А сада прича о једном од највећих подвига човека. Одиграо се баш у овом граду о којем пишем.
Jedan izgubljeni randevu
Ne znam ko je rekao: pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati.
Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja,
video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva,
i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.
U Lenjingradu je proleće, mila moja, uskoro počinju bele noći
mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo...
Čekao sam vas sinoć na Fontanki,
pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva,
jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.
Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina,
a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke i ja bih vas voleo, ljubio bih vam dlanove,
mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.
Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice
za bal u „Astroji“ povodom osvajanja Lenjingrada.
A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada.
U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941.
Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942.
Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942.
Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.
Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.
A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima.
Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera,
i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada,
tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova,
u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova,
gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.
Prever je rekao: rat je zaista jedna strana svinjarija,
ali to je najmanje što se o tome može reći.
Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.
Dvadeset šest hektara mrtvih.
Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila.
I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba.
Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi.
Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza... stvarno ne umem.
Miroslav Mika Antic
Опсада Лењинграда
- 22. јуна 1941. започела је немачка операција Барбароса, напад на СССР. Највећа војна операција у историји човечанства.
- Савет депутата радних људи Лењинграда је 27. јуна 1941 одлучио да мобилизује хиљаде људи за изградњу утврђења. Изграђено је неколико одбрамбених појасева и утврђених рејона. Један од одбрамбених појасева простирао се од ушћа реке Луге до Чудова, Гатчине, Уритска, Пулкова и даље дуж реке Неве. Остали одбрамбени појасеви су пролазиле од Петерхофа до Гатчине, Пулкова, Колпина и Колтушија. У северним предграђима Лењинграда саграђен је одбрамбени појас који је требало да штити град од могућег напада са Финске територије.
- Последња железничка веза до Лењинграда је прекинута 30. августа, када су Немци избили на реку Неву. Бомбардовање Лењинграда је почело 4. септембра. Последња копенена веза до опседнутог града је прекинута 8. септембра када су Немци стигли до језера Ладога код Ореховеца. Бомбардовање 8. септембра је изазвало 178 пожара. Почетком октобра Немци су одустали од јуриша на град и Хитлерова директива од 7.октобра коју је потписао Алфред Јодл је била подсетник да се не прихвати капитулација.
- Следовања хране су била смањена од 2.септебра: физички радници су имали 600 грама хлеба дневно, државни радници 400 грама, а деца и неспособни 300 грама. Велике количине жита, брашна и шећера су разнесене 8. септембра, због недостатка противваздушне одбране.
Током опсаде је било укупно 5 смањења количине хране: 2. септембра, 10. септембра, 1. октобра, 13. новембра и 20. новембра. Глад је олакшана повртњацима који су покривали већину отвореног терена у граду од 1943.
Пут живота
До 8. септембра, Немци су увелико окружили град, блокирајући све путеве снабдевања до Лењинграда и његових предграђа, осим јединог коридора преко језера Ладоге. Неспособне или не желећи да даље напредују и суоче се са исхитреном, али и бриљантном одбраном коју је организовао Георги Жуков, немачке армије су успоставиле опсаду града која је трајала око 880 дана. У хаосу прве ратне зиме, план за евакуацију није био изводљив или извршен, а град и његова предграђа су буквално умирали од глади у комплетној изолацији до 20. новембра 1941, када је успостављен ледени пут преко језера Ладоге. Последице бомбардовања и глади (посебно током прве зиме) по град су биле ужасне. Ледени пут, назван Пут живота, се могао користити само зими, а у остатку године су коришћени бродови. Ипак, пут је довео храну унутра, а цивиле напоље и омогућио је граду да настави да се одупире.
-Опсада се наставила све до операције Искра, офанзиве војника из Лењинградског и Волковског фронта, која је започела ујутро 12. јануара 1943. године. Након жестоких борби, јединице Црвене армије су савладале моћне немачке утврде јужно од језера Ладога и 18. јануара 1943, Лењинградски и Волковски фронт су се спојили, отворивши копнени коридор опседнутом граду. Јануара 1944, совјетска офанзива је отерала Немце из јужних предграђа града, окончавши тиме опсаду. Касније, у лето 1944, Финци су приморани назад на другу страну Виборшког залива и реке Вуокси.
