Pa i nije bas tako .pojedinacne odštete ratnim zarobljenicima i logorasima nisu isplacene .
http://www.protivzaborava.com/wallp...eta-posle-drugog-svetskog-rata-u-jugoslaviji/
"U tekstu Sporazuma jasno je navedeno da preostala otvorena pitanja iz prošlosti treba rešavati kroz dugoročnu saradnju na ekonomskim i drugim pitanjima, u cilju definitivnog ispunjenja ove saglasnosti. U tom smislu je Vlada SR Nemačke odobrila Vladi SFRJ pomoć u kapitalu u vrednosti od 700.000.000 DM, u vidu zajma u tri tranše, na rok od 30 godina sa grejs periodom od 10 godina i kamatom od 2 % godišnje.
Upotreba zajmova određena je ugovorima koje je zaključivala Narodna banka Jugoslavije i Kreditenstalt für Wideraufbau (Banka za obnovu), a prema pravnim propisima koji važe u SR Nemačkoj. Vlada SR Nemačke dala je prednost industrijskim proizvodima Pokrajine Berlin, prilikom isporuke iz odobrenog zajma. Sporazumom je odobren uvoz industrijskih sirovina, opreme, rezervnih delova, proizvoda hemijske industrije, poljoprivrednih mašina i oruđa i priplodne stoke, kao i drugih industrijskih i rudarskih proizvoda, koji su od interesa za proizvodnju i privredni razvoj Jugoslavije.
Ipak, spekulisalo se da je navedena pomoć u kapitalu iskorišćenja za pokrivanje deficita i finansiranje izgradnje nuklearne elektrane Krško u Sloveniji, pod pritiskom Skupštine SFRJ u januaru 1990. SSIP je javno obavestio da su sredstva u vezi izgradnje 380 kw kružnog dalekovoda dodeljena elektroprivredi i bankama u Sarajevu, Titogradu, Zagrebu, Skoplju, Ljubljani, Beogradu i Novom Sadu za dalekovod i postrojenja vezanog za njih. Danas na web-sajtu Nuklearne elektrarne Krško piše da su investitori izgradnje Savske elektrane Ljubljana i Elektroprivreda Zagreb, što upravo potvrđuje spekulacije.
Početkom 1975. godine od tih sredstava poslata je i finansijska pomoć Crnoj Gori.
Dakle, rešavanje spornih pitanja putem privredne saradnje, odnosno Brionskom formulom, prvi je, istina, pokušaj konačnog rešenja ovog pitanja, mada se ni u kom smislu Sporazum koji je ratifikovala Skupština ne može smatrati izmirenjem ratnih potraživanja, budući da je usvojeni Sporazum dvostranoteretan pravni posao sa svim elementima ugovora o zajmu u kojem se nijednom rečju ne pominje ratna šteta, niti obeštećenje žrtava terora, te se ti krediti moraju vratiti.
U Brantovim memoarima „Susreti i saznanja“ se jedino govori o uslovima u kojima su razgovori vođeni i koji su bili glavni problemi između dve zemlje.
Jedino je nesporno da žrtvama rata po logorima i na prinudnom radu nije isplaćena ratna šteta, pa se stiče utisak da se pojedinačna tragedija zapravo „utopila“ u kolektivnom obeštećenju države Jugoslavije, ako se pomoć u kapitalu zapravo tako može tretirati!
Javnosti su poznati pokušaji Vlade SFRJ da notama od 5. decembra 1991. i 23. aprila 1992, kao i zahtev Udruženja ratnih zarobljenika Jugoslavije iz januara 1992, „vrati za pregovarači sto“ Nemačku, koja je obe note odbila."
