Самоуправљање

Концепт самоуправљања представљен на овој теми је реконцептуализован, није директно повезан са самоуправљајањем СФРЈ.

Самоуправљање представља доктрину која се заснива на једноставном концепту који гласи:

СУБЈЕКАТ МОЖЕ БИТИ ВЛАСНИК ОБЈЕКТА, АЛИ СУБЈЕКАТ НЕ МОЖЕ БИТИ ВЛАСНИК СУБЈЕКТА



Да видимо шта то значи у политичко економском систему:

Економски субјекат је човек и предузеће(организација).
Дакле и организација се схвата као субјекат односно личност, биће, у правном систему правно лице.

Шта је у основи економског субјекта?
То је тражња.
Субјекат такође има и понуду.

Економски објекат су роба и услуге.

Човек као економски субјекат троши робу и услуге да би радио односно стварао услугу рада.
Цена те робе и услуга које човек троши су његов трошак, а плата коју добија је његов приход.
Трошак је мањи од прихода и човек има добит.
Сваки економски субјекат има добит.

Дакле човек да би створио услугу рада својим телом троши робу и услуге којима одржава своје тело.

То је рад телом без икаквог другог елемента.

Узмимо сада да тај човек узме чекић да са њиме ради.
Сада више није у питању само човек као економски субјекат него је управо настао нови економски субјекат који има своју тражњу, и своју понуду.
Тражња тог новог економског субјекта је са једне стране рад човека за који се плаћа плата и са друге стране чекић који се троши.
Понуда тог новог субјекта је рад са чекићем.

Дакле рад радника подразумева само његово голо тело.
Ако радник носи радне панталоне то је већ предузеће које троши рад и панталоне.
Ако радник носи панталоне које нису радне онда их он троши за своје тело па није у питању предузеће него само радник.

Ово сам написао да бих вам дочарао разлику између радника као економског субјекта и предузећа као економског субјекта.
Радник подразумева само рад тела, ако се било шта друго употреби у раду то је већ предузеће.

Ако радник једе сендвич за рад није у питању предузеће јер му је сендвич потробан за тело.
Ако користи чекић то је већ предузеће.

Сада сте научили да разликујете радника као економског субјекта од предузећа као економског субјекта.
 
А сада ћу вам објаснити како је настао капитализам.

Узмите прво да чекић припада раднику.
Предузеће троши рад и чекић али му чекић не припада.
Претпоставићемо да радник позајмљује чекић предузећу и да за то предузеће плаћа.
Такође предузеће позајмљује новац за плату радника а ту позајмицу враћа од продаје рада са чекићем.

Узмимо сада ситуацију да чекић припада једном човеку а да је радник други човек.
Сада је већ јасно да власник чекића указује да је рад са чекићем нови економски субјекат различит од радника, да је то предузеће.

То предузеће као што сам већ рекао троши чекић и рад радника а производи рад са чекићем.

Међутим чекић није у власништву предузећа већ оног првог човека.
Како то решити?

И тада први човек предлаже:
Ја ћу да поклоним чекић предузећу и оно ће бити власник чекића.
Поклонићу му и новац за плату радника.
А шта тражи за узврат?
За узврат тражи да буде “власник предузећа”.

Шта значи бити власник предузећа?
То значи имати право управљања и право узимања добити.
Дакле он поклања имовину али тражи да управља њом и узима добит од предузећа.

И тако је настао капитализам.

Међутим у чему је ту проблем?
Проблем је што је власништво једног субјекта над другим - ропство.
Ропство је по дефиницији: право управљања и право узимања добити.

На пример радник о коме смо причали није имао власника.
Он је управљао сам са собом и сам је узимао своју добит.
То је радник који није роб.
Када би радник имао власника тада би власник управљао са њим и узимао му добит.

Самоуправљање је у потпуности остварено када је сваки економски субјекат слободан,
односно када радници и предузећа немају власника.
Када управљају собом и када сами узимају своју добит.
 