-Храброст бранилаца града је била важан симбол совјетске воље да се одупре. У првих неколико недеља рата, Британци су били толико обесхрабљени колапсом совјетских армија, да су мислили да је победа нациста неизбежна.
-Коначан број жртава током опсаде није прецизно утврђен. Након рата совјетска влада је проценила да је од 1941. до јануара 1944. умрло 670.000 људи, углавном од глади. Неке независне процене дају много веће цифре од 700.000 до 1,5 милиона, док су већине процена око 1,1 милион. Већина жртава је сахрањена на Пискаревскојевом гробљу. Чак и 2000. године у граду су постојале празнине на местима где су пре опсаде биле зграде.
Лењинград је одликован орденом Града хероја 1945. године.
-Опсада Лењинграда је обележена касних педесетих Зеленим појасом славе, кругом дрвећа и споменика дуж историјског фронта. Упозорења становницима града којом страном да ходају се могу још увек видети (она су враћена након рата).
Познати руски композитор Димитриј Шостакович је написао Седму лењинградску симфонију и рекао је да „то није о Лењинграду под опсадом, већ да је о Лењинграду који је Стаљин уништио, а Хитлер скоро довршио“. 2003. амерички писац Елис Блеквел је издала „Глад“, бурну историјску драматизацију догађаја повезаних са опсадом.
Амерички певач Били Џоел је написао песму Лењинград, која говори о познатој опсади. Песма делимично говори о младом руском дечаку Виктору, који је изгубио свог оца у опсади.
Руски туристички водичи у Петерхову, у данашњем Санкт Петербургу, тврде да је још увек опасно ићи у шетњу у парковима палате током олуја са грмљавином јер шрапнели заостали у дрвећу привлаче муње.
Град херој Лењинград
"Троја је пала, Рим је пао, Лењинград није пао"
Jedan izgubljeni randevu
Ne znam ko je rekao: pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati.
Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja,
video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva,
i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.
U Lenjingradu je proleće, mila moja, uskoro počinju bele noći
mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo...
Čekao sam vas sinoć na Fontanki,
pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva,
jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.
Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina,
a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke i ja bih vas voleo, ljubio bih vam dlanove,
mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.
Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice
za bal u „Astroji“ povodom osvajanja Lenjingrada.
A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada.
U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941.
Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942.
Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942.
Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.
Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.
A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima.
Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera,
i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada,
tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova,
u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova,
gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.
Prever je rekao: rat je zaista jedna strana svinjarija,
ali to je najmanje što se o tome može reći.
Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.
Dvadeset šest hektara mrtvih.
Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila.
I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba.
Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi.
Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza... stvarno ne umem.
Miroslav Mika Antic
Опсада Лењинграда
- 22. јуна 1941. започела је немачка операција Барбароса, напад на СССР. Највећа војна операција у историји човечанства.
- Савет депутата радних људи Лењинграда је 27. јуна 1941 одлучио да мобилизује хиљаде људи за изградњу утврђења. Изграђено је неколико одбрамбених појасева и утврђених рејона. Један од одбрамбених појасева простирао се од ушћа реке Луге до Чудова, Гатчине, Уритска, Пулкова и даље дуж реке Неве. Остали одбрамбени појасеви су пролазиле од Петерхофа до Гатчине, Пулкова, Колпина и Колтушија. У северним предграђима Лењинграда саграђен је одбрамбени појас који је требало да штити град од могућег напада са Финске територије.
- Последња железничка веза до Лењинграда је прекинута 30. августа, када су Немци избили на реку Неву. Бомбардовање Лењинграда је почело 4. септембра. Последња копенена веза до опседнутог града је прекинута 8. септембра када су Немци стигли до језера Ладога код Ореховеца. Бомбардовање 8. септембра је изазвало 178 пожара. Почетком октобра Немци су одустали од јуриша на град и Хитлерова директива од 7.октобра коју је потписао Алфред Јодл је била подсетник да се не прихвати капитулација.
