I sve je bilo kao kroz maglu,besciljno lutam nepreglednim poljima,tražim a nisam svestan sta tražim.Hodam,tračim,uzdišem,a onda tonem.I samo na trenutak vidim fragmenat,mali tračak svetlosti i ponovo sam na početku.Stojim na istom mestu i gledam ista beskonačna polja.
Moje misli lutaju,moji se vidici šire,ovoga puta taj majušni zračak mi je dao sećanje,a to sećanje je moj cilj.
I jurim,žurim,hitam ka cilju,a noge su mi sve teže.Nema nazad,toga sam svestan,a napred?Napred vidim nju,stoji tamo raširenih ruku i ceka.Njena kosa lebdi na povetarcu koji hladi moje uzavrele misli,njene oči uperene u mene zadiru i do najdubljih granica duše.Gledam je i osećam kako sam blizu,skoro da mogu da je dodirnem.
A onda;Pad,tama isprekidana nekim delom sećanja izbledelih u zaboravu.Ljubim je,a nase duše se asimiluju u jedno,osećam blazenstvo,osećam kako naša ljubav postaje bezvremena.A onda opet tama,crnja od najgore ljudske tamnice,Danteov “Pakao”.
I opet fragment;Ona plače,njene suze odašilju samo jedno pitanje:”ZAŠTO?”
U meni se budi razočarenje;Znam da sam pogrešio,znam da me je moja oholost koštala najvrednijeg dara koji ovozemaljski život poseduje,ljubavi.
“Oprosti,izvini,ljubavi,nisam tako mislio” vičem,a nema glasa,ne čujem sebe.I znam da je kasno,izbor je napravljen i sada jedino što ostaje jeste da se donešeni izbor razume.
Kajanje me razdire u komade,nemam snage,jedino što uspevam je ponavljanje reči “izvini” do u nedogled.
Tama nestade,ponovo dobih snagu i ponovo sam na početku.I opet prelazim isti put i opet vidim nju.Ovoga puta moje misli prelaze u reči:”Vrati se ljubavi,molim te!”Ona me nepomično sluša,ponovu briznu u plač ali ovoga puta trči ka meni sa onim istim zagrljajem koji sam prošli put propustio.
Širim ruke,hvatam je i moje misli počinju da…Prekid filma,više je nema.
“Tačno je devet časova,slušate jutarnji program…”
Brzo završih jutarnju rutinu i potrčah,potrčah ka svojoj voljenoj i više me ništa ne može zaustaviti u nameri da je izmolim za oproštaj.
Hladna kiša klizi niz moje čelo,a ja trčim i ne stajem.
Ljubavi,stižem…
Moje misli lutaju,moji se vidici šire,ovoga puta taj majušni zračak mi je dao sećanje,a to sećanje je moj cilj.
I jurim,žurim,hitam ka cilju,a noge su mi sve teže.Nema nazad,toga sam svestan,a napred?Napred vidim nju,stoji tamo raširenih ruku i ceka.Njena kosa lebdi na povetarcu koji hladi moje uzavrele misli,njene oči uperene u mene zadiru i do najdubljih granica duše.Gledam je i osećam kako sam blizu,skoro da mogu da je dodirnem.
A onda;Pad,tama isprekidana nekim delom sećanja izbledelih u zaboravu.Ljubim je,a nase duše se asimiluju u jedno,osećam blazenstvo,osećam kako naša ljubav postaje bezvremena.A onda opet tama,crnja od najgore ljudske tamnice,Danteov “Pakao”.
I opet fragment;Ona plače,njene suze odašilju samo jedno pitanje:”ZAŠTO?”
U meni se budi razočarenje;Znam da sam pogrešio,znam da me je moja oholost koštala najvrednijeg dara koji ovozemaljski život poseduje,ljubavi.
“Oprosti,izvini,ljubavi,nisam tako mislio” vičem,a nema glasa,ne čujem sebe.I znam da je kasno,izbor je napravljen i sada jedino što ostaje jeste da se donešeni izbor razume.
Kajanje me razdire u komade,nemam snage,jedino što uspevam je ponavljanje reči “izvini” do u nedogled.
Tama nestade,ponovo dobih snagu i ponovo sam na početku.I opet prelazim isti put i opet vidim nju.Ovoga puta moje misli prelaze u reči:”Vrati se ljubavi,molim te!”Ona me nepomično sluša,ponovu briznu u plač ali ovoga puta trči ka meni sa onim istim zagrljajem koji sam prošli put propustio.
Širim ruke,hvatam je i moje misli počinju da…Prekid filma,više je nema.
“Tačno je devet časova,slušate jutarnji program…”
Brzo završih jutarnju rutinu i potrčah,potrčah ka svojoj voljenoj i više me ništa ne može zaustaviti u nameri da je izmolim za oproštaj.
Hladna kiša klizi niz moje čelo,a ja trčim i ne stajem.
Ljubavi,stižem…