- Poruka
- 3.896
POLITIČKI SPORAZUM IZMEĐU ITALIJE I JUGOSLAVIJE
(,,USKRŠNjI PAKT’’)
25. mart 1937.
Član 1.
Visoke strane ugovornice obavezuju se da će poštovati svoje zajedničke granice, kao i pomorske granice obeju Država u Jadranu; i u slučaju da jedna od njih bude predmet neizazvanog napada od strane jedne ili više Sila, druga Strana se obavezuje da se uzdrži od svake akcije koja bi mogla biti od koristi napadaču.
Član 2.
U slučaju međunarodnih komplikacija, i ako se Visoke Strane ugovornice sporazumeju da su njihovi zajednički interesi ugroženi, ili da će moći biti ugroženi, one se obavezuju da se dogovore o merama koje će preduzeti da bi ih očuvale.
Član 3.
Visoke Strane ugovornice ponovo potvrđuju svoju volju da u svojim međusobnim odnosima ne pribegavaju ratu kao instrumentu svoje nacionalne politike i da sve sporove i sukobe, koji bi mogli iskrsnuti između njih, rešavaju mirnim sredstvima.
Član 4.
Visoke Strane ugovornice obavezuju se da ne trpe na svojim odnosnim teritorijama, niti da pomažu, ma na koji način, ma kakvu aktivnost koja bi bila uperena protiv teritorijalnog integriteta ili postojećeg poretka one druge Strane ugovornice ili koja bi bila takve prirode da bi škodila prijateljskim odnosima između obeju zemalja.
Član 5.
U cilju da dadu svojim postojećim trgovinskim odnosima nov potstrek, više u skladu sa prijateljskim odnosima utvrđenim između njihovih dveju Zemalja, Visoke Strane ugovornice su sporazumne da pojačaju i prošire svoje sadašnje trgovinske razmene, kao i da ispitaju uslove za obilniju privrednu saradnju. U tu svrhu, biće u najkraćem roku zaključeni specijalni sporazumi.
,,Tokom 30-ih, čak i dok je Italija i dalje planirala ukidanje i cepanje Jugoslavije i podržavala neprijatelje jugoslovenske države, bila je spremna da formalno promeni stav kada je uvidela priliku za ostvarenje uticaja na Jugoslaviju mirnim sredstvima. Knez namesnik Pavle i Milan Stojadinović, premijer od 1935. do 1939, obojica su bili sve prijateljskije nastrojeni prema silama Osovine, pa su 25. marta 1937, Italija i Jugoslavija potpisale sporazum o prijateljstvu i nenapadanju. Član 4 ovog sporazuma, izokola ukazujući na ustaše, precizira da ugovornice neće da ,,trpe na svojim odnosnim teritorijama, niti da pomažu, ma na koji način, ma kakvu aktivnost koja bi bila uperena protiv teritorijalnog integriteta ili postojećeg poretka one druge Strane ugovornice ili koja bi bila takve prirode da bi škodila prijateljskim odnosima između obeju zemalja.’’ Jugosloveni su iskoristili priliku da insistiraju da Italijani preduzmu mere protiv ustaša. Zbog toga je italijanski izaslanik u Beogradu, prilikom potpisivanja sporazuma, preneo usmenu poruku obećavši da će biti preduzete mere. Poruka je glasila da će Pavelić i Kvaternik biti zatvoreni, da će neke ustaše biti poslate u italijanske kolonije, da će italijanska policija obavestiti jugoslovensku policiju gde su ustaše zatvorene i da će im dati imena ustaša koji žele da se vrate u Jugoslaviju i da će ,,jednom oficiru Jugoslovenske policije biti omogućeno da stupi u kontakt sa italijanskom policijom u vezi sa prethodnom pomenutim pitanjem’’. Čovek koji je odabran za taj zadatak bio je Vladeta Milićević, koji je mnogo godina pratio emigrantsku delatnost u Austriji i Mađarskoj i pomagao francuskim vlastim u istrazi atentata na kralja Aleksandra. Već je bio uspeo da nekoliko ustaša preobrati u svoje agente, a neke od svojih ljudi je ubacio među ustaše.
