ljuta_mamba
Iskusan
- Poruka
- 6.762
@Visnja
Bas tako,Novi Sad je od retkih gradova koji nije bio unistavan ni u jednom ratu
Bas tako,Novi Sad je od retkih gradova koji nije bio unistavan ni u jednom ratu
-
- Popularno:
- Kako je Srbin pravoslavac napisao...
- Proboj solunskog fronta
- Neobična sudbina partizanske marke
- Jeste li za ili protiv parade?
- Vucic sleteo u Osaku
- Čarli Kirk o plaćanju na prvom dejtu
- PMF: Policija u novosadskom kampusu...
- Englezi na ulicama
- Maher: Pogrešio sam da će Trampove...
- Matija Bećković uz studente!
Савезничка бомбардовања - збирна тема
- Začetnik teme Teodosije
- Datum pokretanja
http://novinenovosadske.rs/zaboravljeno-saveznicko-bombardovanje-novog-sada/
Zaboravljeno savezničko bombardovanje Novog Sada
Novi Sad je u svojoj istoriji doživeo nekoliko vrelo teških nesreća od poplava, požara do bombardovanja. Najteže je bilo 12.juna 1849. kada je sa Petrovaradinske tvrđave srušena večina grada, ali ništa lakše nije bilo ni 1944. godine kada su saveznički bombarderi u nekoliko navrata izručili stotine tona bombi. Ovi strašni dani pred skoro samo oslobođenje grada doneli su patenje već izmučenom stanoništvu koje je svakodnevno trpelo represiju nemačkih, mađarskih i hrvatskih fašista. O ovim bombardovanjima i danas se ne zna sve, a skoro je i nepoznato koliko je ljudi poginule i procene idu do 1.000 nastradalih.
Kada sledećeg meseca, u nedelju 23.oktobra, bude skromno obeleženo 69 godina od oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu, niko se neće setiti da pomene jednu od tragičnih epizoda iz tog rata – savezničko bombardovanje.
Zapravo o ovoj seriji bombardovanja iz avgusta i septembra se slabo i govorilo prethodnih decenija, mada nikada nisu skrivani podaci o tome i nema knjige o gradu napisane od 1944. godine pa do danas koja bar u par redova spominje taj događaj. Međutim, dok o bombardovanjima iz 1849. i 1999. godine i drugim stradanjiam grada, uglavnom usled poplava Dunava, ima gomile knjiga i studija, o ovom bombardovanju iz 1944. godine ima malo podata pri čemu se čini ko da nedostaje prava studija ili analiza tih događaja, jer različiti autori navode dosta nepotpune podatke o napadima na Novi Sad 15. Vazduhoplovne armije anglo-američkih snaga stacioniranih u Italiji. Razlikuju se podaci o tome šta je kog dana bombardovano, sam broj napada kreće se od 5 do 7, a u nekim knjigama ima i podatak da su čak i Rusi bacali bombe po Novom Sadu. Zanimljivo je i da nema procene broja žrtava ili se navodi da su te informaciej nepoznate autorima. Navodi se da bilo desetina i stotina mrtvih prilikom pogađanja određenih ciljama i sve ide ka tome da je bilo do 1.000 nastradalih, ali kako su pogađani i vojni i civilni objekti, a u gradu je tada bilo i dosta izbeglica, ratnih zarobljenika i raznih vojski koje su bile saveznici nacističke Nemačke i pri tome su se svi upravo povlačili sa Balkana teško da se i može znati ko su sve bili poginuli. S druge strane, na internetu se mogu pronači zvanični podaci Američkog vazduhoplovsta, odnosno Savezničkih snaga koje su delovale na Mediteranu i same 15. Vazduhoplovne armije i svake pojedinačne eskadrile o dejstvima na Novi Sad.
- Primetno je da se na jednom mestu ne mogu nači sve informacije o bombardovanju. Ima više knjiga koje govore o dešavanjuma u Novom Sadu tokom II Sveskog rata, ali dok se o raciji, sudbini Jevreja, ilegalnom radu pripadnika NOP-a može nači obilje podataka i svedočenja, o bombradovanju 1944. ima dosta šturih podataka. Tako se skoro više podataka o samim ciljevima i rezultatima napada može nači na internet stranicama američke vojske sa sve fotografijama Novog Sada iz vazduha koje su napravili piloti i koje možda Novosađani nikad nisu ni imali prilike da vide – kaže Nenad Šeguljev koji je istraživao podatke o bombardovanju iz 1944. godine.
