Samo jos par ljubavnih… jos par nebeskih lastavica u mom vidiku. Rec, po rec, i stavljam ti na posluzivanje sve svoje sto zelim dati nekome, a ko ce to znati da ceni? Sreca je u vrelom pesku, a ti probaj da koracas po njemu. Volim zvuk mandoline, jer me tera da osecam. Pokucaj, sacekaj jos par minuta da ti otvorim. Da se pripremim, jer znam da ce nastati nesto veliko, da cu etapu sadasnjosti zameniti nekim novim zivotnim putem, kad cu medju prstima osecati samo med, a ljubiti tebe. Nek se stvari promene onako kako ja to zelim, i nek konacno sreca bude zadovoljena i poslata na pravu adresu - u tvoje snove. Moja sreca nek bude taj moj stranac u noci. Prekriven zagonetnim plastom, misticnoga pogleda. Uzdasi, pogledi, prozimaju ih unutrasnja vrpoljenja, neka strana seansa u meni se odvija. Zudim da usrecim. Nisam se razocarao, upoznajuci te, sve vise verujem da sam u pravom kutku sreci dao krov nad glavom. I sreca je na dlanu… ocistim je od prasine, migolji se, ali joj je prijatno. Melodija mandolina zaigrala je njen duh, i moje je postajala vlasnistvo. To je ona… koji postuje muskarca, koji postuje svaku rec, koja zna da cita izmedju redova, koja razume svaki moj hir, koja ce dozvoliti da joj udjem pod kozu isto tako brzo kao i ona meni…Jeftina je ova ljubavna proza, skupe su moje zelje… puste su moje zelje. Dok me pustolovina ne bude odvela na pravo mesto, ja cu se nadati…
…i dalje se nadam, krijes se u hodnicima snova. Mislimo isto, mastamo o istom. Nasa srca se ne kupuju, ona se poklanjaju. Zelim da ti ga poklonim… znam da znas sta sa njim treba da radis. Vise ne tako lako, ipak sa dozom opreznosti. Sam sam. Dok mislim, mute mi se slova. Upoznajem te. U snu si mi, ali ne vidim to tvoje nezno lice, samo osetim tvoje nezne ruke koje miluju moje obraze u zelji da se probudim, da bi osetila moje usne na svojim pred polazak u daleku zemlju. Poludim od pomisli da su tvoje ruke tako blizu, a tako daleko, sanjam te, ali ne mogu da se probudim, hocu da izadjem iz lavirinta da se okupam u tvom pogledu, da mi ispunis srecom ovo tuzno srce. Da zaboravimo da smo ikada trazili jedno drugo, jer mi smo odavno taj put vec presli. Dosta nam je lutanja po hodnicima, i ne zelimo ispocetka… mi smo odavno postojali, samo je nasim ocima bilo je potrebno vreme da se ugledaju. Budim se, ali ipak jos sanjam, i pricam ti kako sam uhvatio zlatnu ribicu. Cak ni ona nije mogla da mi ispuni tu zelju da te sretnem. Ali ja sam te ipak sreo u snovima, bar tamo, ako ovako ne mogu. I znam da svaki put kada legnem i zaspim, setaces mojim snovima… tako lagano… kao svaki put.
…i dalje se nadam, krijes se u hodnicima snova. Mislimo isto, mastamo o istom. Nasa srca se ne kupuju, ona se poklanjaju. Zelim da ti ga poklonim… znam da znas sta sa njim treba da radis. Vise ne tako lako, ipak sa dozom opreznosti. Sam sam. Dok mislim, mute mi se slova. Upoznajem te. U snu si mi, ali ne vidim to tvoje nezno lice, samo osetim tvoje nezne ruke koje miluju moje obraze u zelji da se probudim, da bi osetila moje usne na svojim pred polazak u daleku zemlju. Poludim od pomisli da su tvoje ruke tako blizu, a tako daleko, sanjam te, ali ne mogu da se probudim, hocu da izadjem iz lavirinta da se okupam u tvom pogledu, da mi ispunis srecom ovo tuzno srce. Da zaboravimo da smo ikada trazili jedno drugo, jer mi smo odavno taj put vec presli. Dosta nam je lutanja po hodnicima, i ne zelimo ispocetka… mi smo odavno postojali, samo je nasim ocima bilo je potrebno vreme da se ugledaju. Budim se, ali ipak jos sanjam, i pricam ti kako sam uhvatio zlatnu ribicu. Cak ni ona nije mogla da mi ispuni tu zelju da te sretnem. Ali ja sam te ipak sreo u snovima, bar tamo, ako ovako ne mogu. I znam da svaki put kada legnem i zaspim, setaces mojim snovima… tako lagano… kao svaki put.
