- Poruka
- 388.637
Jedan nemio događaj zbio se 1845. godine, kada je pas ujeo dete jednog stranog diplomate. Došlo je do velike uzbune, jer je država čijeg mališana je napao pas bila vrlo uticajna, a otac, odnosno konzul nadigao je veliku dževu i zapretio oštrim demaršom. Nije bilo druge, nego da turski paša koji je upravljao Beogradom nađe način da se ratosilja bezbrojnih lutalica iz varoši.
Kako ne bi učinio nešto nasuprot Alahovim zapovestima, paša je našao rešenje, tako što su pohvatane sve lutalice u varoši, a zatim su utovarene u tri lađe.
„Tri pune šajke, natovarene psima, krenule su niz Dunav ka Smederevu. Na četvrt sata od Beograda, sakupljeni psi iz različitih krajeva varoši i grada, stadoše se uzajamno napadati i do ispred Smedereva napraviše pravu klanicu. Tada se jedan od njih usudi da preko ograde šajke skoči u vodu. Za njim to namah, uz neopisivi lavež učine i drugi, te za nekoliko trenutaka, na opšte zaprepašćenje vozara, sve tri šajke ostadoše prazne, a duga kolona pasa dohvatila se obale i okrenu za Beograd. Nije mnogo vremena trebalo, pa da, u samo predvečerje, ta kolona pobedonosno izvrši juriš i nađe se na ulicama Beograda“.
Turci su likovali, jer su u tome videli veliku Alahovu volju, a pobesneli konzul je tada postavio ispred konzulata posebnog čoveka koji je imao zadatak da ubije svakog psa koji bi se približio zdanju.
Knez Miloš rešio da „stane na put pasjem carevanju u Beogradu“. On je uveo porez na pse zakonom od 1834. godine. Tako je svako ko je imao psa morao godišnje da plati jedan talir.
Zaštitu pasa tražili su mnogi ondašnji Beograđani, kao i seljaci iz okoline grada. Hroničari, tako, beleže kako je 1905. godine, jedan Kosmajac, izvesni Stojadin, doveo u Beograd svoga šarova i zaseo u tada najpoznatiji restoran „Šiško“. Ta kafana bila je na mestu današnjeg Pozorišta na Terazijama.
Uzalud ga je gazda izbacivao . Stojadin je ostao uporan, i tražio je ručak i za sebe i za psa. Na kraju mu se izašlo u susret. Ručak je šarovu serviran na stolici koja je bila primaknuta seljakovom stolu. Stojadin, gledajući u svog psa koji jede sa apetitom, pomilova ga i glasno reče: „Hej, moj šarove, šta si dočekao! I ti si sad postao poreska glava, isto kao i ja. Al’ ti bar možeš da laješ koliko hoćeš, a ja ne mogu!“
Seljaci iz ondašnjeg sela Mirijeva, ljuti na tadašnjeg ministra finansija, za kojeg su verovali da je inicijator uvođenja poreza na pse, obesili su jednog nesrećnog psa
na drvo, a na njemu ostavili i „oproštajno pismo“.
- Dragi moj gazdo - pisalo je na cedulji - znam da će ti teško pasti moja smrt. Ali ja nisam mogao da dozvolim da ti zbog mene trpiš i da plaćaš porez i za mene.
Radi toga sam se odlučio na ovaj težak korak. Zbogom, dragi moj gazdo, i oprosti mi. A sad, umesto mene, neka ti laje ministar finansija.
Šarov za kafanskim stolom
Zoran Nikolić | novosti.rs
Kako ne bi učinio nešto nasuprot Alahovim zapovestima, paša je našao rešenje, tako što su pohvatane sve lutalice u varoši, a zatim su utovarene u tri lađe.
„Tri pune šajke, natovarene psima, krenule su niz Dunav ka Smederevu. Na četvrt sata od Beograda, sakupljeni psi iz različitih krajeva varoši i grada, stadoše se uzajamno napadati i do ispred Smedereva napraviše pravu klanicu. Tada se jedan od njih usudi da preko ograde šajke skoči u vodu. Za njim to namah, uz neopisivi lavež učine i drugi, te za nekoliko trenutaka, na opšte zaprepašćenje vozara, sve tri šajke ostadoše prazne, a duga kolona pasa dohvatila se obale i okrenu za Beograd. Nije mnogo vremena trebalo, pa da, u samo predvečerje, ta kolona pobedonosno izvrši juriš i nađe se na ulicama Beograda“.
Turci su likovali, jer su u tome videli veliku Alahovu volju, a pobesneli konzul je tada postavio ispred konzulata posebnog čoveka koji je imao zadatak da ubije svakog psa koji bi se približio zdanju.
Knez Miloš rešio da „stane na put pasjem carevanju u Beogradu“. On je uveo porez na pse zakonom od 1834. godine. Tako je svako ko je imao psa morao godišnje da plati jedan talir.
Zaštitu pasa tražili su mnogi ondašnji Beograđani, kao i seljaci iz okoline grada. Hroničari, tako, beleže kako je 1905. godine, jedan Kosmajac, izvesni Stojadin, doveo u Beograd svoga šarova i zaseo u tada najpoznatiji restoran „Šiško“. Ta kafana bila je na mestu današnjeg Pozorišta na Terazijama.
Uzalud ga je gazda izbacivao . Stojadin je ostao uporan, i tražio je ručak i za sebe i za psa. Na kraju mu se izašlo u susret. Ručak je šarovu serviran na stolici koja je bila primaknuta seljakovom stolu. Stojadin, gledajući u svog psa koji jede sa apetitom, pomilova ga i glasno reče: „Hej, moj šarove, šta si dočekao! I ti si sad postao poreska glava, isto kao i ja. Al’ ti bar možeš da laješ koliko hoćeš, a ja ne mogu!“
Seljaci iz ondašnjeg sela Mirijeva, ljuti na tadašnjeg ministra finansija, za kojeg su verovali da je inicijator uvođenja poreza na pse, obesili su jednog nesrećnog psa
na drvo, a na njemu ostavili i „oproštajno pismo“.
- Dragi moj gazdo - pisalo je na cedulji - znam da će ti teško pasti moja smrt. Ali ja nisam mogao da dozvolim da ti zbog mene trpiš i da plaćaš porez i za mene.
Radi toga sam se odlučio na ovaj težak korak. Zbogom, dragi moj gazdo, i oprosti mi. A sad, umesto mene, neka ti laje ministar finansija.
Šarov za kafanskim stolom
Zoran Nikolić | novosti.rs
Poslednja izmena:
