Thomas Hobbes: "Čovekova savest i njegov sud su ista stvar; i pošto sud može biti pogrešan može i savest."
- Savest se s razlogom povezuje sa moralnim ponašanjem. Ne samo što ukaže na razliku izmedju aktivnosti koje doprinose zajedničkom skladu od onih kojima se nanosi šteta i nepravda drugima, nego unese više razumevanja i odgovornosti da se učini ispravno delo.
Dokaz za to su psihopate i sociopate. Oni nemaju savest i empatiju. Zbog toga čine gnusna, okrutna dela čija podlost i bezosećajnost zapanji ljude sa normalim emocionalnim i mentalnim razvojem.
Uprkos tome još uvek dominira zastarelo, jednostrano shvatanje da je savest nametnuta spolja i da se formira vaspitanjem, uticajem roditelja, društva itd. To tvrdjenje nije u potpunosti tačno.
Ljudi su kompleksna bića. U njima postoji urodjen nagon konstruktivnosti i destruktivnosti. U zavisnosti koji nagon slede zavisi i njihov doživljaj sopstvene individualnosti, samim tim i interpretacija sveta u kojem žive, kao i odnos koji uspostavljaju s drugim bićima.
Duhovnost se pogrešno vezuje samo uz religiju. Ne shvata se njen uticaj na razvoj inteligencije. Kada um nema kontakt s konstruktivnim, nadsvesnim potencijalom nije u stanju da postigne unutrašnju sabranost/celovitost i da koristi puni kapacitet svesti.
Ostaje samo u ograničenoj, fizičkoj interpretaciji života sa izraženom crtom sebičnosti, bezobzirnosti i lukavstava u karakteru. Pored toga što izostaju plemenita osećanja nema ni dublje refleksije da se zapazi izvanredna uredjenjenost univerzuma.
To saznanje u znatnoj meri proširi svesnost/razumevanje tako da se vlastiti značaj i moć proporcionalnije i realnije sagleda. Shvati se da je inteligencija ljudi samo frakcija neuporedivo višeg smisla koji se nalazi u osnovi svega.
Harry Guntrip, britanski psihoanalitičar, je istakao da treba praviti razliku izmedju prave i neurotične savesti. Zdrava savest je duhovni potencijal preko kojeg um postiže integralnost i dobija jasan, pravilan uvid u situaciju. Bez nje nema autentičnosti.
Neuroticna "savest" je sušta suprotnost. Nastaje zbog sprečenog i zaostaolog duhovnog razvoja. Najčešći uzrok su traume kao i preterani spoljašnji uticaj.
Period detinjstva je naročito kritičan i podložan takvom uticaju usled mentalne nedozrelosti. Tada se najčešće tudje vrednosti prihvate kao vlastite pre nego što su sopstvene imale šansu da se ispolje. Zbog toga autentični potencijal osobe ostaje potisnut iza mnoštva predrasuda i različitih, nakalamljenih tudjih shvatanja.
To rezultira unutrašnjom dezintegracijom i disfunkcionalnošću koja vodi ili u preterani egoizam i arogantnost ili nedostatak samopouzdanja i obezvredjivanje vlastite ličnosti. Prema tome, kada se sud donosi u skladu sa zdravom savešću uvek je ispravan. Ako je vodjen neurotičnom tada se greši.
- Savest se s razlogom povezuje sa moralnim ponašanjem. Ne samo što ukaže na razliku izmedju aktivnosti koje doprinose zajedničkom skladu od onih kojima se nanosi šteta i nepravda drugima, nego unese više razumevanja i odgovornosti da se učini ispravno delo.
Dokaz za to su psihopate i sociopate. Oni nemaju savest i empatiju. Zbog toga čine gnusna, okrutna dela čija podlost i bezosećajnost zapanji ljude sa normalim emocionalnim i mentalnim razvojem.
Uprkos tome još uvek dominira zastarelo, jednostrano shvatanje da je savest nametnuta spolja i da se formira vaspitanjem, uticajem roditelja, društva itd. To tvrdjenje nije u potpunosti tačno.
Ljudi su kompleksna bića. U njima postoji urodjen nagon konstruktivnosti i destruktivnosti. U zavisnosti koji nagon slede zavisi i njihov doživljaj sopstvene individualnosti, samim tim i interpretacija sveta u kojem žive, kao i odnos koji uspostavljaju s drugim bićima.
Duhovnost se pogrešno vezuje samo uz religiju. Ne shvata se njen uticaj na razvoj inteligencije. Kada um nema kontakt s konstruktivnim, nadsvesnim potencijalom nije u stanju da postigne unutrašnju sabranost/celovitost i da koristi puni kapacitet svesti.
Ostaje samo u ograničenoj, fizičkoj interpretaciji života sa izraženom crtom sebičnosti, bezobzirnosti i lukavstava u karakteru. Pored toga što izostaju plemenita osećanja nema ni dublje refleksije da se zapazi izvanredna uredjenjenost univerzuma.
To saznanje u znatnoj meri proširi svesnost/razumevanje tako da se vlastiti značaj i moć proporcionalnije i realnije sagleda. Shvati se da je inteligencija ljudi samo frakcija neuporedivo višeg smisla koji se nalazi u osnovi svega.
Harry Guntrip, britanski psihoanalitičar, je istakao da treba praviti razliku izmedju prave i neurotične savesti. Zdrava savest je duhovni potencijal preko kojeg um postiže integralnost i dobija jasan, pravilan uvid u situaciju. Bez nje nema autentičnosti.
Neuroticna "savest" je sušta suprotnost. Nastaje zbog sprečenog i zaostaolog duhovnog razvoja. Najčešći uzrok su traume kao i preterani spoljašnji uticaj.
Period detinjstva je naročito kritičan i podložan takvom uticaju usled mentalne nedozrelosti. Tada se najčešće tudje vrednosti prihvate kao vlastite pre nego što su sopstvene imale šansu da se ispolje. Zbog toga autentični potencijal osobe ostaje potisnut iza mnoštva predrasuda i različitih, nakalamljenih tudjih shvatanja.
To rezultira unutrašnjom dezintegracijom i disfunkcionalnošću koja vodi ili u preterani egoizam i arogantnost ili nedostatak samopouzdanja i obezvredjivanje vlastite ličnosti. Prema tome, kada se sud donosi u skladu sa zdravom savešću uvek je ispravan. Ako je vodjen neurotičnom tada se greši.
