Šandor Petefi

[Lada]

Šandor Petefi ( Sándor Petőfi )
(1. januar 1823., Kiškoroš, Mađarska – 31. jul 1849, Šegešvar, Mađarska, danas Sigišoara, Rumunija, je mađarski pesnik i jedan od vođa nacionalnog pokreta 1848. Otac mu je bio Srbin Stevan Petrović, majka mu je bila Slovakinja Marija Hruzova, a Šandorovo kršteno ime je Aleksandar. Smatra se najtalentovanijim i najboljim mađarskim lirskim pesnikom 19. veka.

Još kao gimnazijalac je počeo pisati i objavljivati poeziju. U burnim godinama koje potresaju veći deo Evrope, veoma se ističe kao vatreni mađarski nacionalista, pobornik republike i pristalica revolucije. Godine 1848. dolazi na čelo peštanske omladine i postaje ubrzo ideolog mađarske revolucije za otcepljenje od Habsburške monarhije i osamostaljenje Mađarske. Međutim, ubrzo mađarski plemići preuzimaju rukovodstvo ulazeći u dogovore sa austrijskim dvorom o povlasticama i ustupcima. Revolucionar Šandor se pridružuje pobunjeničkoj vojsci koja kreće u rat protiv Habsburških trupa.

Na nesreću po pobunjenike Rusija se aktivno uključuje u događaje podržavajući bečki dvor, a u nameri da se uguši revolucionarni republikanizam. Poginuo je 1849. u bici kod Šegešvara, najverovatnije, mada je ispravnije reći da mu se ovde gubi svaki trag. Njegova poezija je imala veliki uticaj na južnoslovenske pesnike, posebno na Đuru Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Najpoznatija dela su mu “Petefijeve pesme”, “Apostol” i “Vitez Janoš”. Danas most u Budimpešti nosi njegovo ime.

 

[Lada]

Pesma pasa

Zavija mećava,
Svod oblaci skriše;
Pljušte naizmence
Snegovi i kiše.

A šta nas se tiče
Ovo vreme pasje
Milostiv gospodar
Zaklonio nas je.

Ni glad nas ne mori,
Kad se gazda gosti,
Ostaće i za nas
Otpaci i kosti.

Bič doduše zvizne
I otvara kraste,
Njegov pucanj boli,
Al pseća kost sraste,

Bes kad gazdu mine
Zvaće k sebi doge,
Lizaćemo srećni
Blažene mu noge!

 

[Lada]

Pesma kurjaka

Zavija mećava,
Svod oblaci skriše;
Pljušte naizmence
Snegovi i kiše.

Pusta je pustinja,
Naš dom u zabiti,
Nigde čak ni žbuna
Gde se možeš skriti.

Spolja muči studen,
Nutrinu glad mori,
Svud nas prate ovi
Združeni zlotvori.

A eno i trećeg:
Nabijena puška,
Po belome snegu
Kaplje krv nam muška.

Premrzli smo, gladni,
I ranjeni svi smo,
Snašli nas svi jadi…
Ali – slobodni smo!

 

[Lada]

КИША Пада, пада, пада киша... Пољубаца киша ова То је, драга, уживање, Слатког божјег благослова! Сева, сева, сева муња, Пратилаца кише ове. Твоје очи, драга, данас Светле сјајем чари нове. Грми, грми... та грмљава За нама се негде чује И ја трчим, трчи, драга, То се старост указује.​

 

[Lada]

СЛОБОДА СВЕТА

Једна ме само тишти мисао:
на душеку не скончати тек,
истиха свенути као цвет
потајно коме црв подгриза луч
што тиња ту у пустој одаји.

Не дај ми, боже, такву смрт,
не мени, само такву смрт!
Нек будем муњом ошинут, опружен бор,
из корена ког чупа буре бес;
ил` стена коју с врха планине
у провалију руши урнебес.

Кад целом ропском свету том
дојади јарам, па се успропне,
завитла, румен, жарком заставом,
а на њој свето, пламено слово то:
Слобода целог човечанства!

И то загрми од запада на исток,
и с тиранима букне бој -
о, да ту паднем – на том ограшју!
Младости моја, ту ми проспи крв;
нек трубе звук и мачева звек,
топова рик, угуше занавек.
У налету ка победи,
атови, ржући,
прејур`те ме, прегазите,
на бојишту нек остане мој крвави леш!

А сване л` дан великог погреба,
уз гласе тужне и торжествене,
под тешком сенком црних застава,
расуте кости прикупите ми
у заједнички гроб јунака свих
што падоше за твој победни стег.

Препевао Вељко Петровић

 

[Lada]

OPONAŠATELJIMA

Mislite li: pjesništvo su kola
Što gegaju se drumom širokim?
Pjesma je orao: kud ne ide niko
Polazi gordo letom slobodnim.