Ono što sigurno ipak je da je bombardovanje bilo deo sveobuhvatne akcije vazdušne podrške anglo-američkih snaga partizanima koji su potiskivali Nemce iz Srbije i ostatka Jugoslavije, Crvenoj armiji koja je napredovala iz pravca Rumunije i Bugarske i savezničkim snagama koje su potiskivale snage sila osovine iz Grčke. Napadi su bili usmereni kako ka skladištima nafte i druge opreme i fabrikama koje su proizvodile delove za nemački ratnu mašineriju poput Elektroprcelana koji je pravio delove za avione, tako i prema saobraćajnoj infrastrukturi i to prvenstveno Železničkom mostu u podnožju Tvrđave. Ovaj most koji su Nemci sagradili 1942. godine, pošto je most Franca Jozefa srušen 11.aprila 1941. godine od strane Jugoslovenske vojske, posebno je bio važan jer je, kao što je i sadašnji železnički most, bio jedina veza između severa i juga i tuda su sa Balkna transportovalo sve što je trebalo da pomogne u daljoj odbrani Trećeg rajha.
Prvi napad na Novi Sad je bio 7.avgusta prepodne kada su bombarderi B-24 Liberator (Oslobodilac) koje su Novosađani i ranije viđali kako preleču počeli da bacaju bombe na delove grada blizu Kanala i Dunava, oko stočne pijace, fabrike konzervi Kulpin, Elektroporcelana, fabrika svile, fabrike pragova, nekadašnja fabrike aviona Ikarus i skladišta nafte na obali kod Ribarskog ostrva. Oštečen je i veliki broj kuća oko ovih postrojenja i skladišta. Inače, Nemci su bili spremni za bombardovanje i još od aprila su iznad Novog Sada držali baražne balone na više lokacija i oni su trebali da posluže kao zaštita od niskoletečkih aviona. Grad su već pre toga skoro svakodnevno preletali bombarderi, kao i transporteri, kao i povremeno britanski dvomotorni bombarderi Wellington III koji su polagali mine u Dunav i pri tome je jedan navodno i oboren. PVO, koji su uglavnom sačinjavali ubitačni protivavionski topovi Flak 88, su bili na Tranđamentu i oko Tvrđave, kod Almaškog groblja gde je bilo skladište Vermahta i drugim lokacijama. To prvo bombrdovanje koje izvedeno u nekoliko talasa je iznenadilo Novosađane, a o tome je pisao tadašnji kvislinški list „Nova pošta“.
– Osmog avgusta, dan nakon prvog bombardovanja u tekstu pod naslovom „Teroristički napad američkih avjatičara na Ujvidek“ stojalo je da je uzbuna data nešto iza pola devet časova pre podne. Pisalo je da je veći deo gradjana potražio skolnište dok su se pojedinci uvereni da se radi sam o običoj uzbuni zastali na kapijama. Kako se navodi u „Novoj pošti“ protivavionska artiljerija je dejstovala dok su bombe padale bez odredjenog cilja i žrtve su bile minimalne. – priča Nenad Šeguljev.
nastavak sledi...
Zaboravljeno savezničko bombardovanje Novog Sada
Novi Sad je u svojoj istoriji doživeo nekoliko vrelo teških nesreća od poplava, požara do bombardovanja. Najteže je bilo 12.juna 1849. kada je sa Petrovaradinske tvrđave srušena večina grada, ali ništa lakše nije bilo ni 1944. godine kada su saveznički bombarderi u nekoliko navrata izručili stotine tona bombi. Ovi strašni dani pred skoro samo oslobođenje grada doneli su patenje već izmučenom stanoništvu koje je svakodnevno trpelo represiju nemačkih, mađarskih i hrvatskih fašista. O ovim bombardovanjima i danas se ne zna sve, a skoro je i nepoznato koliko je ljudi poginule i procene idu do 1.000 nastradalih.
Kada sledećeg meseca, u nedelju 23.oktobra, bude skromno obeleženo 69 godina od oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu, niko se neće setiti da pomene jednu od tragičnih epizoda iz tog rata – savezničko bombardovanje.
Zapravo o ovoj seriji bombardovanja iz avgusta i septembra se slabo i govorilo prethodnih decenija, mada nikada nisu skrivani podaci o tome i nema knjige o gradu napisane od 1944. godine pa do danas koja bar u par redova spominje taj događaj. Međutim, dok o bombardovanjima iz 1849. i 1999. godine i drugim stradanjiam grada, uglavnom usled poplava Dunava, ima gomile knjiga i studija, o ovom bombardovanju iz 1944. godine ima malo podata pri čemu se čini ko da nedostaje prava studija ili analiza tih događaja, jer različiti autori navode dosta nepotpune podatke o napadima na Novi Sad 15. Vazduhoplovne armije anglo-američkih snaga stacioniranih u Italiji. Razlikuju se podaci o tome šta je kog dana bombardovano, sam broj napada kreće se od 5 do 7, a u nekim knjigama ima i podatak da su čak i Rusi bacali bombe po Novom Sadu. Zanimljivo je i da nema procene broja žrtava ili se navodi da su te informaciej nepoznate autorima. Navodi se da bilo desetina i stotina mrtvih prilikom pogađanja određenih ciljama i sve ide ka tome da je bilo do 1.000 nastradalih, ali kako su pogađani i vojni i civilni objekti, a u gradu je tada bilo i dosta izbeglica, ratnih zarobljenika i raznih vojski koje su bile saveznici nacističke Nemačke i pri tome su se svi upravo povlačili sa Balkana teško da se i može znati ko su sve bili poginuli. S druge strane, na internetu se mogu pronači zvanični podaci Američkog vazduhoplovsta, odnosno Savezničkih snaga koje su delovale na Mediteranu i same 15. Vazduhoplovne armije i svake pojedinačne eskadrile o dejstvima na Novi Sad.
- Primetno je da se na jednom mestu ne mogu nači sve informacije o bombardovanju. Ima više knjiga koje govore o dešavanjuma u Novom Sadu tokom II Sveskog rata, ali dok se o raciji, sudbini Jevreja, ilegalnom radu pripadnika NOP-a može nači obilje podataka i svedočenja, o bombradovanju 1944. ima dosta šturih podataka. Tako se skoro više podataka o samim ciljevima i rezultatima napada može nači na internet stranicama američke vojske sa sve fotografijama Novog Sada iz vazduha koje su napravili piloti i koje možda Novosađani nikad nisu ni imali prilike da vide – kaže Nenad Šeguljev koji je istraživao podatke o bombardovanju iz 1944. godine.
Ono što sigurno ipak je da je bombardovanje bilo deo sveobuhvatne akcije vazdušne podrške anglo-američkih snaga partizanima koji su potiskivali Nemce iz Srbije i ostatka Jugoslavije, Crvenoj armiji koja je napredovala iz pravca Rumunije i Bugarske i savezničkim snagama koje su potiskivale snage sila osovine iz Grčke. Napadi su bili usmereni kako ka skladištima nafte i druge opreme i fabrikama koje su proizvodile delove za nemački ratnu mašineriju poput Elektroprcelana koji je pravio delove za avione, tako i prema saobraćajnoj infrastrukturi i to prvenstveno Železničkom mostu u podnožju Tvrđave. Ovaj most koji su Nemci sagradili 1942. godine, pošto je most Franca Jozefa srušen 11.aprila 1941. godine od strane Jugoslovenske vojske, posebno je bio važan jer je, kao što je i sadašnji železnički most, bio jedina veza između severa i juga i tuda su sa Balkna transportovalo sve što je trebalo da pomogne u daljoj odbrani Trećeg rajha.
Prvi napad na Novi Sad je bio 7.avgusta prepodne kada su bombarderi B-24 Liberator (Oslobodilac) koje su Novosađani i ranije viđali kako preleču počeli da bacaju bombe na delove grada blizu Kanala i Dunava, oko stočne pijace, fabrike konzervi Kulpin, Elektroporcelana, fabrika svile, fabrike pragova, nekadašnja fabrike aviona Ikarus i skladišta nafte na obali kod Ribarskog ostrva. Oštečen je i veliki broj kuća oko ovih postrojenja i skladišta. Inače, Nemci su bili spremni za bombardovanje i još od aprila su iznad Novog Sada držali baražne balone na više lokacija i oni su trebali da posluže kao zaštita od niskoletečkih aviona. Grad su već pre toga skoro svakodnevno preletali bombarderi, kao i transporteri, kao i povremeno britanski dvomotorni bombarderi Wellington III koji su polagali mine u Dunav i pri tome je jedan navodno i oboren. PVO, koji su uglavnom sačinjavali ubitačni protivavionski topovi Flak 88, su bili na Tranđamentu i oko Tvrđave, kod Almaškog groblja gde je bilo skladište Vermahta i drugim lokacijama. To prvo bombrdovanje koje izvedeno u nekoliko talasa je iznenadilo Novosađane, a o tome je pisao tadašnji kvislinški list „Nova pošta“.
