САРАЈЕВСКИ РАТОПИС - Борко Анђелић

Писмо двадесет треће: ЖИВИ КОСТУР МРТВОГ
САРАЈЕВА

Среда, 23. јуна

Јесте ли приметили, чим се мање пуца, ја пустим машти на вољу. Тако и у дневнику – писму преовлада машта. Ето и јуче: шпалир, махање руку, цвеће, свечана музика, ПРОПУСТИТЕ КНЕЗА. А преведено на нашу стварност уз мало симболике, то изгледа овако: пропустите кнеза кроз шаке, каменом га, мани цвеће, а уместо почасне музике...

Мени цару, кнезу, све у моме лику
и живом костуру мртвог Сарајева,
уместо да пусте почасну музику
пуштају музику из сопствених црева.

Њима се празне а мени крче. А тек сам га данас право награбусио, нема ми ручка. Одоше обе Маре у Цетињску, успут ће до АДРЕ, да предају писма што их је мама теби и Зринки синоћ уз свећу писала, онда ће до Цвите, Јове, ваља свима прочитати и ваша писма. Не знам што их и носе када их знају напамет. Као да су знали да сам осамљен, дођоше ми, прво Игор, написао и он писмо Боши, па сам му дао праву адресу. Ето и Славише, победоносно држи твоје и Тањино писмо у руци. Добио јутрос када је кренуо к нама. Прочитасмо оба за један минут. Зар генерација која је отишла нема шта да каже генерацији која је остала?! Оде Славиша. Ето ти Рајка1. По први пут од како се запослио у УНХЦРу. На њему панцир, у руци токи-воки, пред зградом бели голф. Возач. Опасни задаци и путеви, али презадовољан. Ако се баш мора гинути нека то буде бар са платом од 600 долара. Прорачунавам то у моје бонове и садашњи статус. То могу зарадити за само 83 године мукотрпног рада. Доћи ће нам на Бошин рођендан. Позвани су и сви

ДРУГОВИ МОЈЕ ДЕЦЕ

То што смо ми овде, ја, Марија, Мара,
Дмитар, Јово, Цвита, не значи баш ништа,
срце ми се цепа, бол у души ствара
што има са нама и ваших годишта.

Посматрам Игора. Кожа бледа, суха,
утонуле очи. Шта је њему срећа?!
Избегнути метак, кост, корица круха...
А њему је, сине, тек двадесет трећа.

Рајко се некако домогао „шаре“,
он јесте мешанац, али није уштва
и дао би Рајко све ове доларе
да се може свога дочепати друштва.

Славиша је мршав, на костур се свео,
није му по вољи ово глупо стање,
тешко све подноси, а тако би хтео
да је крај Ђурмеза, тебе, Саше, Тање...

Сандра2 ће отићи, она је начисто
да мешаним овде причају се бајке,
кад се све заврши било би јој исто
као од зла оца и од добре мајке.

Многим живот тече у четири зида.
Ни Саша Син3 не зна шта је светлост дана
ваљда што је мршав, па неће због стида
да изађе вани, да крочи из стана.

Што се не би пути отворили брже
док још није касно?! Јер није на месту
да с нама старима овде у злу држе
и двадесет трећу, пету или шесту.
 
Писмо двадесет четврто: ЈА САМ ОВДЕ ТРИНАЕСТО ПРАСЕ

Четвртак, 24. јуна

Вратила се Марија предвече. Одобрава моја размишљања. А ја и данас са њима настављам, очито је да се не пуца. Само мало, спорадично.
Свима онима који су отишли са ових простора, још увек на време, тог кобног марта, априла, чак маја прошле године, а родили су се овде или дуго битисали, Сарајево је у сећању или крви остало као град особене лепоте, посебног шарма, осебујног духа, град који се доживљава свим чулима и безгранично воли. Осећам тај призвук, ту носталгију у писмима Јациним, Злајиним, па и твојим. Ми који смо, злом судбином, остали овде, ма којој генерацији припадали, знамо да то није више град за вољење, да то никада више неће бити. Сва његова лепота, његов шарм, дух, отишли су заједно са вама. У неповрат!
Кренућу и ја за духом и крухом на начин како то написах брату у граду мог рођења:


ТУР РЕТУР НА ТУР

Сарајево град из снова беше
оних давних педесет и неких.
Сарајлије младост ми узеше
тих година дивних и далеких.

Четрдесет и више година
живео сам у том граду сненом,
створио сам дом свој и два сина
са Маријом најдивнијом женом.

Више нема севдаха и дерта,
град је препун некаквих протува
и убица. То је страшно јер та
руља влада. Да те Бог сачува!

Отићи ће ово нежно биће
крхког срца и танане душе.
А зар има онога ко ли ће
ту остати, а да му дом руше?!

Нема места у овоме граду
за песника. Јесењина читам:
„Бацићу све и пустићу браду,
Ко скитач ћу Русијом да скитам!“

Сад ме краси брада дуга, бела,
а Русија мени мајка није.
Да ли би ме моја мајка хтела
Од Русије далеко јужније?!

Да га спасе од тегобне збиље
и извуче из погубних тмина
права мајка у своје окриље
увек враћа заблуделог сина.

Зато сада када нема спаса
скитница би да се мајци врати,
па јој кличе, зове из свег гласа:
Ој Србијо, моја мила мати!

Чује ли мене та моја мајка? Зашто не шаље никога да ме избави?! Или сам за њу остао тринаесто прасе?! У земљи где прасад не миришу!
 

Back
Top