Самоубиство

Teško i komplikovano pitanje. Pisao sam već na drugim temama...

Član bezimeni1 je takodje već napisao toliko toga.

Ja kao klinac naivno nisam verovao da postoje nerešivi problemi. Medjutim, kako čovek odrasta, vidi neke stvari, vidi da nemaju svi istu startnu poziciju, niti svi mogu sve. A svet nije Diznilend, ni bašta puna cveća, nego vrlo mračno i surovo mesto puno licemerja. Ono što je najlicemernije je to foliranje da živimo u nevidjenoj krasoti, iako svi znamo da nije tako. To je i formula koju proturaju filmovi, koje ja inače rado gledam ali znam da je to fikcija... happy end, dobro pobedi zlo, pravda nepravdu, fer-plej itd. U realnosti skoro da nema toga, sem sporadično, više kao incident.

Kad se pogleda kako većina ljudi živi, lako skapiraš da taj prosek, ta masa održava život ovakvim kakvim jeste. Uvek sam se u školskim danima pitao zašto se moji vršnjaci raduju za vreme odmora, a onda kao po komandi kad je čas sedaju u klupe i slušaju neka trabunjanja, zapisuju, a ništa im to neće trebati u budućnosti - uglavnom. I tako godinama...

Kasnije sam shvatio da sam ja taj koji je nenormalan, jer većina ljudi se navikne na sve to i tako funkcioniše. Problem je što ne mogu svi tako, a čovek se neminovno više puta tokom života nadje u teškoj depresiji i problemu.

I sad - kako to rešavati? Čovek može da preduzme taj korak, ali opet strahuje - šta ako posle ima nečega, neke kazne... nikad se ne zna...

Mislim da su samoubice u isto vreme i hrabri i kukavice, njihova hrabrost je što čine korak u apsolutno nepoznato, a kukavičluk je što ne mogu da podnesu neke stvari... ali opet ima stvari koje su stvarno nepodnošljive i nemoguć teret, nerešiv problem. Neko je već pomenuo zelenaše, zatim najteže psihičke i telesne bolesti koje većinu ljudi ometaju u elementarnom funkcionisanju, jer šta ako čovek želi više od toga, a prosto ne može...

Kao što rekoh - jako teška tema...
 
Richard III:
Teško i komplikovano pitanje.
Kliknite za proširenje...

Ma uopšte nije, odnosno jeste kad problem gledaš sa pogrešne strane.

Kao prvo ne samoubijaju se svi ljudi iz istog razloga !
Znači kao i u ostatku medicine dijagnostika je najvažnija.

Kada znamo uzrok lako pronalazimo i lek.

Jedan od uzroka može biti i "sitost" životom, odnosno nezainteresovanost njim.

Pade mi na pamet kako me skoro prijatelj oduševljeno zvao u ribolov, ali mene to zaista ne interesuje !

E, to postoji, ta nezainteresovanost, i to može da bude strahovit motiv za samoubistvo.

"Ništa me više ne interesuje, ništa me ne oplemenjuje, ljudi koje sam voleo više nisu živi, sve se ponavlja i krajnje je dosadno."

Možda bi trebalo da napravimo listu razloga zbog kojih dolazi do suicida ?

1. Nezainteresovanost životom.
2. Hemija u glavi (depresija)
3. Strah od života
4. Visok etički postupak (samokažnjavanje zbog osećaja krivice)
5. Predupređenje neke situacije koja je gora i od smrti
...
 
Обилић:
Ma uopšte nije, odnosno jeste kad problem gledaš sa pogrešne strane.

Kao prvo ne samoubijaju se svi ljudi iz istog razloga !
Znači kao i u ostatku medicine dijagnostika je najvažnija.

Kada znamo uzrok lako pronalazimo i lek.

Jedan od uzroka može biti i "sitost" životom, odnosno nezainteresovanost njim.

Pade mi na pamet kako me skoro prijatelj oduševljeno zvao u ribolov, ali mene to zaista ne interesuje !

E, to postoji, ta nezainteresovanost, i to može da bude strahovit motiv za samoubistvo.

"Ništa me više ne interesuje, ništa me ne oplemenjuje, ljudi koje sam voleo više nisu živi, sve se ponavlja i krajnje je dosadno."

Možda bi trebalo da napravimo listu razloga zbog kojih dolazi do suicida ?

1. Nezainteresovanost životom.
2. Hemija u glavi (depresija)
3. Strah od života
4. Visok etički postupak (samokažnjavanje zbog osećaja krivice)
5. Predupređenje neke situacije koja je gora i od smrti
...
Kliknite za proširenje...
Osim stavke broj 5 bolje da se ne pominje, inače, ako te čuju nećeš tako lako da se izvučeš.
 
Richard III:
Teško i komplikovano pitanje. Pisao sam već na drugim temama...

Član bezimeni1 je takodje već napisao toliko toga.

