(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
ŠARENA LICA
Pogledah eto,
Znatiželja me vuče
U lica ljudi oko mene
Ne onako, ovlaš
Pogledom što luta,
Već zagledah se u lica.
Šarena, crvena…k’o jato raj ptica.
Negde vidim čoveka il’ ženu
Osobu pravu, od krvi I mesa
Osmeh I suzu, pesničku muzu.
Crvenu suknju I belu bluzu.
Umorno lice besparice
I brige I život na šarenoj slici
To je živ čovek, po svoj prilici.
Ponegde vidim samo sliku u boji
Što sama eto ipak stoji
I misli svoje samotno broji
Ta tužna, tužna slika u boji
I reči bacaju sve slike skupa
Vesele, setne, gnevne I vredne
S muzikom I slikom padaju s neba
Rečima ovde lupa se zvonko
Kao kiša zvone kroz oluke bloga
I svako ima nekog boga svoga
Nekome zbilja, nekome smeh
Nekome tuga, nekome peh
Te seje svako misli svoje
Reči u boji, k’o šarena polja
Šarene laže, šarena volja
Volja čoveka Iza nika skirivenog
Što baca misli kao oblak kišu
To oblaci ljudski reči pišu.
SPECIJALNO ZA ODELJENCE OD RAZREDNE
.
