetniks is symbolic of this great universal fight for freedom; and

WHEREAS, because there are assembled this evening citizens of the United States, official representatives of the United Nations, and of the Jugoslav organization of Cook County, it is fitting and proper that the valiant deeds of the Chetniks be graphically documented and preserved for posterity.

NOW, THEREFORE, I, Edward J. Kelly, Mayor of the City of Chicago, do hereby designate, in recognition of this historic organization, April 1, 1943, as CHETNIK DAY in Chicago; and I do urge all citizens to salute the glorious deeds of these brave patriots and allies.


Dated at Chicago this thirtieth day of March, A.D., 1943.

 

[Koča]

LONDONSKI TAJMS OD 17. JULA 1971.

Sutra se navršava 25 godina od kako je u Jugoslaviji streljan general Draža Mihailović.
Godine 1941, on je bio prvi vođa otpora u Evropi, koji je okupio oko sebe ostatke Jugoslovenske vojske na Ravnoj Gori, da bi nastavio borbu protiv zavojevača i bio, iako je ostao u Jugoslaviji, član Jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu od 1942. do 1944. godine. Za vreme tog perioda, kao i i do dana svoje smrti 1946 – ostao je i dalje veran savezničkoj stvari i ta njegova vera bila je čvrsta.
Mi, koji smo učestvovali u ratu zajedno sa njim , smatramo da u ovom trenutku treba da odamo našu poštu ovom hrabrom i vernom vojniku, ovom rodoljubu, čiji je jedini cilj bio da očuva čast svoje otadžbine kako bi ona preživela sve totalitarne opasnosti.

ČARLS ARMSTRONG (CHARLES ARMSTRONG), komandant Savezničke vojne misije kod generala Mihailovića;
DžASPER RUTEM (JASPER ROOTHAM);
KENET GRINLIS (KENNETH GREENLESS);
ERIK S. GRINVUD (ERIK S. GREENWOOD), članovi Misije.

 

[kiseli1]

LONDONSKI TAJMS OD 17. JULA 1971.

Sutra se navršava 25 godina od kako je u Jugoslaviji streljan general Draža Mihailović.
Godine 1941, on je bio prvi vođa otpora u Evropi, koji je okupio oko sebe ostatke Jugoslovenske vojske na Ravnoj Gori, da bi nastavio borbu protiv zavojevača i bio, iako je ostao u Jugoslaviji, član Jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu od 1942. do 1944. godine. Za vreme tog perioda, kao i i do dana svoje smrti 1946 – ostao je i dalje veran savezničkoj stvari i ta njegova vera bila je čvrsta.
Mi, koji smo učestvovali u ratu zajedno sa njim , smatramo da u ovom trenutku treba da odamo našu poštu ovom hrabrom i vernom vojniku, ovom rodoljubu, čiji je jedini cilj bio da očuva čast svoje otadžbine kako bi ona preživela sve totalitarne opasnosti.

ČARLS ARMSTRONG (CHARLES ARMSTRONG), komandant Savezničke vojne misije kod generala Mihailovića;
DžASPER RUTEM (JASPER ROOTHAM);
KENET GRINLIS (KENNETH GREENLESS);
ERIK S. GRINVUD (ERIK S. GREENWOOD), članovi Misije.

ti si siguran da je general armstrong potpisao ovo?

General Armstrong, čovjek od velikoga iskustva i karijere, imenovan je za komandanta ove misije kod Mihailovića, a general Ficroj Meklejn na odgovarajuće mjesto kod partizanskih snaga. Meklejn je spušten padobranom u Titov Glavni štab 17. septembra 1943. godine, kao komandant savezničke misije koju su činili svi britanski oficiri za vezu pri partizanskim jedinicama na jugoslovenskoj teritoriji. Istovremeno se na Zlatiborsku visoravan spustio padobranom general Armstrong, sa potrebnim ljudstvom i materijalom, kao šef misije kod Mihailovića. Tada su Armstrongu četnici pokrali materijal i uniformu u kojoj je želio da se pojavi pred Mihailovićem. Ta krađa izazvala je pravi skandal, što je prinudilo Mihailovića da o tome obavijesti emigrantsku vladu i da preko nje poruči sve pokradene stvari kako bi obeštetio Armstronga i ostale članove savezničke misije.
Još teži se slučaj dogodio engleskoj misiji, u zimu 1942. godine, kada su četnici ubili Atertona i članove njegove misije, »obezbjeđujući« ih u pratnji kod Mihailovića. Tom prilikom četnici su im opljačkali zlato i novac koji su oni nosili radi ličnog osiguranja.

