Na nekom trgu, u nekom nevažnom mestu digitalne stvarnosti,
susreću se dve senke... zastaju, kao da se poznaju...
Da li je baš tako?
Na trgu koji nikada nije imao nameru da bude važan,
dve senke stoje jedna naspram drugoj...
Jedna - govori stisnutih pesnica...
Druga - već zna šta će čuti...
"Tvoj pogled je bio...neprimereno slobodan!“
- uzviknu senka vitlajući pesnicom...
"Imamo propise o načinu posmatranja svetlosti.
Tvoj ugao...odstupa!“
Tišina caruje...
Zanemeo je vetar,
ptice,
sam život...
"Zabeleženo je i da si prošla pored biste bez naklona!
Kako sme to da bude!
To se beleži! To...proizvodi posledice.“
Druga senka ne mrda.
Liči kao da se zrak svetla priklonio njenom ramenu.
"Takođe, primetili smo da ne postavljaš pitanja!
Da ne govoriš kad treba!
TI - postojiš van toka!
To se ne može tolerisati!“ - krkljao je glas u zanosu...
Druga senka tada napravi prvi pokret.
Ne kao bekstvo.
Više kao odluka.
Da se ode pre kraja.
"Odlaziš bez dozvole?
"Presuda još nije izrečena!“
U daljini se rasu glas, miran kao kap što zna gde pada...
"Znam.“
I razbi tišinu...
Proleteo vetar...
Razmahnuše se ptice,
Prostruja i sam život...