U skladu sa članom 4, italijanska vlada je ustaše nižeg ranga držala u zatvorskim logorima van italijanskog kopna. Jedna manja grupa značajnijih ustaša je prebačena iz južne Italije u Toskanu u proleće 1940. Pavelić je nastavio da živi pod prismotrom, a od Italije je dobijao pristojan džeparac. Milićević je, uz pomoć italijanske policije i svojih sopstvenih agenata, učinio sve da razbije ustaše kao potencijalnu pretnju po Jugoslaviju, uglavnom ubeđujući ih da se vrate kući. Od nekih 500 ustaša u Italiji, 220 je pristalo da se vrati u domovinu, neki sa porodicama. Najistaknutiji u toj grupi, Mile Budak, stigao je u Zagreb u julu 1838. Ima nekih indicija da je premijer Stojadinović očekivao da će Budakov povratak, ne samo oslabiti ustašku emigraciju, već i da će ojačati njegov lični politički ugled u Hrvatskoj. Međutim, knezu namesniku Pavlu se već bila smučila premijerova politika. 11. decembra 1938. održani su novi izbori na kojima je vladina lista dobila 1.643.783 glasa (54,1 %), a lista Ujedinjene opozicije na čelu sa Mačekom – 1.364.524 (44,9%). Međutim, usled pristrasnosti zakona o izborima, vlada je dobila 306 mesta u Parlamentu, a opozicija – samo 67. Procenivši da su rezultati nedovoljni za mandat Stojadinovića, knez namesnik Pavle ga je smenio u februaru 1939. i postavio Dragišu Cvetkovića za premijera. Tako da se to, šta god da je Stojadinović očekivao da postigne Budakovim povratkom u Hrvatsku, nije moglo isprobati. Međutim, Budak je u Zagrebu izdavao novine, Hrvatski narod, manje-više otvorene pro-ustaške orijentacije, od februara 1939, pa sve dok nisu zabranjene u martu 1940. Za to vreme, pa sve do invazije na Jugoslaviju 6. aprila 1941, delatnost ustaških i proustaških elemenata u Hrvatskoj je pojačana.”
Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1845 – Occupation and Collaboration, 2001, pp. 39-40.
http://books.google.rs/books?id=fqU...A#v=onepage&q=mile budak stojadinovic&f=false
(,,USKRŠNjI PAKT’’)
25. mart 1937.
Član 1.
Visoke strane ugovornice obavezuju se da će poštovati svoje zajedničke granice, kao i pomorske granice obeju Država u Jadranu; i u slučaju da jedna od njih bude predmet neizazvanog napada od strane jedne ili više Sila, druga Strana se obavezuje da se uzdrži od svake akcije koja bi mogla biti od koristi napadaču.
Član 2.
U slučaju međunarodnih komplikacija, i ako se Visoke Strane ugovornice sporazumeju da su njihovi zajednički interesi ugroženi, ili da će moći biti ugroženi, one se obavezuju da se dogovore o merama koje će preduzeti da bi ih očuvale.
Član 3.
Visoke Strane ugovornice ponovo potvrđuju svoju volju da u svojim međusobnim odnosima ne pribegavaju ratu kao instrumentu svoje nacionalne politike i da sve sporove i sukobe, koji bi mogli iskrsnuti između njih, rešavaju mirnim sredstvima.
Član 4.
Visoke Strane ugovornice obavezuju se da ne trpe na svojim odnosnim teritorijama, niti da pomažu, ma na koji način, ma kakvu aktivnost koja bi bila uperena protiv teritorijalnog integriteta ili postojećeg poretka one druge Strane ugovornice ili koja bi bila takve prirode da bi škodila prijateljskim odnosima između obeju zemalja.
Član 5.
U cilju da dadu svojim postojećim trgovinskim odnosima nov potstrek, više u skladu sa prijateljskim odnosima utvrđenim između njihovih dveju Zemalja, Visoke Strane ugovornice su sporazumne da pojačaju i prošire svoje sadašnje trgovinske razmene, kao i da ispitaju uslove za obilniju privrednu saradnju. U tu svrhu, biće u najkraćem roku zaključeni specijalni sporazumi.
