Ja:
U tišini pre tebe,
bila sam panj
- bez krošnje, bez pesme,
ali sa snom u korenu.
Ti:
Nisam tražio čudo.
Nisam znao da panjevi mogu da dišu.
Ali, ti si ćutala - i ta tišina me je naučila
da postoji život koji ne viče.
Ja:
Ti si došao kao voda...
Ne da me menjaš,
već da me podsetiš da čak i kraj
može da procveta.
On:
Video sam te.
Ne kao ostatak. Ne kao kraj.
Video sam te kao početak
koji se skriva od sveta.
Ona:
Pristala sam
- ne jer sam morala,
već zato što si znao
kako se čita tišina.
On:
Ti si pristala.
Ne da budeš moja.
Već da budeš svoja
- pored mene.
Ona:
Ne dam vremenu.
Ne dam te danima koji ne znaju
kako zagrljaj miriše u kom
čak i prošlost ćuti od poštovanja.
On:
Ne dam te vremenu.
Ne zato što se bojim gubitka,
već zato što si postala prostor
u kojem i ja rastem.
Ona:
Mi smo zavet.
Mi smo ono što se ne piše u knjigama...
jer knjige ne znaju kako izgleda
ljubav koja ne traži kraj.
On:
Ako ikada zaboraviš
- pogledaj me.
Ja sam onaj koji je naučio da voli
jer si ti pristala da cvetaš.
