Mozda nocas stignem na kraj puta
i sretnem odbljeske davnih dana.
Na ivici razuma da l' dusa jos luta
secajuci se jada i bivsih rana?
Visoka stena ivica ostrih,lednih
zove me,mami sapatom svojim.
Grlim tamu rukama cednim
ne,nije strah,ja se ne bojim.
Ne bojim ponora,ne bojim nigdine
nit' poslednjeg pogleda u nistavilo.
Zadnja mi misao vraca godine,
sve ono sto je moj jad pesmom slavilo.
Umorna jesam,umorna jako
sigurna sam da je najbolje ovako.
Slovenska
nadam se da su ti sati prosli..
