(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
ŠAPAT REKE
Gledam ovu moju reku
Kako mirno teče sama
Tek po neki čamac, eto,
Pravi društvo ovoj dami
I po neki mali vali
Od galeba rečnog dase
Zatalasa površ njenu
Tako glatku, tako drevnu.
Reka moja pričala je
Pa zapisah šapat njezin
Na papiru nekom malom
Poljubac je to sa valom.
Duša duši jednom reče:
Ljubav je kao reka
Tiha I snena
Lagano klizi ustaljenim putem
U koritu svome
Što vekovima stvara
To reka voli
a ne da razara.
Voli me tiho,
Kao reka.....
Osećaj nežan nek teče lagano
Dok svaka svojom putanjom plovi
Nek ljubav voli a ne da boli.
Reka sam ja
Reka si ti
I vode naše neka se glede
Dok korita svoja samo slede.
Vode naše neka se ljube
Samo poljubac da ne izgube,
Jer lako se gubi a teško radja
Taj poljubac što stvara
A ne razara.
PS Iako su ljudi dugo zajedno, ili pak provedu odredjeni deo svog života skupa, ne moraju postati jedno.....ne moraju da se poistovete do neprepoznavanja. Svako je osoba za sebe, originalna, neponovljiva i svako ima svoju već dodeljenu sudbinu.....dva sudbinska unikata koja žive svoj život i ljubav. Zadržati unikatnost i teći sa nekim uporedo, voleti se i poštovati, stvarati a ne uništavati prilagodjavajući se onome što sudbine nam donose, zaista jeste sreća pomešana sa malo pameti i mnogo verovanja koje stvara sigurnost.
PSPS Dobro vam subotnje jutro.......
lepo "isheklano"
