Veče je bilo prelepo...ne previše toplo, baš prijatno...Mesec se ogledao u začuđujuće mirnom moru...nas dvoje smo šetali obalom, lepše nam je bilo da tako bosonogi odemo do mesta gde smo inače odseli....već se dugo poznajemo, svašta smo prošli zajedno...ali je ova noć ostala u mom sećanju kao da se sve sinoć odigralo...a mislim da ni njemu nije bilo svejedno, iako mi to nikada rečima nije potvrdio...gledao me je tim krupnim očima, bolje uglja...imale su čudan sjaj, gotovo da si kroz njih stvarno mogao da pogledaš u njegovu dušu...inače pravilne crte na njegovom licu još su lepše bile zbog preplanulosti...rekao je da mu se dopada moja šarena, lepršava haljina...da njen dezen tačno oslikava moju narav, mene...ne bi mogao da zamisli da ijednoj drugoj stoji tako lepo a jednostavno kao meni....rekao mi je još, da sam ja kao Mesec...mistična, pomalo tajanstvena a ipak neodoljiva, da su moje oči mesečevi zraci, tako prodorne a nimalo napadne...da je moj pogled kao najlepši san, osmeh kao sunčani dan...
nažalost, tih nekoliko kilometara morske obale je bilo sve što nas tog trenutka spaja...uživali smo u toj šetnji dok nam se vetar na momente, poigravao sa kosom...naši pogledi su govorili jedno drugom više od bilo koje reči a ipak je mnogo toga ostalo nedorečeno...tako je i dan danas...
stalno je neko bio između nas, uvek je bilo pogrešno vreme...a pravo mesto i uzajamni osećaji i emocije....al ipak neostvareni, zarobljeni u našim srcima i duši...
zauvek...
nažalost, tih nekoliko kilometara morske obale je bilo sve što nas tog trenutka spaja...uživali smo u toj šetnji dok nam se vetar na momente, poigravao sa kosom...naši pogledi su govorili jedno drugom više od bilo koje reči a ipak je mnogo toga ostalo nedorečeno...tako je i dan danas...
stalno je neko bio između nas, uvek je bilo pogrešno vreme...a pravo mesto i uzajamni osećaji i emocije....al ipak neostvareni, zarobljeni u našim srcima i duši...
zauvek...
...
