Ја сам талац у овом друштву. Не желим уопште да живим у капитализму и њеној диктатури, не желим да мој живот и чак и најосновније животне ствари зависе од закона понуде и потражње док је истовремено мене друштво скроз разоружало.
Пошто не бих имао права на социјалну помоћ јер имам родитеље који би били дужни да ме издржавају јер се пред законом по дифолту сматрам радно способним, а пошто не желим ни да зависим од родитеља и да они мене психички злостављају јер сам на њиховој грбачи, немам онда другог излаза, значи, немам права чак ни да се само пасивно одржавам у животу, плус то се не одобрава од стране друштва. Зашто помињем социјалну помоћ (сама реч помоћ је увреда јер би то требало да има карактер одштете или једноставно да постоји као право јер ја сам такође дужан да трпим законе иако ми се можда не свиђају и нисам питан да ли нешто хоћу или не), зато што не желим да радим у капитализму за газде и да трпим њихову диктатуру, не желим да будем на пословима које не волим (зар није комунизам нестао јер је то била "диктатура", где је диктатура била углавном једино према онима који би да експлоатишу друге), ако нико није дужан да трпи никакву диктатуру зашто бих онда морао ја и још да ми се лицемерно прича како живимо у слободном друштву (нпр. ако нико не може насилно да буде ожењен/удат, зашто би ико насилно морао да ради за послодавца), а ја да зарађујем као сам свој газда нисам способан јер се не поклапам са људима по својим интересовањима, не волим да се рекламирам и не знам да манипулишем, теоретски бих могао да будем неуспешни сам свој газда.