Ponekad su reči zapravo kao mali samuraji, šta kažete na to? Čast, poštenje, odanost..duh tradicionalnog....privilegija posebnih. Kažu da reč samuraj, znači u bukvalnom prevodu, služiti..ja bih to možda drugačije rekla u slobodnom prevodu , barem kako ja to doživljavam, odani. Odanost. Požrtvovanost. Umešnost pokazivanja da nešto ceniš, da ti je do nečega stalo, da to stavljaš na vrh svoje prioritetne liste, da je to nešto što nema cenu a opet ima ogromnu vrednost. I sve kada nekako povučem tu paralelu sa rečima, odmah mi sine misao, da i ponekad reči seku naprosto kao taj mač...tako kratak i beskrajno kratak rez, ali upravo ti mali rezovi bole duboko..kao kada se posečete na ivicu papira, boli danima, zar ne? I uvek se još, valjda na to navikavam,mozda je to i moja prevelika pa osetljivost, ili šta god..uvek se nekako još posečem na nečije reči od stakla..jeste da nisu od mača, ali i staklo boli jednako..a možda ja to samo tako doživljavam...I kao neki ratnik sam, baš kao taj mali samuraj..naučena da se časno borim za ono što želim i što znam da mogu, što znam da umem, čega zapravo znam da sam vredna..ali ponekad kao u onom filmu...ja se možda i previše časno upuštam u borve, bitke, ratove...sa verom u nešto dobro, nešto precizno i jasno, sa tačno jasnim vidom i zdravom pameću, gde imam samo čisto 
i vetar u kosi, sa mačem u rukama..ne da napadam, samo da odbranim sebe, jer nikada ne napadam..samo da odbranim...i zapravo čuvam taj mač u rukama nadajući se da će ipak razumeti da je to samo varka, da ga ja zapravo neću upotrebiti, jer pametan pokušava sve da do toga ne dodje, već samo u kraknjoj nuždi da isuče svoj mač u vidu reči...i možda zato i nisam pravi samuraj, možda..jer kao i u filmu, ja idem časno i pošteno...ja sam mačem, oni sa puškama, gde sam nadjačana nepošteno..jer nije jedan na jednog...jer ne idemo sa istim osećajima i vrednovanjima...i uvek se setim jednog čoveka, koji mi je onako u šali rekao, koji veruje u inkarnacije, da sam ja u nekom od prošlih života bila ratnik..možda i jesam...jer i kada Vas ponekad ljubav na primer "ubije" ja ne ginem...časno podnesem poraz. Možda umem samo dostojanstveno da primim udarac i časno podnesem poraz. Svakako da su i to neke odlike ratnika..ratnika svetlosti. Možda su moje reči baš kao mali samuraji...odane, neustrašivo hrabre, požrtvovane porodici, sebi, drugima..Jedino mi ostaje, da naučim, kako da nekada tudje reči ne zabole me kao staklo, kao mač...jer ipak se još uvek nisam naučila tome, da me te reči ne poseku, da me nisu posekle, iako su od stakla..Svejedno su bolele. 
i vetar u kosi, sa mačem u rukama..ne da napadam, samo da odbranim sebe, jer nikada ne napadam..samo da odbranim...i zapravo čuvam taj mač u rukama nadajući se da će ipak razumeti da je to samo varka, da ga ja zapravo neću upotrebiti, jer pametan pokušava sve da do toga ne dodje, već samo u kraknjoj nuždi da isuče svoj mač u vidu reči...i možda zato i nisam pravi samuraj, možda..jer kao i u filmu, ja idem časno i pošteno...ja sam mačem, oni sa puškama, gde sam nadjačana nepošteno..jer nije jedan na jednog...jer ne idemo sa istim osećajima i vrednovanjima...i uvek se setim jednog čoveka, koji mi je onako u šali rekao, koji veruje u inkarnacije, da sam ja u nekom od prošlih života bila ratnik..možda i jesam...jer i kada Vas ponekad ljubav na primer "ubije" ja ne ginem...časno podnesem poraz. Možda umem samo dostojanstveno da primim udarac i časno podnesem poraz. Svakako da su i to neke odlike ratnika..ratnika svetlosti. Možda su moje reči baš kao mali samuraji...odane, neustrašivo hrabre, požrtvovane porodici, sebi, drugima..Jedino mi ostaje, da naučim, kako da nekada tudje reči ne zabole me kao staklo, kao mač...jer ipak se još uvek nisam naučila tome, da me te reči ne poseku, da me nisu posekle, iako su od stakla..Svejedno su bolele. 