Објаснио сам вам шта је то капитализам а сада ћу вам објаснити шта је самоуправљање.

Узмимо пример са чекићем и радником.
Предузеће узима кредит и плаћа плату раднику и купује чекић.
Кредит враћа од продаје рада са чекићем.
То је самоуправљање.
Предузеће нема власника није роб.

Други начин да предузеће буде самоуправно је да откупи себе од власника, као роб који се откупи.
Предузеће пронађе повериоца који би му позајмило новац и са тим новцем откупи се од власника.

То је самоуправљање објашњено на нивоу детета, а даље на теми писаћу шире о томе.
 
Са нашег становишта самоуправљање је требало да буде уведено управо оног тренутка када се власништво предузећа одвојило од управљања.
Дакле са појавом професионалног менаџмента.
Тај моменат одвајања власништва од управљања је и рађање самоуправљања, а то је крај 19.века.

Да је самоуправљање допуштено у капиталистичким земљама као опција, дакле да се предузеће откупи,
или да се предузеће оснује без оснивачког капитала а са позамицом,
човечанство не би упало у све проблеме у којима је било у 20.веку и данас у 21. веку.

Нажалост ни данас није дозвољено предузећима да узму кредит и откупе саме себе,
или да се оснују без оснивачког капитала са позајмицом,
јер би тако покренули талас ослобађања од ропства који би сви следили.

Самоуправно предузеће се оснива без капитала, јер капитал је цена предузећа које има власника.
Капитал је цена роба.
Самоуправно предузеће нема власника па нема ни капитал.

Капитал је цена предузећа на тржишту.
Предузеће које нема власника не може се продати, нема цену, па нема ни капитал.
У том смислу није капиталистичко предузеће.

Систем у коме је забрањено ропство, односно власништво једног субјекта над другим је у целости самоуправљање.
 
Економски субјекат представљају поједници и предузећа(организације).
Зато што имају своју индивидуалну тражњу.

Хајде да реконцептуализујемо и појам социјализма.
Социјализам је друштво “социјалног капитала”.
Капитализам је друштво “материјалног капитала”.
Феудализам је друштво “земљишног капитала”.

Тако описујемо историчност друштвеног развоја на страни понуде, као фазе ослобађања субјекта од власништва другог субјекта.

Прелаз из феудализма у капитализам пратило је ослобађање радника од власништва над њима.
Тако је настало друштво у чијој је основи материјални капитал.

Прелаз из капитализма у самоуправљање представља ослобађање организација од власништва над њима.
Тако настаје друштво у чијој је основи социјални капитал.

Предузећа без власника формираће друштво засновано на социјалном капиталу.

Социјални капитал се преноси са предузећа на односе међу предузећима и људима уопште који другачије посматрају првиредну стварност, јасна им је доминација социјалног капитала у друштвеном успеху.

Зато је самоуправљање друштво социјалног капитала и зато тај систем називамо и социјализам.

Иначе самоуправно(слободно) предузеће је конкурентније од робовског предузећа, због мотивације, комуникације унутар и изван предузећа, иновативности, флексибилности и бројних других разлога.
Нови искренији однос предузећа према стејкходерима: повериоцима, купцима, околној заједници...итд..
 
Шта је то социјалистичка нација?

У феудализму друштвена основа је власништво над земљиштем.
Прелаз из феудализма у капитализам пратила је национализација земљишта.
Тако је настала капиталистичка нација утемељена на националној територији.

У капитализму друштвену основу чини власништво над материјалним капиталом.
Прелаз из капитализма у самоуправљање(социјализам) прати национализација материјалног капитала.
Тако настаје социјалистичка нација утемељена на националном материјалном капиталу.

Тако је исправљена грешка социјалистичких теоретичара да је социјалистичка нација на нивоу територије.
Она је на нивоу предузећа.
 
Социјализам је друштво социјалног капитала.(настаје национализацијом материјалног капитала на нивоу предузећа)
Капитализам је друштво материјалног капитала.(настаје национализацијом земљишта)
Феудализам је друштво земљишног капитала.

