- Poruka
- 388.617
Neobična sudbina samoukog slikara, jedinstvenog u našoj kulturi, ne može se svrstati ni u jedan od mogućih modela biografskih scenarija unutar evropskog kulturnog prostora.
Emerik Feješ je jedan od najvećih svetskih slikara naivaca, rodjen u Osijeku 1904. godine, u porodici u kojoj je bilo četrnaestoro dece. Do završetka drugog svetskog rata radio je u fabrici koja je proizvodila dugmad i češljeve. Kasnije često menja kako poslove tako i mesta boravka.
Konačno se nastanjuje u Novom Sadu, gde se 1949. godine, oštećenog zdravlja, penzioniše. Dolaskom u Novi Sad, Feješ tada kao četrdesetogodišnjak, odlučuje da slika. Njegova odluka je bila gotovo arhetipska, lišena svakog uzora i oprobanog stila. Emerik Feješ je odabrao da šibicama ili kukuruzovinom na papiru slika urbane motive – gradove u kojima najčešće nikada nije bio. Kao predlošci su mu služile crno-bele razglednice. Urbani pejzaži Novog Sada, Londona, Pariza, Venecija, Vormsa, Beograda, Moskve, Mont-Saint-Michel-a, Mostara... predstavljeni su kroz prostor rastuće perspektive u koji su nepogrešivo tačno složeni nizovi kuća, trgova, crkava i ulica.
Feješ pripada maloj grupi naivnih umetnika koji slikaju urbani pejzaž. Noći je provodio slikajući gradove, trgove, spomenike i crkve. Slikao ja na bazi razglednica. Njegove linije su oslobodjene geometrijske pravilnosti. Imao je sopstveni postupak za spravljanje i mešanje boja. Takođe, i u pogledu njihovog izbora i nanošenja bio originalan. Imao je običaj da dodaje ili dopunjava pojedine detalje na slikama po sopstvenom nahodjenju odnosno na bazi svoje mašte.
Emerik Feješ je umro u Novom Sadu, a sahranjen je na Rimokatoličkom groblju u Futoškoj ulici.
Najveći deo njegovih slika čuva se u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini.
(wikipedija)
Emerik Feješ je jedan od najvećih svetskih slikara naivaca, rodjen u Osijeku 1904. godine, u porodici u kojoj je bilo četrnaestoro dece. Do završetka drugog svetskog rata radio je u fabrici koja je proizvodila dugmad i češljeve. Kasnije često menja kako poslove tako i mesta boravka.
Konačno se nastanjuje u Novom Sadu, gde se 1949. godine, oštećenog zdravlja, penzioniše. Dolaskom u Novi Sad, Feješ tada kao četrdesetogodišnjak, odlučuje da slika. Njegova odluka je bila gotovo arhetipska, lišena svakog uzora i oprobanog stila. Emerik Feješ je odabrao da šibicama ili kukuruzovinom na papiru slika urbane motive – gradove u kojima najčešće nikada nije bio. Kao predlošci su mu služile crno-bele razglednice. Urbani pejzaži Novog Sada, Londona, Pariza, Venecija, Vormsa, Beograda, Moskve, Mont-Saint-Michel-a, Mostara... predstavljeni su kroz prostor rastuće perspektive u koji su nepogrešivo tačno složeni nizovi kuća, trgova, crkava i ulica.
Feješ pripada maloj grupi naivnih umetnika koji slikaju urbani pejzaž. Noći je provodio slikajući gradove, trgove, spomenike i crkve. Slikao ja na bazi razglednica. Njegove linije su oslobodjene geometrijske pravilnosti. Imao je sopstveni postupak za spravljanje i mešanje boja. Takođe, i u pogledu njihovog izbora i nanošenja bio originalan. Imao je običaj da dodaje ili dopunjava pojedine detalje na slikama po sopstvenom nahodjenju odnosno na bazi svoje mašte.
Emerik Feješ je umro u Novom Sadu, a sahranjen je na Rimokatoličkom groblju u Futoškoj ulici.
Najveći deo njegovih slika čuva se u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini.
(wikipedija)