– Osmog avgusta, dan nakon prvog bombardovanja u tekstu pod naslovom „Teroristički napad američkih avjatičara na Ujvidek“ stojalo je da je uzbuna data nešto iza pola devet časova pre podne. Pisalo je da je veći deo gradjana potražio skolnište dok su se pojedinci uvereni da se radi sam o običoj uzbuni zastali na kapijama. Kako se navodi u „Novoj pošti“ protivavionska artiljerija je dejstovala dok su bombe padale bez odredjenog cilja i žrtve su bile minimalne. – priča Nenad Šeguljev.
nastavak sledi...
nastavak
On dodaje da osim prvog bombardovanja Novog Sada, novine nisu izveštavale o ostalim bombardovanjima grada, pri čemu su i prestale da izlaze pre kraja bombardovanja, jer će njhova štamparija biti jedan od meta bombi mesec dana kasnije 6.septembra. U međuvremenu, saveznici će organizovati i naredno bombardovanje i to već 16. avgusta kada će avioni B-17 Leteća tvrđava (Flying Fortress) bombardovati železnički most, pri čemu je dosta bombi palo i po Petrovardinskoj tvrđavi gde je bila kasarna nekoliko jedinica domobrana i ustaša i drugih vojnih formacija Nezavisne države Hrvatske. Uslediće pauza od desetak dana i 30. avgusta će iznad Novog Sada opet leteti B-17 koji će prema jednim podacima razoriti Električnu centralu (sadašnaj Alekse Šantića) i grad ostaviti bez struje i tramvaja, tako da će tek u nedeljama nakon oslobođenja biti popravljen sistem za distribuciju struje, a tramvaju tek u drugoj polovini 1945. će ponovo krenuti, a prema drugim izvorima bezuspešno ponovo bombardovati most. Američki izvori govore da je meta bio samo most. Ono što je izvesno je da je prvih dana septembra Novi Sad ostao bez struje, kao i da je centrala nekoliko puta bila na meti bombi, kao i most. Već dan nakon toga ponovo će doči avioni B-24 koje će oko 40 tona bombi sasuti po levoj obali Dunav i fabričkom delu grada i Železničkoj stanici (sadašnja Limanska pošta), pri čemu će tada biti srušeno i dosta kuća i objekata u Radničkoj, ulici Maksima Gorkog i ulici Sonje Marinković. Ovo je međutim bila samo najava najžešćeg napada na Novi Sad.
– Bombardovanje 6.sepembra je bilo najteže i tada je preko 100 savezničkih bombardera B-24 u nekoliko naleta izručili oko 260 tona bombi, skoro koliko za sve ostale napade. Na meti će se nači skoro svi delovi grada. – priča Šeguljev.
Nekoliko eskadrila 15. vazduhoplovne armije je u nekoliko naleta bombardovalo Tvrđavu i Petrovardin, Železnički most, Mali liman, aerodrom Jugovićevo, Železniku stanicu, Ražirnu stanicu, Električnu centralu, sedište Kulturbunda (palata Habag na mestu sadašnje Železničke ambulante), Sajmište, Elektroporcelan, fabiku Kablova, Albus i druge fabrike i skladišta goriva, kasarna mađarske vojske (otprilike sadašnji Tržni centar Bazar). Bombe su padale po celom gradu i mrtvih je bilo na stotine, pri čemu je posebno bilo strašno kod bisokopa Uranija (na uglu sadašnjih ulica Vase Stajića i Trga galerija) gde je bomba pala u sklonište. Hroničari beleže i da mnoge bombe nisu eksplodirale, pa je šteta ipak bila manja, mada je zabeležen i nesretan slučaj kada je jedna od tih bombi pala korz kući i u podrumu bukvalno zgnječila vlasnika. Posle ovog napada uslediće još dva slabija bombardovanja 18. i 21. avgusta koja su opet bila prvenstveno usmerena na Železnički most, ali će bombe padati opet po Tvrđavi, Električnoj centrali, industriskoj zoni, Malom limanu i itd. Most će izdržati sve napade i 22.oktobra u večernjim satima će ga srušiti nemci, samo nekoliko sati pre ulasaka partizana u Novi Sad. Zanimljivoje da se iz podatak vidi i da su Nemci, dan posle poslednjeg bombradovanja 21.septembra, povukli skoro celu protivazdušnu odbranu iz grada.
