Živa stvorenja neprestano razmenjuju (šalju i primaju) signale/informacije preko čula u vidu vizualnih efekata, zvukova, mirisa, ukusa, dodira. Kod inteligentnih (misaonih) bića se ti podaci prenose do mozga i uma. Um ih sredjuje logičnim rasudjivanjem ili korelacijom svega uočenog i kroz to postiže spoznaju. U tom procesu učestvuju i osećanja pošto spoljašnji stimulans aktivira i emocionalnu reakciju. Zato i ona utiču na formiranje mišljenja i zaključaka o uočenim pojavama.
Dakle, stalna stimulacija iz spoljašnjeg sveta podstiče unutrašnju sposobnost razumnog bića da uči i spoznaje sebe i svet u kojem živi. Spoznaja ne može postojati bez samospoznaje i obrnuto. Nijedno odojče nema koherentnu predstavu okruženja iako reaguje na nadražaje. Dok ne postoji svest o vlastitoj subjektivnosti ili svome ja ne postoji ni inteligentno razumevanje spoljašnjeg sveta.
Sve spoznajemo kroz sebe. Što bolje shvatamo sebe i percepcija okoline je verodostojnija. Samospoznaja je poput prozora kroz koji gledamo napolje. Ako je prozor zamagljen i sužen i vidik će biti skučen i nejasan. Ukoliko je prozor veći i čistiji i vidik će biti širi i jasniji. Svaki čovek gledajući kroz svoj prozor ima i jedinstven vidik. Zato i postoje različite percepcije realnosti i istine.
Interpretacija realnosti je podložna promeni, jer se stalno fizički i psihički menjamo. Naše tumačenje uvek zavisi od emocionalnog i mentalnog stanja, kao i duhovnog rasta i razvoja. Na primer, kada smo mali doživljavamo sebe, samim tim i sve oko sebe, drugačije nego kada smo mladi, sredovečni ili stari. Život se ne posmatra isto u radosti, tuzi, uspehu, porazu, bolesti, izdaji, razočaranju, besu.
Vidimo samo ono što smo sposobni da vidimo. Shvatamo onoliko koliko nam stepen razvoja dozvoljava. Deca ne mogu znati neke stvari kao odrasli. Različito obrazovanje i iskustvo, takodje, doprinosi drugačijoj spoznaji. Laik nema detaljno razumevanje kao stručnjak.
Zatvoren um se ograniči vlastitim iskustvom, dok je otvoren spreman da ga prevazilazi i da uči iz iskustva drugih. Primer preteranog subjektivizma i nesposobnosti da se otvara ka novim uvidima dat je u djainskoj priči o slepim ljudima i slonu. Kod nas je tu priču Jovan Jovanović Zmaj duhovito predstavio u pesmici za decu.
Grupa slepih ljudi je želela znati kako izgleda slon. Zauzeli su različite pozicije oko njega i počeli ga dodirivati. Jedan je opipao surlu i zaključio da izgleda kao debela zmija. Drugi nogu i dobio utisak da izgleda poput balvana dok je treći, opipavši uvo, mislio da izgleda kao velika lepeza. Raspravljajući kasnije o njegovom izgledu nisu mogli doći do zajedničkog zaključka, pa su se posvađali. Svaki se ograničio vlastitim iskustvom i ostao pri svom ubedjenju. Nesposobnost da saslušaju jedan drugog ih je sprečila da prošire svoje znanje i steknu realniju predstavu.
Samouverenost je korisna ukoliko nije preterana. Preterana preraste u arogantnost. Naravno, nije dobro ako se nema samopouzdanje i ako se sve nepromišljeno i bezrezervno prihvata. Potreban je kritički i samokritički osvrt, inače se lako zapadne u subjektivizam koji zatvara i ograniči.
Zbog toga lako dodje do nesporazuma i konflikta. To se može izbeći fleksibilnim stavom i spremnošću da se stavi u poziciju drugih; da se uvaže njihova osećanja i mišljenje, ma koliko da se razlikuje od našeg. Kada se pažljivo sluša može se uočiti neka zajednička osnova koja posluži kao konekcija za sporazum od kojeg svi imaju koristi. Čovek na vrhu planine nema isti pogled kao neko ko stoji na sredini ili u dolini. Svaki sa svoga stanovišta zapazi nešto što drugi ne vidi. Ne treba potcenjivati i omalovažavati drugačija uverenja, već im treba posvetiti pažnju. Razmatranje različitih shvatanja i iskustava podstiče učenje i usavršavanje.