Што се тиче економског аспекта богатства и сиромаштва,
у феудализму је оно везано за приступ земљишту,
у капитализму за технологију и материјалну производњу,
у социјализму за познавање и поверење у другог човека..

Маргинални сиромах
у феудализму је онај који нема приступ ресурсима земље
у капитализму је онај који нема материјалну имовину
у социјализму онај који нема контакте.
 
Што се тиче политичког аспекта моћи,
у феудализму је он био везан за земљиште које је било извор војне моћи као и одбрамбене прадигме,
из земљишта је све долазило и оружије и војска као и неприступачност терена.

У капитализму он је везан за технологију и материјалну производњу.
Концепт војске није напуштен алу у његову суштину улази војна идустрија.
Тада долази до експлозивног развоја оружија..

У социјализму политички аспект моћи везан је за познавање и поверење међу људима.
Концепт војске може такође преживети али у његово језгро би ушао социјални капитал као парадигма одлучивања.

Парадигма земљишта је остала и у капитализму.
Национализацијом земљишта настаје капиталистичка нација.(зато је за прјем у уједињене капиталистичке нације ОУН неопходно земљиште)

Парадигма земљишта и материјалног капитала остаће на свој начин и у социјалистичком друштву.
Прадигма земљишта на још невиђен начин,
а парадигма материјалног капитала на начин сличан прелазу из феудалног у капиталистичко друштво,
национализацијом материјалног капитала настаје социјалистичка нација(на нивоу предузећа).

Све оно што сте сматрали чврстим основама друштва постаће променљиво..

Долази ново доба,
са својом срећом
и несрећом..
 
Да ли је самоуправљање бескласно друштво?

Јесте, то је бескласно друштво, јер нема:
- класе аристократије која је била власник људи
- класе буржоазије која је власник органзација.

Дакле у нашем систему појам класе дефинишемо као власништво субјекта над субјектом!
 
Појам прогреса, од кога пати и даље западно друштво (укључујући и Кину) а који је сада у изопаченом облику,
везује се у суштини за развој науке и технологије, и искључиви је темељ капитализма.
Његова идеја се везује за инфатилну представу о рају на земљи.

Феудална реакција, која је била спиритуална и конзервативна, није имала никакве шансе против капиталистичке парадигме прогреса.

Исто тако парадигма која произилази из социјалног капитала, на пример "друштвеност и емотивно здравље"
је супериорна од парадигме која произилази из материјалног капитала - "прогреса".

Капиталистичка реакција која је научна и конзервативна, која пропагира научни прогрес, нема никакве шансе против социјалистичке парадигме друштвености и емотивног здравља.

Јер ако су у феудализму људи били гладни а капитализам им је обећавао рај на земљи, нико се није обазирао на духовну страну живота..
А ако су у капитализму људи друштвено и емотивно растурени, а већ имају материјална добра, и социјализам им обећава здрав друштвени живот и емотивно здравље, нико се неће обазирати на аутистичне приче технолошког прогреса.
 
Питање је да ли је слобода и слобода са се субјекат прода у ропство?
На пример неки човек који не влада собом, наркоман на пример који жели да се излечи, жели да се прода у ропство, да те паре потроши и
да над њим неко има право управљања и узимања добити.
Да ли он треба да има такво право и да ли онда треба да буде правно регулисано питање казне за непослушсност?

Сетимо се оне незгоде када је свештеник отворио центар за лечење наркомана и убио једног кажњавајући га..
То се не би десило да је систем то правно регулисао..

Организација (предузеће) може да дође до новца на три начина:
- продајом роба и услуга
- позајмљивањем новца
- продајом себе у ропство


Предузеће које се оснива не може да дође до новца на први начин јер још нема ништа, дакле само на друга два начина.

Замислимо сада да неки тим људи има добру идеју и способност али нико неће да им позајми паре јер нема поверења у њих.
Да ли у социјализму њима треба да буде дозвољено да продају предузеће у ропство и тако дођу до првог новца, а касније позајме паре да се откупе?