Saveznici će nastaviti da nadleću grad do oslobođenja, ali bombe neće više padati. Koliko su ova bombardovanja u avgustu i spetembru uticala na bržu pobedu nad nemačkim snagama i njihovim saveznicima ne može se oceniti, pri čemu su netreba zaboraviti da su bile deo šire akcije sistematskog bombardovanja koje je 15. Vaduhoplovna armija sprovodila po celoj nekadašnjoj Jugoslaviji bombardujući i veće gradove poput Zagreba, Beograda, Maribora, Sarajeva, Podgorice, Rijeke, Splita, Pule, Niša i tako dalje sve do malih naselja i zaseoko. S druge strane, činjenica je su bombe nanele veliku štetu Novom Sadu. Pored oštećenja skoro svih fabričkih postrojenja i električne centrale, grad je ostao i bez nekoliko stotina kuća i zgrada, jer su tada bombarderi bili neprecizni i ćesto su bombe pre padale po stambenim delovima grada nego fabrikama ili magacinima. Možda i najstrašnije je što je Novi Sad usled savezničkog bombardovanja imao prema nekim procenama i skoro 1.000 žrtva, najviše civila. Time se još povećao ukupan broj nastradalih, jer je Novi Sad oslobođenje dočekao sa oko 20.000 manje stanovnika (oko 48.000 u odnosu na oko 68.000 iz 1940), pri čemu je preko 5.000 bilo mrtvo. Zbog tako velikog procenta nastradalih i prognanih, kao i razranja tokom rata, 1975. godine Novi Sad će kao jedan od par gradaova u SFRJ biti proglašen za Grad Heroj.
Žarko Bogosavljević (Srpska Atina)
On dodaje da osim prvog bombardovanja Novog Sada, novine nisu izveštavale o ostalim bombardovanjima grada, pri čemu su i prestale da izlaze pre kraja bombardovanja, jer će njhova štamparija biti jedan od meta bombi mesec dana kasnije 6.septembra. U međuvremenu, saveznici će organizovati i naredno bombardovanje i to već 16. avgusta kada će avioni B-17 Leteća tvrđava (Flying Fortress) bombardovati železnički most, pri čemu je dosta bombi palo i po Petrovardinskoj tvrđavi gde je bila kasarna nekoliko jedinica domobrana i ustaša i drugih vojnih formacija Nezavisne države Hrvatske. Uslediće pauza od desetak dana i 30. avgusta će iznad Novog Sada opet leteti B-17 koji će prema jednim podacima razoriti Električnu centralu (sadašnaj Alekse Šantića) i grad ostaviti bez struje i tramvaja, tako da će tek u nedeljama nakon oslobođenja biti popravljen sistem za distribuciju struje, a tramvaju tek u drugoj polovini 1945. će ponovo krenuti, a prema drugim izvorima bezuspešno ponovo bombardovati most. Američki izvori govore da je meta bio samo most. Ono što je izvesno je da je prvih dana septembra Novi Sad ostao bez struje, kao i da je centrala nekoliko puta bila na meti bombi, kao i most. Već dan nakon toga ponovo će doči avioni B-24 koje će oko 40 tona bombi sasuti po levoj obali Dunav i fabričkom delu grada i Železničkoj stanici (sadašnja Limanska pošta), pri čemu će tada biti srušeno i dosta kuća i objekata u Radničkoj, ulici Maksima Gorkog i ulici Sonje Marinković. Ovo je međutim bila samo najava najžešćeg napada na Novi Sad.
– Bombardovanje 6.sepembra je bilo najteže i tada je preko 100 savezničkih bombardera B-24 u nekoliko naleta izručili oko 260 tona bombi, skoro koliko za sve ostale napade. Na meti će se nači skoro svi delovi grada. – priča Šeguljev.
Nekoliko eskadrila 15. vazduhoplovne armije je u nekoliko naleta bombardovalo Tvrđavu i Petrovardin, Železnički most, Mali liman, aerodrom Jugovićevo, Železniku stanicu, Ražirnu stanicu, Električnu centralu, sedište Kulturbunda (palata Habag na mestu sadašnje Železničke ambulante), Sajmište, Elektroporcelan, fabiku Kablova, Albus i druge fabrike i skladišta goriva, kasarna mađarske vojske (otprilike sadašnji Tržni centar Bazar). Bombe su padale po celom gradu i mrtvih je bilo na stotine, pri čemu je posebno bilo strašno kod bisokopa Uranija (na uglu sadašnjih ulica Vase Stajića i Trga galerija) gde je bomba pala u sklonište. Hroničari beleže i da mnoge bombe nisu eksplodirale, pa je šteta ipak bila manja, mada je zabeležen i nesretan slučaj kada je jedna od tih bombi pala korz kući i u podrumu bukvalno zgnječila vlasnika. Posle ovog napada uslediće još dva slabija bombardovanja 18. i 21. avgusta koja su opet bila prvenstveno usmerena na Železnički most, ali će bombe padati opet po Tvrđavi, Električnoj centrali, industriskoj zoni, Malom limanu i itd. Most će izdržati sve napade i 22.oktobra u večernjim satima će ga srušiti nemci, samo nekoliko sati pre ulasaka partizana u Novi Sad. Zanimljivoje da se iz podatak vidi i da su Nemci, dan posle poslednjeg bombradovanja 21.septembra, povukli skoro celu protivazdušnu odbranu iz grada.