ČETNIČKI »BESMISLENI RAT«

Armstrong je uspio da vrlo brzo prozre Mihailovićeve namjere i »taktiziranja«. U želji da Mihailovića upozori na ozbiljnost situacije, Armstrong mu krajem novembra 1943. pored ostalog, piše:
»Moja je velika želja da doprinesem, do granica moje moći, tome da se učini kraj ovom besmislenom građanskom ratu, koji sada bijesni među narodima Jugoslavije. Smatram da sve što bi se sada moglo učiniti da se jednom stane na put bratoubilačkog klanju Jugoslovena, pa čak i najmanje sitnice, u isto vrijeme bi koristile našoj opštoj stvari i time ubrzalo dan oslobođenja Jugoslavije. Zato vas naozbiljnije molim, gospodine ministre, da ponovo uzmete u razmatranje svaku eventualnu odluku, koju ste već donijeli i koju namjeravate donijeti u pogledu daljega vođenja borbe protiv partizanskih sila...«
Međutim, sve sugestije upućene od Armstronga Mihailović je kategorički odbijao, a svojim potčinjenima uputio naređenje:
»Da se prekine svaki privatni dodir sa engleskim misijama koje se nalaze kod naše vojske. Ukoliko ima potrebe za nekim službenim dodirom, isti će se održavati isključivo preko komandanata kod kojih se nalaze ove misije.
Ljudstvo pri štabu Vrhovne komande zabranjuje svaki privatni dodir sa ljudstvom engleske misije. Za svaki prekršaj ove naredbe najstrože ću kažnjavati«.

Propast četnika na vidiku

Nakon što je to izričito potvrdio i general Armstrong više ni u međunarodnim krugovima nije bilo sumnje u činjenicu da četnici Draže Mihailovića i jedinice Milana Nedića i Ljubomira Ljotića vode bratoubilački rat u Jugoslaviji, No, možda i sam Armstrong nije mogao shvatiti, ili nije ni želio da shvati, da Mihailović tada već ni objektivno nije mogao da prihvati njegove prijedloge – da prekine bratoubilački rat i da se sa NOV udruži u borbi protiv okupatora. To stoga što ni Mihailović, niti Nedić nijesu imali kud drugo, osim u nove izdaje i dalje prolivanje narodne krvi, odnosno da i dalje svoje korpuse drže pod komandom fašističkih okupatora, pa što im bude. Tako su sami svjesno srljali u konačnu propast.
Na kraju, u noći između 29. i 30. maja 1944, na jedan od aerodroma u južnoj Italiji spustila su se četiri aviona tipa DC-3. Iz njih je izašlo 45 ljudi. Bili su to saveznički oficiri i vojnici koji su, u svojstvu pripadnika britanske misije, duže ili kraće vrijeme proveli u četničkim štabovima. Među njima nije bilo generala Armstronga i nekoliko istaknutih članova misije. Njih su četnici zadržali kao zarobljenike i taoce, za prtljag koji su britanske vlasti na aerodromu u južnoj Italiji zaplijenile Lukačeviću i Baćoviću prilikom njihovog povratka u zemlju. U njihovom prtljagu bili su razni pokloni, zlato i novac koji je emigrantska vlada namijenila Mihailoviću.
Međutim, već sjutradan Mihailović je bio prinuđen da oslobodi Armstronga i ostale članove misije, iako Lukačevićev i Baćovićev prtljag nikada nije stigao u četničke ruke. Tako je 31. maja 1944. godine i posljednji zvanični predstavnik Velike Britanije napustio Mihailovićev štab. Konačno je svim saveznicima postalo jasno da četnički pokret Draže Mihailovića nije bio samo izdajnički pokret jugoslovenskih naroda, nego istovremeno i izdajnički pokret svih snaga antihitlerovske koalicije.

iz knjige: "mrtva usta ne zbore"

 

[Koča]

NE SMARAJ...meni stvarno ne pada na pamet da citam tvoje citate, ko zna odakle...

IDI NA STRANICU LONDONSKOG TAJMSA PA LEPO NA ARHIVU PA LEPO NADJI 17. JUL 1971.....kapiras?

i izvini koja je to knjiga ''Mrtva usta ne zbore''....hahahahahah

evo odakle kiseli vadi ove splacine...

