Krenula sam potpuno sama na ovome svetu. Naišavši na tebe moje kretanje je dobilo smisao. Videli smo horizont i znali tačno kuda smo se zaputili. Sve nam je bilo tako jasno. Naše odredište jasno nam se oslikavalo u glavi. Savršena mesta. Savršeni zalasci Sunca. Savršena mesečina. Sve nas je to vodilo tim zacrtanim putem. Hodali smo tako i nije uvek bilo lako. Nailazili smo na kamenje, rupe, pa i provalije. Sve smo ih prešli. A onda se desilo ono što nije bilo nigde naznačeno u našoj mapi. Slika koju smo na početku putovanja videli odjednom se zamutila. Ne vidimo više isto. Ne znam čija je vizija iskrivljena. Jedino što znam je da ja želim desno, a ti želiš levo. I ne pokušavamo ni da ubedimo jedno drugo da je jedno od nas u pravu. Da je jedno od nas pogrešilo pravac. Od jednog, zajedničkog, nastala su dva puta sa različitim ciljevima. Ne hodamo u istom smeru, već smo se samo sreli na našim putevima i tu smo se mimoišli, potpuno zaboravivši da smo išli istim putem. I kad jednom skreneš sa zajedničkog puta ostaješ izgubljen, tražeći nekoga ko isto tako može da isprati tvoj put, da ide pored tebe bez obzira kuda se ide i šta nas čeka na kraju tog putešestvja. Jedino što preostaje je da ti poželim sreću na tom putu. Uživaj bez obzira ko ti je saputnik, jer jedino je bitno da vam je krajnja destinacija ista.