Saveznici će nastaviti da nadleću grad do oslobođenja, ali bombe neće više padati. Koliko su ova bombardovanja u avgustu i spetembru uticala na bržu pobedu nad nemačkim snagama i njihovim saveznicima ne može se oceniti, pri čemu su netreba zaboraviti da su bile deo šire akcije sistematskog bombardovanja koje je 15. Vaduhoplovna armija sprovodila po celoj nekadašnjoj Jugoslaviji bombardujući i veće gradove poput Zagreba, Beograda, Maribora, Sarajeva, Podgorice, Rijeke, Splita, Pule, Niša i tako dalje sve do malih naselja i zaseoko. S druge strane, činjenica je su bombe nanele veliku štetu Novom Sadu. Pored oštećenja skoro svih fabričkih postrojenja i električne centrale, grad je ostao i bez nekoliko stotina kuća i zgrada, jer su tada bombarderi bili neprecizni i ćesto su bombe pre padale po stambenim delovima grada nego fabrikama ili magacinima. Možda i najstrašnije je što je Novi Sad usled savezničkog bombardovanja imao prema nekim procenama i skoro 1.000 žrtva, najviše civila. Time se još povećao ukupan broj nastradalih, jer je Novi Sad oslobođenje dočekao sa oko 20.000 manje stanovnika (oko 48.000 u odnosu na oko 68.000 iz 1940), pri čemu je preko 5.000 bilo mrtvo. Zbog tako velikog procenta nastradalih i prognanih, kao i razranja tokom rata, 1975. godine Novi Sad će kao jedan od par gradaova u SFRJ biti proglašen za Grad Heroj.
Žarko Bogosavljević (Srpska Atina)
Може ли објашњење како је савезничко бомбардовање дело Черчила, кад су га у највећој мери спровели - Американци?
И који то пут од Јужне Африке за Лондон иде преко Београда, ако није превише тешко?
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
Надам се да ниси помислио да сам написала да је Черчил лично пилотирао сваким појединачним авионом или да су искључиво Британци бомбардовали наш терен 1943/44 ?
Черчил је главни заговорник идеје и агитатор исте идеје пред Савезницима.. Одличан је са Рузвелтом (који је врло болестан у то време), а са Стаљином је званично нашао заједнички језик, иако декларативно мрзи комунизам.
На Техеранској конференцији, он увек први потеже питање војне помоћи Југославији (ЈБ Титу), и стално врти исту реченицу како "Бритнаци немају ту никакав интерес, него само јуре Немце". .Рузвелт ионако аминује сваку његову реч, а Стаљина је баш брига. Стаљин је опседнут операцијом "Оверлорд" и евентуално говори о Турској/Бугарској, а Черчил га уз питање Турске/Бугарске стално и изнова наводи на питање Југославије.Чак и кад Американци говоре само о континенталној помоћи, Черчил опет једини помиње ваздухопловце.
И његов војни генерал, Брук, на засебним састанцима у Техерану, без "Велике тројке", осталим генералима стално убацује идеју о великој помоћи Титу. Само један Рус (Молотов) помиње Дражине снаге, али Британац (Еден) вешто скреће разговор.
Черчил чак, да би их убедио и озваничио оно што је већ почело ( Ниш је бомбардован први пут 20.10.43, а конференција је почела крајем новембра, уочи Черчиловог рођендана) повећава број преосталих немачких дивизија у Југославији ,, и то је једино што Стаљин исправља (није 42, него само 8), али не улази битно у проблем. Одмах после конференције, почела је серија бомбардовања, зависно од назначене локације наручилаца са терена.
Да је Черчил например ћутао, не би ни Рузвелт ни Стаљин поменули тамо неку Југославију. Овако је вешто успео Черчил да од теме о којој се врло мало говорило на конференцији, спорадично само, добије закључак Савезника и чак је тај закључак постављен као бр.1 у финалној декларацији.