,,Tokom 30-ih, čak i dok je Italija i dalje planirala ukidanje i cepanje Jugoslavije i podržavala neprijatelje jugoslovenske države, bila je spremna da formalno promeni stav kada je uvidela priliku za ostvarenje uticaja na Jugoslaviju mirnim sredstvima. Knez namesnik Pavle i Milan Stojadinović, premijer od 1935. do 1939, obojica su bili sve prijateljskije nastrojeni prema silama Osovine, pa su 25. marta 1937, Italija i Jugoslavija potpisale sporazum o prijateljstvu i nenapadanju. Član 4 ovog sporazuma, izokola ukazujući na ustaše, precizira da ugovornice neće da ,,trpe na svojim odnosnim teritorijama, niti da pomažu, ma na koji način, ma kakvu aktivnost koja bi bila uperena protiv teritorijalnog integriteta ili postojećeg poretka one druge Strane ugovornice ili koja bi bila takve prirode da bi škodila prijateljskim odnosima između obeju zemalja.’’ Jugosloveni su iskoristili priliku da insistiraju da Italijani preduzmu mere protiv ustaša. Zbog toga je italijanski izaslanik u Beogradu, prilikom potpisivanja sporazuma, preneo usmenu poruku obećavši da će biti preduzete mere. Poruka je glasila da će Pavelić i Kvaternik biti zatvoreni, da će neke ustaše biti poslate u italijanske kolonije, da će italijanska policija obavestiti jugoslovensku policiju gde su ustaše zatvorene i da će im dati imena ustaša koji žele da se vrate u Jugoslaviju i da će ,,jednom oficiru Jugoslovenske policije biti omogućeno da stupi u kontakt sa italijanskom policijom u vezi sa prethodnom pomenutim pitanjem’’. Čovek koji je odabran za taj zadatak bio je Vladeta Milićević, koji je mnogo godina pratio emigrantsku delatnost u Austriji i Mađarskoj i pomagao francuskim vlastim u istrazi atentata na kralja Aleksandra. Već je bio uspeo da nekoliko ustaša preobrati u svoje agente, a neke od svojih ljudi je ubacio među ustaše.
U skladu sa članom 4, italijanska vlada je ustaše nižeg ranga držala u zatvorskim logorima van italijanskog kopna. Jedna manja grupa značajnijih ustaša je prebačena iz južne Italije u Toskanu u proleće 1940. Pavelić je nastavio da živi pod prismotrom, a od Italije je dobijao pristojan džeparac. Milićević je, uz pomoć italijanske policije i svojih sopstvenih agenata, učinio sve da razbije ustaše kao potencijalnu pretnju po Jugoslaviju, uglavnom ubeđujući ih da se vrate kući. Od nekih 500 ustaša u Italiji, 220 je pristalo da se vrati u domovinu, neki sa porodicama. Najistaknutiji u toj grupi, Mile Budak, stigao je u Zagreb u julu 1838. Ima nekih indicija da je premijer Stojadinović očekivao da će Budakov povratak, ne samo oslabiti ustašku emigraciju, već i da će ojačati njegov lični politički ugled u Hrvatskoj. Međutim, knezu namesniku Pavlu se već bila smučila premijerova politika. 11. decembra 1938. održani su novi izbori na kojima je vladina lista dobila 1.643.783 glasa (54,1 %), a lista Ujedinjene opozicije na čelu sa Mačekom – 1.364.524 (44,9%). Međutim, usled pristrasnosti zakona o izborima, vlada je dobila 306 mesta u Parlamentu, a opozicija – samo 67. Procenivši da su rezultati nedovoljni za mandat Stojadinovića, knez namesnik Pavle ga je smenio u februaru 1939. i postavio Dragišu Cvetkovića za premijera. Tako da se to, šta god da je Stojadinović očekivao da postigne Budakovim povratkom u Hrvatsku, nije moglo isprobati. Međutim, Budak je u Zagrebu izdavao novine, Hrvatski narod, manje-više otvorene pro-ustaške orijentacije, od februara 1939, pa sve dok nisu zabranjene u martu 1940. Za to vreme, pa sve do invazije na Jugoslaviju 6. aprila 1941, delatnost ustaških i proustaških elemenata u Hrvatskoj je pojačana.”
Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1845 – Occupation and Collaboration, 2001, pp. 39-40.
http://books.google.rs/books?id=fqU...A#v=onepage&q=mile budak stojadinovic&f=false
