Gledam na drugu obalu . Gužva jenjava . Iz parka polete neka velika bela ptica.
Jedno dete viknu : vidi tata roda . Nije roda , vidiš da nema veliki kljun i dugačke noge. Možda je galeb . Žena doda: aj pa ti pretera ; vidiš da je ogromna ta bela ptica . Neko dobaci : stvarno je velika i neobična; mora da je zalutala , vidite da kruži i podiže se.
Svi gledaju u belu pticu iz parka .
Meni suze jurnuše na lice .
Tek tako ? Plačem pognute glave bez stida i srama !
Ptica dođe u jednom trenutku iznad nas. Tad dunu neki topao vetar ;prijateljski , pravo u moje lice . Suze nestaše . Ustajem polako da pogledom ispratim pticu, koja u svakom krugu bejaše sve manja i manja. Na nebu osta samo bela tačka , koja leluja i jezdi u nebeske visine .
Kad jedna baba reče : Gledajte ljudi , gledajte ; ko ljudska duša, ode u nebo !
Žene oko nas se prekrstiše !
Plažu zhvati svakodnevnica. Vrska i piska dece odjednom sve nadgornja. Život se primi svog korita, i isklija iz svojih korena sa svom svojom grajom i bukom.
Ja blejim kao da sam izgubio nešto ? Nešto važno ; neznam šta - ili ne smem da kažem - vragi bi zano šta mi bi ? U tom bunilu prođe mi dan ! Kako meni , drugima još bolje .
Uveče, korzo je brujao o ’’ Važnici ’’ . No i to prođe ! Život , štali !
Stajao sam sam ispod jednog jasena. Svog me nadkrilio granama olistalim . Društvo se kao nikad dotad, poizdvajalo. Svi na korzou zgrabiše po neku ruku ! Kao da svaka ruka nekud žuri ; od nečeg beži . Štali ?
Meni kao da nije stalo do ičeg ! Bio sam odsutan ! Pust ! Sam .
Svi su nekako bežali i skrivali poglede . Samoća je lek ! Ko zna ?
U neko doba , stade pored mene Prokopije filosof. Tako su ga zvali. Inače bistar i neobičan momak . Student ! U nas često dolazi preko leta . Svi ga znaju . Druželjubiv !
Ćuti on! Ćutim ja !
Odjednom poče da recituje, tiho i poverljivo :
Tamo u senci breza
iza francuske kape
jasika stoji tužna
i pored nje neka smreka,
s jasike silazi
Važnica neka ,
na glavi joj
venac od lokvanja belih ,
kao da sanja
neka proleća daleka .
Dal to bludni mesec,
il čari noćnoga neba,
uzeše,
baš uzeše
sve što njoj treba ,
tek ona osta tu
zarobljena ,
između granja i neba ,
onako mlada
lepa , snena i čedna .
Samo je falio
pedalj je falio
do zemlje
da njena noga,
tog jutra
siđe sneba ,
dok sunce kroz granje
njenu lepotu
gleda
li gleda .
Kako je počeo, tako i stade . Ćuti on! Ćutim ja !
Nisam čuo da plače ! Ja sam plakao ! Dugo smo ćutali i ja sam plakao !
Posle je moj prijatelj odneo moje suze . Izpočetka se nečujno probijao kroz lišće ; zatim je sišao sa drveća i svom silinom udario po šetačima . Oluja . Korzo se rasturi . Ostasmo prijatelj i ja . Kao da Važnica nije htela nisakim da nas deli .
Kako je počelo tako i utihnu . Zatim me povede laganim hodom do jasike kod francuske kape . Više nikad nisam plakao . Sad sam veliki .
Jedno dete viknu : vidi tata roda . Nije roda , vidiš da nema veliki kljun i dugačke noge. Možda je galeb . Žena doda: aj pa ti pretera ; vidiš da je ogromna ta bela ptica . Neko dobaci : stvarno je velika i neobična; mora da je zalutala , vidite da kruži i podiže se.
Svi gledaju u belu pticu iz parka .
Meni suze jurnuše na lice .
Tek tako ? Plačem pognute glave bez stida i srama !
Ptica dođe u jednom trenutku iznad nas. Tad dunu neki topao vetar ;prijateljski , pravo u moje lice . Suze nestaše . Ustajem polako da pogledom ispratim pticu, koja u svakom krugu bejaše sve manja i manja. Na nebu osta samo bela tačka , koja leluja i jezdi u nebeske visine .
Kad jedna baba reče : Gledajte ljudi , gledajte ; ko ljudska duša, ode u nebo !
Žene oko nas se prekrstiše !
Plažu zhvati svakodnevnica. Vrska i piska dece odjednom sve nadgornja. Život se primi svog korita, i isklija iz svojih korena sa svom svojom grajom i bukom.
Ja blejim kao da sam izgubio nešto ? Nešto važno ; neznam šta - ili ne smem da kažem - vragi bi zano šta mi bi ? U tom bunilu prođe mi dan ! Kako meni , drugima još bolje .
Uveče, korzo je brujao o ’’ Važnici ’’ . No i to prođe ! Život , štali !
Stajao sam sam ispod jednog jasena. Svog me nadkrilio granama olistalim . Društvo se kao nikad dotad, poizdvajalo. Svi na korzou zgrabiše po neku ruku ! Kao da svaka ruka nekud žuri ; od nečeg beži . Štali ?
Meni kao da nije stalo do ičeg ! Bio sam odsutan ! Pust ! Sam .
Svi su nekako bežali i skrivali poglede . Samoća je lek ! Ko zna ?
U neko doba , stade pored mene Prokopije filosof. Tako su ga zvali. Inače bistar i neobičan momak . Student ! U nas često dolazi preko leta . Svi ga znaju . Druželjubiv !
Ćuti on! Ćutim ja !
Odjednom poče da recituje, tiho i poverljivo :
Tamo u senci breza
iza francuske kape
jasika stoji tužna
i pored nje neka smreka,
s jasike silazi
Važnica neka ,
na glavi joj
venac od lokvanja belih ,
kao da sanja
neka proleća daleka .
Dal to bludni mesec,
il čari noćnoga neba,
uzeše,
baš uzeše
sve što njoj treba ,
tek ona osta tu
zarobljena ,
između granja i neba ,
onako mlada
lepa , snena i čedna .
Samo je falio
pedalj je falio
do zemlje
da njena noga,
tog jutra
siđe sneba ,
dok sunce kroz granje
njenu lepotu
gleda
li gleda .
Kako je počeo, tako i stade . Ćuti on! Ćutim ja !
Nisam čuo da plače ! Ja sam plakao ! Dugo smo ćutali i ja sam plakao !
Posle je moj prijatelj odneo moje suze . Izpočetka se nečujno probijao kroz lišće ; zatim je sišao sa drveća i svom silinom udario po šetačima . Oluja . Korzo se rasturi . Ostasmo prijatelj i ja . Kao da Važnica nije htela nisakim da nas deli .
Kako je počelo tako i utihnu . Zatim me povede laganim hodom do jasike kod francuske kape . Više nikad nisam plakao . Sad sam veliki .