- Следовања хране су била смањена од 2.септебра: физички радници су имали 600 грама хлеба дневно, државни радници 400 грама, а деца и неспособни 300 грама. Велике количине жита, брашна и шећера су разнесене 8. септембра, због недостатка противваздушне одбране.
Током опсаде је било укупно 5 смањења количине хране: 2. септембра, 10. септембра, 1. октобра, 13. новембра и 20. новембра. Глад је олакшана повртњацима који су покривали већину отвореног терена у граду од 1943.
Пут живота
До 8. септембра, Немци су увелико окружили град, блокирајући све путеве снабдевања до Лењинграда и његових предграђа, осим јединог коридора преко језера Ладоге. Неспособне или не желећи да даље напредују и суоче се са исхитреном, али и бриљантном одбраном коју је организовао Георги Жуков, немачке армије су успоставиле опсаду града која је трајала око 880 дана. У хаосу прве ратне зиме, план за евакуацију није био изводљив или извршен, а град и његова предграђа су буквално умирали од глади у комплетној изолацији до 20. новембра 1941, када је успостављен ледени пут преко језера Ладоге. Последице бомбардовања и глади (посебно током прве зиме) по град су биле ужасне. Ледени пут, назван Пут живота, се могао користити само зими, а у остатку године су коришћени бродови. Ипак, пут је довео храну унутра, а цивиле напоље и омогућио је граду да настави да се одупире.
-Опсада се наставила све до операције Искра, офанзиве војника из Лењинградског и Волковског фронта, која је започела ујутро 12. јануара 1943. године. Након жестоких борби, јединице Црвене армије су савладале моћне немачке утврде јужно од језера Ладога и 18. јануара 1943, Лењинградски и Волковски фронт су се спојили, отворивши копнени коридор опседнутом граду. Јануара 1944, совјетска офанзива је отерала Немце из јужних предграђа града, окончавши тиме опсаду. Касније, у лето 1944, Финци су приморани назад на другу страну Виборшког залива и реке Вуокси.
-Храброст бранилаца града је била важан симбол совјетске воље да се одупре. У првих неколико недеља рата, Британци су били толико обесхрабљени колапсом совјетских армија, да су мислили да је победа нациста неизбежна.
-Коначан број жртава током опсаде није прецизно утврђен. Након рата совјетска влада је проценила да је од 1941. до јануара 1944. умрло 670.000 људи, углавном од глади. Неке независне процене дају много веће цифре од 700.000 до 1,5 милиона, док су већине процена око 1,1 милион. Већина жртава је сахрањена на Пискаревскојевом гробљу. Чак и 2000. године у граду су постојале празнине на местима где су пре опсаде биле зграде.
Лењинград је одликован орденом Града хероја 1945. године.
-Опсада Лењинграда је обележена касних педесетих Зеленим појасом славе, кругом дрвећа и споменика дуж историјског фронта. Упозорења становницима града којом страном да ходају се могу још увек видети (она су враћена након рата).
Познати руски композитор Димитриј Шостакович је написао Седму лењинградску симфонију и рекао је да „то није о Лењинграду под опсадом, већ да је о Лењинграду који је Стаљин уништио, а Хитлер скоро довршио“. 2003. амерички писац Елис Блеквел је издала „Глад“, бурну историјску драматизацију догађаја повезаних са опсадом.
Амерички певач Били Џоел је написао песму Лењинград, која говори о познатој опсади. Песма делимично говори о младом руском дечаку Виктору, који је изгубио свог оца у опсади.
Руски туристички водичи у Петерхову, у данашњем Санкт Петербургу, тврде да је још увек опасно ићи у шетњу у парковима палате током олуја са грмљавином јер шрапнели заостали у дрвећу привлаче муње.
Град херој Лењинград
"Троја је пала, Рим је пао, Лењинград није пао"
Poslednja izmena:
