U srcu grada, na uglu gde su ulice bile isprepletene poput zagonetki, stajala je kuća koja je prkosila svim zakonima arhitekture.
Bila je optočena ogledalima, zlatnim nitima i neobičnim ukrasima – motivima sa zvezda, oblaka i apstraktnih figura koje niko nije
razumeo. Ljudi su je zvali Kuća Bizarnosti, jer su svi verovali da nešto neobično obitava unutra.
Vlasnik kuće bio je čovek po imenu Artur. Njegov život je bio jednako neobičan kao i njegova kuća. Nikada nije izlazio, nikoga nije
pozivao unutra, ali su ljudi povremeno kroz prozore videli svetlost i senke koje su plesale po zidovima. Govorilo se da Artur nije
običan čovek - da je možda čarobnjak, ili čak neko biće sa drugog sveta.
Jednog dana, mlada novinarka Vera odlučila je da istraži misteriju Kuće Bizarnosti. Sa kamerom u ruci i neutaživom radoznalošću,
prišla je vratima. Kucala je, ali nije bilo odgovora. Pritisnula je kvaku - vrata su se tiho otvorila.
Unutra, kuća je bila poput drugog univerzuma. Zidovi su se prelivali bojama, pod je bio prekriven tepihom koji je izgledao kao zvezdano
nebo, a svaki predmet imao je svoj sopstveni, bizarni oblik. Na sredini sobe sedeo je Artur, osmehujući se dok je gledao neku vrstu
projekcije koja je plesala po zraku - slike koje su prikazivale svetove koje Vera nikada ranije nije videla.
„Došli ste zbog radoznalosti,“ rekao je tiho, ne podižući pogled. „Ali ono što tražite nije ovde.“
Vera je zbunjeno pitala: „Kako to mislite? Šta je ovo mesto? Kako ste sve ovo stvorili?“
Artur se nasmejao.
„Samodovoljna bizarnost,“ odgovorio je. „Ljudi me gledaju kao čudaka, ali ono što ne razumeju je da u ovom prostoru živim u skladu
sa svojom maštom. Nema potrebe da izlazim van, jer ovde stvaram svetove koji su jednako stvarni kao i vaš. Da li je to bizarnost?
Možda. Ali bizarnost nije nužno loša stvar.“
Vera je neko vreme ostala, posmatrajući svaki detalj kuće. Shvatila je da Artur nije bio ni čarobnjak ni stranac – bio je samo čovek koji
je pronašao način da svoj svet učini savršenim za sebe.
Kad je otišla, nije napisala članak o kući. Umesto toga, počela je da crta, stvarajući slike koje su je podsećale na ono što je videla.
Samodovoljna bizarnost Artura postala je inspiracija za svetove koje je i ona počela da stvara.