I bijedna nesnosna gomila
Kukavno viri: gdje je otvoren put?
Kad pronađe ga, kao gladni psi
Za kosti, jurne na drum već uleknut.

Zgrabi pero, piši, ako imaš snage
Kretati kud nitko hodio još nije.
Nemaš li, primi ralo ili kalup,
Čegrtaljku lošu odbaci što prije!

 

[Lada]

POŠTOVANI VELMOŽNI

Poštovani velmožni,
Kako vi?
Svrbe li vas malo vaši
Vratovi?
Novomodne ovratnike
Već vežu
Za vas...nisu lijepi, al
Pritežu.

Koliko vas mi moljasmo
Proklete,
Da vi ljudi prema nama
Budete.
Primite nas u krug ljudi
Dostojan,
Preklinjo vas puk jadni, al
Utaman.

Za životinje smatraste
Narod, nas.
Što životinjski ako sad
Plate vas?
Napadnu vas ko zvijeri
Osvoje,
Nokte, zube krvlju vašom
Oboje?
Van u polja iz koliba,
Narode!
Kose, vile i pijuke
Zgrabite!
Prilika se sama nudi,
Pruža bat,
Osvete je kucnuo sad
Sveti sat!

Tisućljeća tovili smo
Trutove,
Nek se s njima psi naši sad
Utove!
Na vile ih, pa na smeće
Bacit čak.
Nek ih tamo požderu psi.
Za ručak...

Al ipak ne...Rodoljubi,
Stanimo!
Plemenitiji mi od njih
Budimo!
Iza Boga najsvetiji
Narod je,
Stog dostojni imena tog
Budite!

Budimo sad nas dostojni,
Veliki,
Da nas i Bog sa divljenjem
Osmotri,
U radosti svečanoj nek
Zdrav i nov
Rukom nam na glave spusti
Blagoslov.
U zaborav tisućljetne
Muke, jad
Bacimo, ako gospoda
Htjednu sad
Prezret ponos, grb, oholost,
Pa uz nas
Ravnopravno borbu prime
Za naš spas.

Velemožni, hoćete li,
Dođite!
Evo ruku, ruke nama
Pružite.
Svi budimo istog lanca
Karike,
Domovina treba sve nas
Ratnike.

Ne čekamo!
Morate nam
Brzo reć.
Danas može, sutra bit će
kasno već.
Od vas koji nas i danas
Prezire,
Neka mu se sam
Gospod Bog
Smiluje.

 

[Lada]

NA RASKRŠĆU STOJIM

Na raskršću stojim.
Puta dva tu vode.
Dal na istok il na zapad,
Kud da čovjek ode?

Pošo ja ma kuda,
Meni je svejedno:
Život mi je svuda
Tavorenje bijedno.

Kad bih samo znao,
Gdje smrt vreba na me.
Tim bi putem noge
Krenule i same.

 

[Lada]

Kada kročismo, znaš li…


Kada kročismo, znaš li,
U ovaj jezerski hlad?
Vreme za milost ne haje,
Već dve godine je od tad.
Popodne, sećam se, riše
Smešak jesenskog dana,
Dok ćuv pitomi njiše
Zlatne odore grana.
Kao i sada, u jezeru
Nebo se kupalo vedro
Dok zaneseni čun
Njihaše voda štedro.
Još tada sve ovo milje
Ja snatrio sam većem,
Poljuba izobilje
Što mi na usne sleće.
Dve godinice… Vreme
Odnese mnogo tog,
Al ne tužim se, jer
Ja dobih od njega zalog.
Tebe sam tada upoznao,
Đerdanu mojih nada,
Za koju odmah bih dao
Sve što imah do tada.
Ostanimo još malo ovde,
Gde tako patih onomad,
Dok me ne preplavi sveg
Našeg blaženstva sklad!

 

[Lada]

Ako si ti pupoljak od ruže

Ako si ti pupoljak od ruže
Ako si ti pupoljak od ruže
Što beskrajno širi miris svoj
Ja ću biti grana od tog cveta
Samo da bi bio večno tvoj

Ako si ti zvezda što treperi
Ili lasta što donosi maj
Ja ću biti suza u oku tvome
Ili srcu vječni uzdisaj

 

[Lada]

KAKO DA TE NAZOVEM

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
vecernje zvezde lepih ti ociju,
diveci se, moje gledaju oci,
kao da ih sad vide prvi put…
Te zvezde,
ciji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji tece ka moru duse moje
kako da te nazovem?
Kako da te nazovem,
kad mi dobacis pogled svoj,
taj pitomi golub,
cije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i ciji je dodir tako dobar!
Zato sto je meksi od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?
Kako da te nazovem,
kad zasviras svojim glasom.
Te glasove da cuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleci,to je vec prolece,
davno ocekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?
Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se nase duse,
kao u zoru dan i noc,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blazenstva
vecnost rasipa po meni-
Kako da te nazovem ?
Kako da te nazovem,
slatka majko moje srece,
vilinska devojko
vizije koja se dotice neba,
najsmelije moje nade
zastidjujes svojom stvarnoscu,
moje duse jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

 

[Lada]

NA KRAJ SELA ČAĐAVA MEHANA

Na kraj sela čađava mehana,
iz nje štrči kosa nećešljana.
Nećešljana od silnoga pića,
to je kuća seoskih mladića.