Ja kao klinac naivno nisam verovao da postoje nerešivi problemi. Medjutim, kako čovek odrasta, vidi neke stvari, vidi da nemaju svi istu startnu poziciju, niti svi mogu sve. A svet nije Diznilend, ni bašta puna cveća, nego vrlo mračno i surovo mesto puno licemerja. Ono što je najlicemernije je to foliranje da živimo u nevidjenoj krasoti, iako svi znamo da nije tako. To je i formula koju proturaju filmovi, koje ja inače rado gledam ali znam da je to fikcija... happy end, dobro pobedi zlo, pravda nepravdu, fer-plej itd. U realnosti skoro da nema toga, sem sporadično, više kao incident.

Kad se pogleda kako većina ljudi živi, lako skapiraš da taj prosek, ta masa održava život ovakvim kakvim jeste. Uvek sam se u školskim danima pitao zašto se moji vršnjaci raduju za vreme odmora, a onda kao po komandi kad je čas sedaju u klupe i slušaju neka trabunjanja, zapisuju, a ništa im to neće trebati u budućnosti - uglavnom. I tako godinama...

Kasnije sam shvatio da sam ja taj koji je nenormalan, jer većina ljudi se navikne na sve to i tako funkcioniše. Problem je što ne mogu svi tako, a čovek se neminovno više puta tokom života nadje u teškoj depresiji i problemu.

I sad - kako to rešavati? Čovek može da preduzme taj korak, ali opet strahuje - šta ako posle ima nečega, neke kazne... nikad se ne zna...

Mislim da su samoubice u isto vreme i hrabri i kukavice, njihova hrabrost je što čine korak u apsolutno nepoznato, a kukavičluk je što ne mogu da podnesu neke stvari... ali opet ima stvari koje su stvarno nepodnošljive i nemoguć teret, nerešiv problem. Neko je već pomenuo zelenaše, zatim najteže psihičke i telesne bolesti koje većinu ljudi ometaju u elementarnom funkcionisanju, jer šta ako čovek želi više od toga, a prosto ne može...

Kao što rekoh - jako teška tema...
Kliknite za proširenje...
Nema tu ni hrabrosti ni kukavičluka, potpuno druge stvari su u pitanju, tj ukoliko se neko ne ubije na primer da izbegne da ga neki divljaci živog uhvate, ili sazna (definitivno) da boluje od neke jezive bolesti, npr nekog terminalnog neurološkog poremećaja koji ne ostavlja ni trunku svesti niti minimum dostojanstva ili nekog stravičnog kancera i sl.
 
Ovo drustvo je toliko ekstremno diskriminisuce da je svaka rasprava o ljudima koji se na to odluce krajnje licemerna. Gde budete pre toga kada se to nekom desi, celo drustvo boli uvo, jos je spremno da osudjuje zbog svega, osude na sve strane, sutnete neke na najgore nacine, i onda se kao nesto zali i negoduje. Uvek su dela ili odsustvo dela bitniji nego reci, to svako treba da zna.
 
Обилић:
Размишљам о људској аутодеструкцији,
у крајњој линији и суициду ...

Нико се гладан није убио,
али врло често јесте, онај што је сит !
Kliknite za proširenje...
Ne bih se bas slozila. Evo, prije osam dana, ubio se neko za koga znam da je bio gladan. Gladan zivota otisao u smrt. Mada, moguce je i da neko to ucini ko je sit svega. U mom slucaju je bio gladan dobrote, pravde, radosti, ljudskosti... Pa i nade i zelja. A sit svega obrnutog od navedenog.
 
Обилић:
Размишљам о људској аутодеструкцији,
у крајњој линији и суициду ...

Нико се гладан није убио,
али врло често јесте, онај што је сит !
Kliknite za proširenje...
Kolko sam ja shvatio dobar deo ljudi se ubije ako su nešto ozbiljnije bolesni i prosto ne žele više da se bore sa bolešću
Ceo život po lekarima i prequrči im i roknu se.
 
Zelena milja:
Naiđu teški periodi.Osećaj da ništa nismo uradili kako treba ,da su nam sve bitne odluke bile pogrešne ,da smo se odavno predali "odživljavanju "..Razmišljati o samoubistvu nije bolest (moje lično mišljenje )već posledica konstantne tuge i beznađa ,najviše od svega praznine.
I smatram da čovek koji ne izvrši suicid (a ne vidi izlaz iz svog besmisla ),ne odustaje zbog negodovanja i osude.Već zbog ljudi do kojih mu je stalo.
Ljubav ga zadržava .Na prvi pogled zvuči nelogično zašto je neko toliko beznadan,ako ga neko voli i ako je sam u stanju da voli.Zato što je svako sam u svojoj glavi i srcu.
Ljubav i tuga itekako mogu živeti uporedo,svezano.Zato i jeste toliko teško.
Kliknite za proširenje...

Smorisha:
Kolko sam ja shvatio dobar deo ljudi se ubije ako su nešto ozbiljnije bolesni i prosto ne žele više da se bore sa bolešću
Ceo život po lekarima i prequrči im i roknu se.
Kliknite za proširenje...
Ne mora da znaci. Mislim, ne moraju biti fizicki bolesni, ni psihicki. Bolesna im bude dusa, razboli je nepravda, zlo, oslabi im duh od nemoci da nesto promijene. Srce im preveliko, pa tako i patnja. Znam iz iskustva. Mada, moguce su i druge opcije. Ljubav nije dovoljna da ih zadrzi, ne osjecaju da su je vrijedni.
 
Сваког ко се убио могу да га разумем како се осећао. То не мора да буде само од глади или од тешке болести, одакле другима право да обезвређују остале разлоге? Ако су други разлози небитни зашто онда свима не понудите решење њихових проблема када су тако лаки и небитни? Глад чак и сами људи вређају јер сматрају да такви то заслужују, да су алкохоличари, лењи и сл. и добро знам мишљење људи о њима и како људи умеју да газе и шиканирају такве а и друге у несрећи (због чега људе не волим), али с друге стране успешно се служе селективном емпатијом којом то потежу када треба други проблеми да се обезвреде што је баш јако емпатично. Ја по природи нисам нарочито емпатичан за разлику од већине која је можда емпатична али селективно, и зато могу да будем мање селективан и да једнако имам разумевања и према мање популарним патњама. Уосталом, већину је и убила обезвређеност од стране других, мањак емпатије, правде.

Друштво је екстремно сурово да је страшно али оно није дужно да буде другачије, тако оно каже. Онај коме су највећи непријатељи сви људи и ко је потпуно сам против свих не мора да осећа кривицу што има овакве мисли. Све зависи од људи, све ти одређују, забрањују, живот се не разликује пуно од оног у затвору, постоји претња репресијом, разне обавезе са крутим условљавањима (не испуњаваш оно што је сктрикто одређено, мрш цркни, а уз то си такав и онакав), људи те тако злостављају сматрајући да је боље бити са њима него у џунгли, па у тој џунгли би се бар завршио живот и дало би се одушка природним нагонима а не да се буде као неки талац међу људима. Љубав не можеш да добијеш, једино ако испуњаваш строге критеријуме, али зато осуду прелако.

Људи који су проживљавали баш жестоке трагедије а нису се убили често су имали неког уз себе, пуно људи који су у истим проблемима и са којима су били повезани, породицу, пријатеље, потпуно је различито "ја" од "ми" да није ни за поређење, најгоре је кад си сам. И ја бих био херој када бих негде умирао загрљен са својом лепшом половином. Да се не лажемо, лакше је кад смо колективно у неком великом једнаком ср*ању него кад свако посебно води своју битку без да добија разумевање од стране других.
 
Frederick_:
Ovo je teska tema, i nesto sto istovremeno proucava vise naucnih disciplina, a niko nema jos uvek jedinstveni odgovor.

Verovatno zato sto je to nesto izuzetno lično, zato što razlozi za i protiv su jako različiti od osobe do osobe.
Zatim mentalni sklop svakoga od nas je različit.

Netačno je da samo "siti" izvrse suicid. Mnogo je to kompleksnije.

Moje neko viđenje je da je suicid način da se prekine život kada se u čoveku dogode dve stvari:
1. kada čovek prestane da želi da živi
2. kada skupi hrabrost da prestane da živi, dakle da izvrši sam akt.

Prva stvar se moze dogoditi iz bezbroj razloga. I zato je jako tesko pomoci nekome, jer razlozi su razni, cesto kompleksni.

Moj profesor sociologije je govorio da je jako opasno kada covek prestane da voli svoj zivot. Jer to je kao kada prestanes da volis nekoga koga si mnogo voleo i ko te je mnogo razocarao i povredio, samo jos vise puta jace od toga.
I kako spasiti tu osobu, kako je naterati da ponovo voli zivot?

Mislim da ne postoji univerzalan odgovor i da je razlicit za svakoga od nas.

A zivot je nesto najdragocenije, i zapravo, jedino sto posedujemo - sto je zaista nase.
I zato sto je toliko dragoceno, treba pomoci svakome ko zeli da ga sebi oduzme, da ga nekako sacuva.

Mozemo se neslagati oko trilion stvari, ali oko ovoga se moramo pomagati.
Kliknite za proširenje...
Ovo je okosnica, tj motiv za samoubistvo. Beznadje, nemogucnost nalaska resenja za datu situaciju osim u tome.
 
Број младих који се одлуче на то расте.
А негде се чак и подстиче или иде ка томе. Оно на чему се накада радило, због чега су људи добијали помоћ сада добијају тапшање по леђима. То је проблем.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top