Овде је цео текст разговора у Техерану, ко има стрпљења да прочита све, видеће колико је мало реченица посвећено Југославији, а закључак је први, испред договора о Оверлорд операцији.
http://digicoll.library.wisc.edu/cgi-bin/FRUS/FRUS-idx?id=FRUS.FRUS1943CairoTehran
Читајући, извукла сам неке делиће:
Уопште ја тебе не разумем шта ме питаш
Poslednja izmena:
Pitanje je otkud Čerčil u Beogradu? U navedenom periodu se vraćao iz Južne Afrike u Englesku. Koji to put vidi kroz Srbiju?
Za bombardovanje, tebi je Air support isto što i strateško bombardovanje? Imaš li ti pojma koliko nemaš pojma?
I ne odgovori koja je to veza između Čerčila i Ruzvelta, Čerčil mu kaže „zamolio me Tita da sravnim neka mesta, ajd ti to obavi?„
Za bombardovanje, tebi je Air support isto što i strateško bombardovanje? Imaš li ti pojma koliko nemaš pojma?
I ne odgovori koja je to veza između Čerčila i Ruzvelta, Čerčil mu kaže „zamolio me Tita da sravnim neka mesta, ajd ti to obavi?„
kapetanmark
Legenda
- Poruka
- 60.110
Peko dapcevic je cvileo vapeci da tito kaze cercilu da pored bg saveznici opice po podgorici i sravne je sa zemljom...lakse ce mu biti vratiti se i praviti novu crnogorsku naciju. Opste je poznato da je tamo bilo najmanje komunista...
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
Бомбардовање Винче спречио Србин из Америке
VILIAM (BIL) NIKOLIN
Bil, ili kršteno Velimir, bio je jedino dete imigranata Srba u Ameriku iz Austrougarske, konkretno iz Banata. Bilov otac, Svetozar, je odbio da služi “Franjinu vojsku”, kako mi je Bil govorio, i emigrirao sa mladom suprugom u Ameriku. Svetozar se zaposlio u jedmoj fabrici a uskoro potom došla je i prinova – mali Bil. Na nesreću kada je Bilu bilo svega sedam godina otac mu umre i on ostane sa samohranom majkom. Snalazili su se kako su znali i umeli, često mali Bil pomažući susedima u njihom potrebama, kako bi doprineo prihodima u kući. Majka je insistirala da uči i bude dobar đak i Bil je to stvarno i bio. Srednje obrazovanje je završio kao najbolji.
Budući da je bio dobar đak a veoma siromašan, Srpski Narodni Savez, organizacija američkih Srba sa sedištem u Pitsburgu, dodeli Bilu kompletnu stipendiju za dalje visoko obrazovanje. I tako se Bil nađe u Beogradu gde je na Beogradskom Univerzitetu diplomirao arheologiju. Po ulasku Amerike u Drugi svetski rat Bil je regrutovan u vojsku i odmah poslat u OSS (preteča CIA) školu. Po završetku obaveštajne škole pridodat je na službu pri američkoj avijaciji kao “intelidžens ofiser”.
“Pre svakog polaska na ciljeve, priča Bil, obavezan je bio ‘brifing’ za leteće osoblje, kada bi i po prvi put saznali gde treba da idu. Tim sastancima sam neizostavno prisustvao i ja kao obaveštajni oficir. Poletali smo sa Sicilije a glavne mete su nam bile nemački i austriski gradovi kao i naftni izvori u Rumuniji. Jedno jutro komandni oficir poče izlaganje o cilju bombardovanja - Vinča, jer smo dobili pouzdane podatke iz Glavnog staba partizanskih snaga iz Jugoslavije da su u Vinči, pored Beograda, velike koncentracije neprija- teljskih snaga’. Nisam mogao da verujem šta čujem. Pred oči mi izađoše slike Vinče iz tog vremena gde smo kao studenti arheologije u Beogradu češće odlazili i radili na antičkim iskopavanjima. To je bio potpuno nenaseljen prostor veoma teško pristupačan, gde je dominirala koliba Mike Alasa. Sećam se dobro čika Mike koji nas je često zvao na “gozbu”- odite deco uzmite malo sveže ribe sa žara, baš je dobra – i bio je u pravu – baš je bila dobra. Pošto je tada Beograd bombardovan od strane “saveznika” danonoćno shvatio sam da su se beograđani sklonili na “sigurno” u Vinči. Odmah sam prozreo nameru “pouzdanih podataka dobijenih iz Glavnog štaba partizanskih snaga u Jugoslaviji”. Rekoh čekajte malo ti podaci nisu baš tako pouzdani kako nam je prestavljeno. Uzeh kredu i na crnoj tabli iz sećanja nacrtam Beograd i okolinu uključujući i Vinču i čak i čika Mikinu kolibu. Posle kraćeg poređenja mojih tvrdnji i crteža sa vojnim mapama odluka je preinačena i avioni su tada poslati na Beč. Ovog puta nesrećni beograđani su bili pošteđeni”.