Dakle, stalna stimulacija iz spoljašnjeg sveta podstiče unutrašnju sposobnost razumnog bića da uči i spoznaje sebe i svet u kojem živi. Spoznaja ne može postojati bez samospoznaje i obrnuto. Nijedno odojče nema koherentnu predstavu okruženja iako reaguje na nadražaje. Dok ne postoji svest o vlastitoj subjektivnosti ili svome ja ne postoji ni inteligentno razumevanje spoljašnjeg sveta.
Sve spoznajemo kroz sebe. Što bolje shvatamo sebe i percepcija okoline je verodostojnija. Samospoznaja je poput prozora kroz koji gledamo napolje. Ako je prozor zamagljen i sužen i vidik će biti skučen i nejasan. Ukoliko je prozor veći i čistiji i vidik će biti širi i jasniji. Svaki čovek gledajući kroz svoj prozor ima i jedinstven vidik. Zato i postoje različite percepcije realnosti i istine.
Interpretacija realnosti je podložna promeni, jer se stalno fizički i psihički menjamo. Naše tumačenje uvek zavisi od emocionalnog i mentalnog stanja, kao i duhovnog rasta i razvoja. Na primer, kada smo mali doživljavamo sebe, samim tim i sve oko sebe, drugačije nego kada smo mladi, sredovečni ili stari. Život se ne posmatra isto u radosti, tuzi, uspehu, porazu, bolesti, izdaji, razočaranju, besu.
Vidimo samo ono što smo sposobni da vidimo. Shvatamo onoliko koliko nam stepen razvoja dozvoljava. Deca ne mogu znati neke stvari kao odrasli. Različito obrazovanje i iskustvo, takodje, doprinosi drugačijoj spoznaji. Laik nema detaljno razumevanje kao stručnjak.
Zatvoren um se ograniči vlastitim iskustvom, dok je otvoren spreman da ga prevazilazi i da uči iz iskustva drugih. Primer preteranog subjektivizma i nesposobnosti da se otvara ka novim uvidima dat je u djainskoj priči o slepim ljudima i slonu. Kod nas je tu priču Jovan Jovanović Zmaj duhovito predstavio u pesmici za decu.
Grupa slepih ljudi je želela znati kako izgleda slon. Zauzeli su različite pozicije oko njega i počeli ga dodirivati. Jedan je opipao surlu i zaključio da izgleda kao debela zmija. Drugi nogu i dobio utisak da izgleda poput balvana dok je treći, opipavši uvo, mislio da izgleda kao velika lepeza. Raspravljajući kasnije o njegovom izgledu nisu mogli doći do zajedničkog zaključka, pa su se posvađali. Svaki se ograničio vlastitim iskustvom i ostao pri svom ubedjenju. Nesposobnost da saslušaju jedan drugog ih je sprečila da prošire svoje znanje i steknu realniju predstavu.
Samouverenost je korisna ukoliko nije preterana. Preterana preraste u arogantnost. Naravno, nije dobro ako se nema samopouzdanje i ako se sve nepromišljeno i bezrezervno prihvata. Potreban je kritički i samokritički osvrt, inače se lako zapadne u subjektivizam koji zatvara i ograniči.
Zbog toga lako dodje do nesporazuma i konflikta. To se može izbeći fleksibilnim stavom i spremnošću da se stavi u poziciju drugih; da se uvaže njihova osećanja i mišljenje, ma koliko da se razlikuje od našeg. Kada se pažljivo sluša može se uočiti neka zajednička osnova koja posluži kao konekcija za sporazum od kojeg svi imaju koristi. Čovek na vrhu planine nema isti pogled kao neko ko stoji na sredini ili u dolini. Svaki sa svoga stanovišta zapazi nešto što drugi ne vidi. Ne treba potcenjivati i omalovažavati drugačija uverenja, već im treba posvetiti pažnju. Razmatranje različitih shvatanja i iskustava podstiče učenje i usavršavanje.