(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SAMO DA...ODMORIM
Uglavnom se držim dobro....ali nekad....kada dodje nejak dan... tako je prokleto teško bez tebe. Ne znam samo da li više boli belina ili tama toga dana i ....sve u njemu ima taj zvuk sete i nedostajanja....necelosti. Znam...tu si, svuda gde god da pogledam vidim godine i nas....sve nas...ali, iskreno...to mi nije dovoljno mada, znam.. sada je jedino moguće. U glavi si mi....u glavi sam ti...duše, tela, srca, misli....sve je tu na našoj gomili. Zovem..ma tek onako...bezveze....samo da vam čujem glasove. Pričamo a Maki se čuje u pozadini kako nešto dobacuje da mi preneseš....i tiho...“jedva čekam kad ćeš doći“ ostaje u glavi da odzvanja nakon damara što protutnji kroz stomak...i nastavlja juriš svaki put kad misao mi nemirom rečeno opet donese....kao talasi.
Eto... i ne radi mi se ništa....samo piskaram nešto...i ovo vreme trenira nerve i vaše i moje...svačije. I ova godina...muka na muku kao niska bisera....naših...šetamo okolo sa svojim ogrlicama deleći snagu i osmehe....to što nam vuče vratove naniže svojom bisernom težinom samo malo njih vidi....tako treba, to je naš način.....
Nedostaješ mi....tako bih da se šćućurim u zagrljaj....tad mi je lakše....umor i strah odu....da te osetim na ledjima a pogled slobodan da gledam napred...tvoja glava iznad moje....i ti imaš slobodan pogled za napred...tako bolje vidimo oboje i samo tako smo mi.....i ruke oko mene svijene...onako, znaš, kao što volim...kao što voliš....i.....
Znam sve šta ćeš reći...miran si, pribran, skoncentrisan.....mora tako, šta ćeš...šta je tu je.....ne brini, biće sve dobro, snaći ćemo se, samo se ne sekiraj... važno da smo zdravi svi ...a da li smo?.....mene smiruješ a ti si na udaru....na vetrometini....ja sam nemirna, nervozna, nestrpljiva...obojica me šalom smirujete, nasmejete...majkino....on ima tvoj mir a moj smeh....a ti ... neverovatnim mirom prihvatanja života strahove moje,samo uvećane razdvojenošću, teraš u ćošak....moji momci...evo, osmeh mi je već došao....sad će i snaga....samo malo da....odmorim...
PS Ma, to je samo nejak tren došao...takav je dan...nejak...znam, mora tako zbog ravnoteže...sve sreće traže i nalaze svoje tuge i to svaka svoj broj...uvek u paru...život nije sebičan....ma ne....uvek nam daje po par novih cipela pa dok ih ne razgazimo umeju da žuljaju...i taman postanu udobne a on kaže "e, nova sezona...novi model" pa ajde jovo nanovo hahaha.....a ovo troje krznenih ima da me pojedu bre od silne ljubavi....
PSPS Dobar vam dan blogerski svete ....