Po završetku Drugog svetskog rata Bil je nastavio službu u okviru obaveštajnih delatnosti, često u okviru američikih diplomatskih predstavništava u inostranstvu kao diplomata. Umro je u dubokoj starosti u Jangstaunu u državi Ohajo kao častan čovek i dobar Srbin.
https://www.scribd.com/document/338698909/Docfoc-com-Robert-Mekdaulel-Streljanje-istorije-pdf-pdf
VILIAM (BIL) NIKOLIN
Bil, ili kršteno Velimir, bio je jedino dete imigranata Srba u Ameriku iz Austrougarske, konkretno iz Banata. Bilov otac, Svetozar, je odbio da služi “Franjinu vojsku”, kako mi je Bil govorio, i emigrirao sa mladom suprugom u Ameriku. Svetozar se zaposlio u jedmoj fabrici a uskoro potom došla je i prinova – mali Bil. Na nesreću kada je Bilu bilo svega sedam godina otac mu umre i on ostane sa samohranom majkom. Snalazili su se kako su znali i umeli, često mali Bil pomažući susedima u njihom potrebama, kako bi doprineo prihodima u kući. Majka je insistirala da uči i bude dobar đak i Bil je to stvarno i bio. Srednje obrazovanje je završio kao najbolji.
Budući da je bio dobar đak a veoma siromašan, Srpski Narodni Savez, organizacija američkih Srba sa sedištem u Pitsburgu, dodeli Bilu kompletnu stipendiju za dalje visoko obrazovanje. I tako se Bil nađe u Beogradu gde je na Beogradskom Univerzitetu diplomirao arheologiju. Po ulasku Amerike u Drugi svetski rat Bil je regrutovan u vojsku i odmah poslat u OSS (preteča CIA) školu. Po završetku obaveštajne škole pridodat je na službu pri američkoj avijaciji kao “intelidžens ofiser”.
“Pre svakog polaska na ciljeve, priča Bil, obavezan je bio ‘brifing’ za leteće osoblje, kada bi i po prvi put saznali gde treba da idu. Tim sastancima sam neizostavno prisustvao i ja kao obaveštajni oficir. Poletali smo sa Sicilije a glavne mete su nam bile nemački i austriski gradovi kao i naftni izvori u Rumuniji. Jedno jutro komandni oficir poče izlaganje o cilju bombardovanja - Vinča, jer smo dobili pouzdane podatke iz Glavnog staba partizanskih snaga iz Jugoslavije da su u Vinči, pored Beograda, velike koncentracije neprija- teljskih snaga’. Nisam mogao da verujem šta čujem. Pred oči mi izađoše slike Vinče iz tog vremena gde smo kao studenti arheologije u Beogradu češće odlazili i radili na antičkim iskopavanjima. To je bio potpuno nenaseljen prostor veoma teško pristupačan, gde je dominirala koliba Mike Alasa. Sećam se dobro čika Mike koji nas je često zvao na “gozbu”- odite deco uzmite malo sveže ribe sa žara, baš je dobra – i bio je u pravu – baš je bila dobra. Pošto je tada Beograd bombardovan od strane “saveznika” danonoćno shvatio sam da su se beograđani sklonili na “sigurno” u Vinči. Odmah sam prozreo nameru “pouzdanih podataka dobijenih iz Glavnog štaba partizanskih snaga u Jugoslaviji”. Rekoh čekajte malo ti podaci nisu baš tako pouzdani kako nam je prestavljeno. Uzeh kredu i na crnoj tabli iz sećanja nacrtam Beograd i okolinu uključujući i Vinču i čak i čika Mikinu kolibu. Posle kraćeg poređenja mojih tvrdnji i crteža sa vojnim mapama odluka je preinačena i avioni su tada poslati na Beč. Ovog puta nesrećni beograđani su bili pošteđeni”.
Po završetku Drugog svetskog rata Bil je nastavio službu u okviru obaveštajnih delatnosti, često u okviru američikih diplomatskih predstavništava u inostranstvu kao diplomata. Umro je u dubokoj starosti u Jangstaunu u državi Ohajo kao častan čovek i dobar Srbin.
https://www.scribd.com/document/338698909/Docfoc-com-Robert-Mekdaulel-Streljanje-istorije-pdf-pdf