Дакле у капитализму је пракса да се сва предузећа продаују у ропство.

Ми размишљамо да ли је слобода и слобода да себе продаш у ропство?
 
Што се тиче послушности, која је основа изградње људскости па чак и рационалности, ми сматрамо да је родитељство довољно за формирање васпитања послушности и да над одраслим људима нема потребе даље стварати систем који ће да развија послушност као део карактера.

Дакле потребне су и довољне нормално разввијене личности из здравих породица.

Међутим капитализам управо у борби против социјалног капитала, односно социјализма, као алтернативе, разара породицу,
стварајући ментално и друштвено оштећене људе, које онда, као, на тржишту рада - васпитава.
Тако настаје капиталистички модел здравља, врлине и способности - ако си способан да радиш, односно ако те капиталиста запосли то је знак да си нормалан човек, ако ниси онда ниси.

Дакле каиталисти прво стварају унакажење људе разарајући им породицу и ментално здравље, а онда преузмају критеријум здравља којим сами управљају, здрав си ако ти капиталиста то каже, ако може да те искористи.


Дакле, у самоуправљању, парадигма послушности, као друштвеног здравља, је довољна из породице, јер у самоуправној заједници систем формалног ауторитета је много флуиднији и сама та организација неће моћи да ти изгради васпитање послушности ако га немаш у породици.

Зато је, супротно капитализму, у самоуправљању породица суштина друштва.
 
У практичној основи прелаза у самоуправљање је замена власништва са повериоцима,
дакле предузећа позајмљују новац, да би се откупила.

Какав је статус повериоца?
Он је у суштини дефинисан законом,
поверилац може да тражи стечај предузећа и наплату имовине,
односно да уништи предузеће.

У том смислу утицај повериоца је велики скоро као и утицај власника.
Али он нема директно законско право управљања и узимања добити.
Суштинска разлика је психолошка,
нови систем уноси комлексност у односе моћи,
а комплексност је одлика развоја.
 
Као што се аристократија сакривала у редове буржоазије, када је пропадао феудализам, тако ће се и буржоазија сакривати у редове менаџмента сада када пропада капитализам.
Класа менаџера ће преузети свет, а буржуји су у новом поретку анахрони.

Од када се власништво раздвојило од управљања почела је промена која чини буржује анахроним..

Јер менаџери су такође радници, а људи не трпе разлике у привилегијама и теже егалитаризму.
У новом свету нема места низакога осим радника.
Време буржоазије је заувек прошло..
 
Капитализам су направили људи који имају новац за људе који имају новац.
Зато тај систем почива на тржишту рада који му је у фокусу,
како би конкурентност радника, а тиме и сукоб међу њима, учинио темељем система.
То за последицу има спутавање моћи социјалног капитала и држање цене рада на минимуму.
Тако су радници спутани од стране класе капиталиста.

Са друге стране самоуправљање су створили људи који имаји социјални капитал, за оне који имају социјални капитал.
Зато тај систем почива на тржишту кредита (а тржиште рада је секундарно).
Тако, у самоуправљању, људи који имају новац конкуришу једни другима, и постоји сукоб међу њима, и то је основа система.
То за последицу има спутавање људи који имају новац и материјални капитал од стране људи који имају контакте и социјални капитал,
и држање цене кредита на минимуму.
Тако су власници новца спутани од стране власника поверења.
 
Капиталиста је политичка категорија, класна, као што смо већ рекли, јер подразумева власништво једног субјекта над другим.

Са друге стране поверилац није политичка категорија, јер нема власништва субјекта над субјектом.

Зато је самоуправљање систем који људима који имају новац одузима политичку моћ.

То је незадрживи ток друштва..
 