Iz kafane pijan ja izlazim,
čudnovate ulice nalazim.
Levo, desno, nigde moga stana,
oj, ulice ala si pijana!

Gle mjeseca što se nakrivio,
na jedno je oko zažmirio.
A drugo je sasvim zatvorio,
sram ga bilo i on se napio!

Tko to lupa na moj prozor tako,
zar vi momci ne znate polako?
Moj Milenko leg'o je da spava,
od te muke zaboli ga glava!

Prepev: Jovan Jovanović Zmaj

 

[Lada]

Iza onih modrih gorskih bila....

Iza onih modrih gorskih bila
Od sada živećeš, moja najmilija,
Privijena uz svog srećnog muža
Kome milje tvoje srce pruža;
Upoznaćeš dragosti daleke
U rumeni nove zore neke,
Dubrave Erdelja, samotnice,
Podastreće pred nas svoje lice.
Usudu verni smo i ti i ja,
Jedini drug nam je priroda,
Vekovečno divotno jestestvo,
Zanosa i divljenja nam mesto.
Ima li druga boljeg, kaži,
Što nikad ga ne uhvatih u laži,
Što senku s duše bolne skida,
Ne nanosi rane već ih vida.
Živećemo izvan svakih muka,
I neće nas taći svetska buka,
Samo romor nalik bruju mora,
Odjek nekih dalekih razdora,
Nemoćan da rastera nam snove
Dok nas uljuljkuje u zanose nove.
Tamo te vodim, jedini moj cvete,
Samoća i pustoš gde nisu uklete,
Ne bi li reči za te izmišljene,
Ženo moja mila, grunule iz mene!

 

[Lada]

Kako da te nazovem

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreći,
večernje zvezde lepih ti očiju,
diveći se, moje gledaju oči,
kao da ih sad vide prvi put…
Te zvezde,
čiji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji teče ka moru duše moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobaciš pogled svoj,
taj pitomi golub,
čije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i čiji je dodir tako dobar!
Zato što je mekši od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviraš svojim glasom.
Te glasove da čuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleći,to je već proleće,
davno očekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se naše duše,
kao u zoru dan i noć,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blaženstva
večnost rasipa po meni-
Kako da te nazovem ?

Kako da te nazovem,
slatka majko moje sreće,
vilinska devojko
vizije koja se dotiče neba,
najsmelije moje nade
zastiđuješ svojom stvarnošću,
moje duše jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

 

[Lada]

Na izmaku godine

Na izmaku godine
Krećeš, godino namirena,
Ne idi sama, stoj;
Gust je ispodnji mrak,
Treba ti svetla zrak,
Ponesi sobom poj.
Laćam se tebe, struno
Što dugo već tamburaš,
Štimujem prozukle žice;
Stara mi družbenice,
Šta li to jošte znaš?
Vredela ako si što,
Najlepši pusti glas,
Prilika sada je prava
Da se razglasi slava
U ovaj praznični čas.
Ko zna? Možda poslednja,
Potonja biće to pesma;
Ako je odložim tuna
I ne latim se tih struna,
Presahnuće životna česma.
Podanik boga Marsa
Ne mogu iz stroja više,
Zagnjuren u eru rujnu
Povesnicu pevam bujnu,
Gde sablja krvlju piše.
Odjekuj i ti, žičana drugo,
Odjecaj šta te skoli;
Drska i smerna nota ti svaka,
Bliskavica okolnog mraka
Što i raduje i boli.
Olujnog vetra budi glasnik
Što vitla bez straha i mane;
Ali i lahor što nežno diše
Dok osmehnuto, plaho njiše
Travke s naše poljane.
Ogledni zorno u sebi
Života šareni mlaz,
Čija dva najlepša cveta
Behu – mladosti seta
I ljubavni neprolaz.
Sve što kriješ u sebi
Neka zazvuči jasno;
I smiraj sunca pali
Obilje boja što gali,
Dok još nije prekasno.
Oglasi se bezobzirce,
Pesmo moja, na pretek,
Neka glas tvoj ne umine,
Nek odjeknu u vremenu
Svi vrhunci, svaki vek.