U srcu arhiva, gde zakoni vise kao paučina,
a osećanja stoje u staklenim teglama,
probudio se kruti vampir - čuvar pravila,
stražar odgovornosti, onaj koji je zaboravio
kako izgleda pokret bez straha.
Ustao je sa trona od obaveza
i zakoračio u lavirint koji je zvao životom.
Hodao je među hladnim zidovima,
vraćan iz svakog ćorsokaka,
dok nije ugledao svetlost
- malu, treperavu, gotovo nevažnu.
Svitac.
Bubica sa krilima univerzuma.
Letela je oko njegove tvrde lobanje,
ulazila mu u oči, šaputala kroz uši,
mrsila mu razdeljak, kikotala se kao dete
koje zna više od mudraca.
I vampir, sa velikim slovom S na grudima,
pratio ju je zbunjen, ponekad ljut, ponekad zadivljen.
Čudio se kako je moguće da Savest - njegova sopstvena
- izgubi veru u ukočenu moć
i poveruje jednoj bubici
koja nosi znanje u treperavim krilima.
Hodao je popločanim stazama
koje su držale sve zakone sveta,
a bubica ga je vodila iznad njih, ispod njih,
kroz pukotine, kroz visine,
kroz ono što se ne može zapisati.
Da bi je video, morao je da se savija.
Da se saginje. Da se propinje.
Da okreće glavu, ramena, kičmu.
Da se kreće.
I u tom kretanju počeo je da puca oklop ukočenosti.
Kada su se napokon pojavila vrata
i svetlost koja je sijala iza njih,
vampir je stao.
A onda - nestao.
Na pragu je stajala Savest.
Ne više kruta, ne više stražar,
nego biće od svetlosti i pokreta,
snažno i savitljivo,
nežno pred znanjem univerzuma
koje je treperilo pored nje.
Metamorfoza se dogodila tiho,
bez fanfara, bez zakona, bez pečata.
Jedna bubica bila je dovoljna
da probudi ono što je oduvek postojalo
- ali je bilo zaboravljeno.
Savest se vratila sebi.
A svetlost je nastavila da sja...