Предузеће и сада (свуда на планети) може да купује своје акције, да би им одржавало цену.
Не може једино да откупи контролни пакет својих акција, јер то је крај капитализма, коме и треба да дође крај.
Ако предузеће откупи контролни пакет акција, и објави да више неће давати дивиденде, вредност осталих акција се више не заснива ни на чему.
Тако ће се и оголити цео систем таржишта капитала који је најобичнија будалаштина.
Јер људи купују акције као драгуље, невезано за дивиденду.
То је један систем у коме богати чувају своју економску вредност на рачун целог система као затворена каста која претвара новац у акције и обратно.
То је дакле један кастински систем неутемељен у рационалности, а утемељен у лажи.
 
Свако ослобођење је неповратно, враћање ропства физичких лица је готово немогуће, ако прође неко време и људи се навикну на слободу.

Исто важи и за ослобађање правних лица, после одређеног времена људима ће бити незамисливо да правно лице има власника, и повратак на тај систем ће бити немогућ.

Унутрашња организација предузећа (које је откупило себе) зависи од статута предузећа, који је као устав.
Он може бити, "левичарски" или "десничарски", али сама појава самооткупа предузећа је неутрална. .

Предузећа ће се оснивати као сад невладине организације,
нема оснивачког капитала, јер уопште нема капитала.

Дефинише се статут и чланови организације и њихове позиције по статуту, и региструје се предузеће.
Затим се од повериоца позајмљује новац, продајом обвезнице.
Свако може да буде поверилац, и правно и физичко лице, наравно.

И то је цела прича.
Предузеће се финансира од своје добити и од позајмљених пара.

Нема власника, има само повериоце.

Иначе иницирање оснивања предузећа су стејкхолдери, дакле то могу бити повериоци, радници, околна друштвена заједница итд..
 
Еманципација људи до које доводи самоуправљање може се поредити само са еманципацијом коју је капитализам донео у односу на феудализам.

У феудализму држава је имала власнике, сада их нема, али има повериоце.
Тако исто предузеће сада има власнике, али може и да их нема, да има само повериоце.

Зашто сам противник тржишта рада, и сматрам да мора бити секундарно?
Зато што тржиште рада сваког радника објективизује као посебну самосталну целину, индивидуализује тако да га поставља насупрот остатка света.
А то није природан однос човека са друштвом.Човек је природно органски везан за групу, и зато једино група може бити на тржишту.

Ако предузеће нема власника, радници (у које укључујем и менаџмент) ће се повлачити са тржишта рада и везивати за појединачно предузеће.

Модел развијен у Великој Британији је где се велики део животног смисла врти око пословне биографије.
Пословна биографија је суштина човековог идентитета.
Али кад човек коначно оде у пензију та биографија се расипа у прах и пепео, јер је цео систем лажан.
И он може само да се запита: "шта сам ја то радио?".

У самоуправном предузећу, социјалистичкој нацији, пословна биографија сваког радника је везана за колектив, и остаје као историјско наслеђе предузећа.

Дакле у британском капиталистичком систему пословна биографија је наслеђе човека који нестаје и тиме њена вредност је илузорна,
а у српском самоуправном систему пословна биографија је историјско насеђе предузећа, као и сама личност која је уткала свој живот у живот тог метафизичког ентитета какво је самоуправно предузеће (социјалистичка нација).
 
Родитељ Три:
Порез је трошак а профит је разлика између прихода и трошка.
Kliknite za proširenje...
hteo sam da ti kazem da si ti suvlasnik svake firme jer uzimas deo profita te firme. Sad da li se to zvao porez, snosaj bez gume, cardak ni na nebu ni na zemlji ti uzimas deo profita.
Ko uzima deo profita, pa suvlasnik.
Sto se tice profita kako radnicko samoupravljanje regulise minus. Recimo kapital nestane jer su radnici pravili letovalista umesto ulagali u tehnologiju. Kako onda ponovo stvoriti kapital-
 
Или узмите Француску на пример, која сматра себе лидером када смањи обавезан рад радника са 8 на 6 сати.
Тужно.

У самоуправљању не постоји антагонизам између власника и радника и они могу да раде колико желе.
Зар не видите која је то разлика?

Па коме Француска може да буде лидер?
Никоме!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top