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/mrtvi_ne_zbore3.htm

LOL

Najupecatljivije u ovom tekstu i jeste sledece:

LONDONSKI TAJMS OD 17. JULA 1971.

Sutra se navršava 25 godina od kako je u Jugoslaviji streljan general Draža Mihailović.
Godine 1941, on je bio prvi vođa otpora u Evropi, koji je okupio oko sebe ostatke Jugoslovenske vojske na Ravnoj Gori, da bi nastavio borbu protiv zavojevača i bio, iako je ostao u Jugoslaviji, član Jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu od 1942. do 1944. godine. Za vreme tog perioda, kao i i do dana svoje smrti 1946 – ostao je i dalje veran savezničkoj stvari i ta njegova vera bila je čvrsta.
Mi, koji smo učestvovali u ratu zajedno sa njim , smatramo da u ovom trenutku treba da odamo našu poštu ovom hrabrom i vernom vojniku, ovom rodoljubu, čiji je jedini cilj bio da očuva čast svoje otadžbine kako bi ona preživela sve totalitarne opasnosti.

ČARLS ARMSTRONG (CHARLES ARMSTRONG), komandant Savezničke vojne misije kod generala Mihailovića;
DžASPER RUTEM (JASPER ROOTHAM);
KENET GRINLIS (KENNETH GREENLESS);
ERIK S. GRINVUD (ERIK S. GREENWOOD), članovi Misije.

 

[kiseli1]

stavi original na engleskom....

 

[Koča]

ocu, kad se okupas

koja si ti funjarica...hehe

zbog koga...zbog tebe? hehehe

http://archive.timesonline.co.uk/tol/searchByKeyword.arc?dateSearchType=range

17.jul, 1971.

ukucas u search Draza Mihailovic i lepo nam postavis ovde, kad vec insistiras

 

[kiseli1]

hvala na savetu i uputstvu.jesam ukucao, ali traze odredjenu kolicinu funti za tekst, pa rekoh sigurno ti imas original ......

 

[Koča]

hehehehe....pa zato si i trazio da postavim original...sreca da si se pre toga uverio da clanak od 17 jula 1971. postoji inace bi ga odma proglasio za lazan pa bi rasprava sa tobom bila jos zanimljivija ali popravljas se...hehe...

Tekst je takav, u originalu, preveden na srpski. Ja kada sam na njega naisao nisam ni trenutka sumnjao s obzirom na izvore ali sam zbog drugih odma pogledao u arhivi, da li takav clanak postoji i kao sto vidis tu je ali nazalost treba platiti da bih ovde predocio svima...Da tebi bilo sta dokazujem najmanje mi je stalo, niti mi je to ikad bila namera, ovo je zarad forumasa, a oni koji me prate, siguran sam nemaju ni trunku sumnje...

Ti si opet pokusao sitnim prevarama, kratkog daha, na to smo navikli...

Na sajtu Times-a vidi se sledece:

da se uvelica, traze funte...hehe

Tekst na srpski je preveo jedan prijatelj sa foruma, iz dijaspore...Nije problem, uz malo vece cimanje da dodjem i do originala, tj. zumirane slike koju sam postavio...

Na istu loptu si igrao i dok nije radio zoom na sajtu Pogleda pa sam postavljao male slike, recimo Drazine poternice iz 41. nije proslo mnogo pa sam postavio u najvecoj rezoluciji, i to dve verzije...

I daleko da je ono jedini tekst Armstronga o Drazi:

BRITISH OFFICER SALUTES GENERAL DRAZA MIHAILOVICH

"I salute a brave Officer...who, faithful to the end...met an undeserved death with unflinching courage."

Brigadier Charles D. Armstrong

Brigadier Charles D. Armstrong was a World War Two British Liaison Officer who was the last chief of the British Army Mission to be stationed at the headquarters of General Draza Mihailovich, September 27, 1943-June 1, 1944.

The following tribute to General Mihailovich was from Brigadier Armstrong's rememberance in 1966 honoring the 25th anniversary of the uprising in Yugoslavia and the 20th anniversary year of the General's passing.


Twenty five years ago the Royal Yugoslav Army, knowing inevitable defeat would be their ultimate fate, stood determined to face the German blitzkrieg. This defiance delayed the Germans for [five] weeks in their attack on Russia, sufficient time as it turned out, for the Russian winter to set in and save Moscow. A magnificent victory in defeat for the Royal Yugoslav Army. From the holocaust in Yugoslavia some gallant remnants made their way into the mountains and there, around Draza Mihailovich, a growing army of Chetniks, lacking arms but certainly not courage, planned further resistance to the invader.

By 1942 news of this shadow force was trickling out of the Balkans and we in the West heard that many, who had escaped capture, were now organized into a fighting force under the command of a Colonel Mihailovich. Little else did we know at that time. First Colonel Hudson who was landed from a submarine and later Colonel Bailey made contact with the new leader which resulted in more definate news reaching us.

It was not until the Summer of 1943 in North Africa after completion of that campaign that I was given the opportunity to parachute into General Mihailovich's H.Q.

After three abortive attempts, during which time the General had waiting on the landing ground, my pilot found the dropping zone. This time Mihailovich had retired to bed doubting I would ever arrive.

At our first meeting the next morning I was most courteously welcomed but could not help feeling this quiet, blue eyed and heavily bearded man studying me through thick lensed glasses was pondering the reason I had come.

He had not asked for me. I suppose you might say I had been thrust upon him. Later I sometimes thought he might well ask 'was your journey really necessary?' More especially as I was never able to satisfy his earlier hopes of a speedy and abundant supply of arms for his Chetniks. His frequent requests to me, duly passed on to H.Q. in Cairo, were more often than not met with a reply either that four engined aircraft necessary for the eight hour flight were not available or weather conditions over the Balkans, especially during the Winter months, made flying conditions impossible. For security reasons our respective headquarters were situated in different villages. I therefore only met him by appointment when either he or I had messages or plans to discuss.

The General by now was Commander of all Royalist forces in Yugoslavia, Minister of War in the Government now in exile and had become the focal point for the underground civil administration in Serbia.

Handicapped by lack of a trained military staff, suffering from inadequate means of communications, he appeared to me at all times undismayed and determined to fight on and free his country of all its enemies. I confess I was filled with admiration at the calm way he dealt with his daily problems. I can not have been one of the smallest of these with my requests for positive military action against the Germans.

Unfortunately about now our war aims started to diverge. Ours, a short term policy with requests for action to help in the defeat of the Germans as quickly as was possible. The General on the other hand knew the Allies would win the war, and taking the long term view of the problems, was concerned as to the best way he could conserve his forces in order to be able to win the peace in Yugoslavia.

The Germans, demoniac psychologists that they are, were inflicting fearful retribution on the population in the vicinity of any Chetnik action. As the General's forces were mainly recruited locally and were neither in sufficient strength nor well enough armed to prevent these reprisals, one could appreciate Mihailovich's desire to avoid provocative action leading to reprisals which would seriously discourage his local supporters.

Understandable to us on the spot but unfortunately not war against the Germans as the Allies wished it to be waged.

In the Spring of 1944 I received orders from the C. and C. Middle East to inform General Mihailovich that two named bridges on the German's line of communications were to be destroyed. The General expostulated and demanded arms necessary for these operations be provided. Middle East's reply was 'No bridges destroyed, no arms' to which the General countered 'No arms, no bridges destroyed'. Deadlock ensued. This impasse finally led for the withdrawal of my Mission. It is pleasant now as it was more so then to recall the control Mihailovich had over his forces was such that no retaliatory actions were taken against any of my officers or men scattered throughout Serbia.

This great Patriot was eventually captured by enemies attacking him from all sides. A courageous and loyal servant to his King who gave his all for the Dynasty, and whilst doing so received the unstinted support of his officers and men.

I salute a brave officer of the Royal Yugoslav Army who, faithful to the end in the cause for which he strived, met an undeserved death with unflinching courage.


BRIGADIER CHARLES D. ARMSTRONG


Reprinted from "Tributes to General Mihailovich" 1966 Windsor, Ontario

 

[kiseli1]

This great Patriot was eventually captured by enemies attacking him from all sides. A courageous and loyal servant to his King who gave his all for the Dynasty, and whilst doing so received the unstinted support of his officers and men.

I salute a brave officer of the Royal Yugoslav Army who, faithful to the end in the cause for which he strived, met an undeserved death with unflinching courage.


BRIGADIER CHARLES D. ARMSTRONG

pa kada ga toliko voli, cudno je da je slao negativne izvestaje o mihailovicu u london..

 

[Koča]

...oba teksta su mnogo posle rata...jedno je pratiti naredjenja, a drugo kasnije, posle mnogo godine priznati iskreno...

zato sam iz onog teksta i izdvojio ''smatramo da u ovom trenutku''...ali tebi je tesko da skapiras...

ja i dalje postavljam konkretne stvari, ti i dalje hranis dusu svojim splacinama...

 

[Koča]

Operacija Hajlard iz pera Dejvid Martina - Mreza dezinformacija

Spojler

 

[Mali_Oglasi]

Operacija pasje groblje

Pravo lice partizanskih zlikovaca!

 

[Дундурије]

Америчка војна мисија у Београду била је принуђена да додатно обезбеђује џипове од крађа совјетских војника. Тако је једном приликом убијен чувар, наш човек, а рањен амерички капетан
Јосип Броз с најближим сарадницима 1945.године

С ПРОЛЕЋА 1945. године односи између САД и СССР, иако још ратују као савезници против Немаца, постају све контроверзнији. Ни њихови односи у Југославији нису изузетак.

Руси напредују према Западу, и на њихов захтев у томе им подршку пружа и америчка авијација. Амерички пилоти авионима који су у тим акцијама оштећени често слећу иза линије фронта коју држи Црвена армија. Руси америчке пилоте по њиховом принудном слетању шаљу још даље на исток, транспортују их до Одесе, а потом морем до њихових база. Американцима тај повратак траје дуго. А док у Одеси чекају на повратак, пилоти су без било какве везе са својом командом.

Американци покушавају да повратак оборених авијатичара преусмере и организују преко Београда и Југославије. Шеф војне мисије САД у Југославији добија налог да такву идеју даље пренесе руском шефу војне мисије у Београду генерал-мајору Киселеву. Добиће његово обећање да ће овај предлог одмах бити прослеђен совјетском маршалу који је заокупљен планирањем освајања Будимпеште и потискивањем Немаца у Мађарској.

АМЕРИЧКА војна мисија у Југославији непосредно ће се ангажовати око посаде једне "летеће тврђаве" Б-24, која је лакше оштећена и која је слетела 30 километара од Београда. Успеће и да пре Руса дођу по посаду овог авиона и да је пошаљу у Италију. Будући да је ова летелица била лакше оштећена, позвали су авио-механичаре из Италије да је оспособе за даљи лет.

Американци ће се прилично намучити да ослободе свог летећег "ослободиоца" око којег ће Руси поставити своје стражаре. Може се само замислити изненађење Американаца којима савезници, војници Црвене армије, забрањују да приђу сопственом авиону. Амерички капетан Еуген О'Мир не зна руски, али тражи од једног црвеноармејца да му се покаже овлашћење за такво поступање, што овај и чини. Наређење је на руском и на ћирилици. Капетан једино може да га услика фото-апаратом и да се врати у град да га преведу. Увидеће потом да је војник поступио по наређењу, да се авион никако не преда представницима америчког ваздухопловства.

ШЕФ америчке војне мисије одмах тражи пријем код генерала Киселева, шефа војне мисије Црвене армије. Амерички потпуковник тражи од руског генерал-мајора да му разјасни ситуацију и да се руска стража око америчког авиона одмах повуче. Генерал-мајор узвраћа како лично није упознат с конкретном ситуацијом, али обећава да ће ступити у везу са штабом маршала Толбухина како би се проблем разрешио. Но ни после више пута понављаних позива, од Киселева нема одговора, а ни одазива на позиве Линдсија.

Американац потом одлази у Титов штаб, где се сусреће са замеником генерала Арсе Јовановића, генералом Велимиром Терзићем. У међувремену, ОСС из Италије му препоручује да у даљим разговорима "започне грубљу игру". Линдси тако пита Терзића на чијој је територији "либератор". Југословенској или она припада СССР? Тражи од Терзића, ако је у питању југословенска територија, да му онда обезбеде прилаз до авиона и онемогуће даљу опструкцију с руске стране. Американци, потом, мисији у Београду наређују да се обрате директно Титу са захтевом да им се бомбардер код Београда ослободи у року од 24 часа.
БЕЗ ОПУШТАЊА
СЕЋАЈУЋИ се пријема за војне изасланике по доласку у Београд, у својству шефа мисије САД, Френклин Линдси наводи како је једино совјетски генерал Киселев своје официре увео у салу у војничкој формацији и да су потом сви стали мирно и салутирали. Ниже официре од чина мајора, иако су и они били позвани, није довео. Број испијених здравица "до дна", из прикрајка су контролисали за то специјално задужени официри.

"ОСЛОБОДИЛАЦ" ће бити ослобођен после готово два и по месеца по принудном слетању. И то тек пошто је сагласност за то издејствовао амерички војни аташе у Москви генерал Џон Дин. То неће успети у случајевима 24 друга америчка бомбардера ( Б-17 и Б-24), колико их је укупно завршило у поседу Црвене армије. Линдси помиње и прегањање своје мисије у Београду око још једног авиона. Овог пута борбеног. Тај је принудно слетео у Босни, па су му потом у Београду америчке ознаке префарбане југословенским. Решавање овог проблема биће дуже од његовог мандата.

Али у Београду Американци немају проблем с Русима само због "летеће тврђаве". Морају да чувају и џипове. Линдси реферише да џипове закључавају у гаражи и да их још додатно обезбеђују ланцима тако што блокирају педале кочница и квачила. Мајор Тоби Милбанк, један од официра при енглеској војној мисији, добиће метак у главу када је изненадио и покушао да заустави тројицу црвеноармејаца која су тестером скидала ланац с педала њиховог џипа.

У АМЕРИЧКОЈ гаражи смртно ће, спречавајући покушај крађе једног џипа, страдати чувар који је био Београђанин, док ће амерички официр који је био поред њега, капетан Кери, бити рањен. Руси су увек, наводи Линдси, прилично непријатно реаговали када би их Југословени упозоравали на ове и друге сличне инциденте које су изазивали њихови војници. Сматрали су то ружењем Црвене армије. Али, слично Линдсију, о оваквим и сличним инцидентима, којих није било мало, писаће после 1948. и Владимир Дедијер и Милован Ђилас.

Почетком јуна 1945, шефа америчке војне мисије потпуковника Линдсија и енглеског пуковника Џона Кларка, који поново стиже у Југославију, овог пута у својству британског војног аташеа, позивају у штаб Арсе Јовановића где их прима његов заменик.

Тражиће од њих моментални прекид било каквих прелета америчких и енглеских авиона изнад територија које контролише Југословенска војска, укључујући ту и територије које партизани контролишу у Истри, италијанској области Венеција-Ђулија и у Аустрији. Сваки лет који им није најављен, речено им је, више се неће толерисати, а њихове авионе принудиће на слетање. Лет преко територије коју држе партизанске јединице морао је да се најави три дана унапред.Ова наредба се односила и на савезничке транспортне авионе.

ИЗНЕНАЂЕНИ Американац и Енглез затражиће време да о томе обавесте своје команде и да се с њима консултују. Не без љутње, питаће да ли се то односи и на њихове транспортере који у Београд доносе хуманитарну и другу помоћ. Њихов саговорник ће, онда, пристати да се примена ове одлуке одложи док ова двојица не добију одговор од својих команди.

Американац и Енглез неће том приликом добити одговор на друго питање које су поставили распитујући се да ли се ово наређење односи и на авионе Црвене армије. Тај одговор добиће посредно: кад је маршал Толбухин затражио да америчка авијација бомбардује циљеве у североисточном Банату, Тито неће дозволити ове летове уз образложење да би то бомбардовање изазвало велико страдање цивила. Дозволиће неколико летова, али тек накнадно, и тек пошто су Американци гарантовали хируршку прецизност у бомбардовању.

Шеф америчких обавештајаца у Лондону потпуковник Џон Брос рећи ће Линдсију да, за разлику од Тита, такво право вета савезници нису никад дозволили једном Де Голу и да никад нису тражили француско одобрење и сагласност за савезничке акције на територији Француске. Но Тито ће се касније још изразитије појавити као неочекивани четврти партнер у договорима велике савезничке тројке.

http://www.novosti.rs/додатни_садржај.524.html:642942-Тито-савезницима-постаје-четврти-партнер

 

[milsu]

Декласификовани документ у PDF формату на званичном сајту CIA који говори о америчкој мисији код Драже Михаиловића из пера америчког официра.

Mission to Mihailovic by Albert B. Seitz, Lt. Col.

https://www.cia.gov/library/readingroom/docs/OSS - SSU - CIG EARLY CIA DOCUMENTS VOL. 5_0015.pdf