... "Да бисмо разумели величину самог живота, па самим тим и живота човека који је тема ове књиге, морамо знати поједине ствари о њему. Обзнањивање биографије и поверавање најдубљих тајни увек је болно, осим ако нисте склони егзибиционизму што је постала одлика већине новоглумаца жељних славе, а не дела, и та бол, али и смех који нас опхрвава док читамо Перине речи, не дају нам само увид у то какав је човек у питању. То знам и без било какве монографије и ниједна од њих моје дивно мишљење о њему и његовој уметности неће ни побољшати ни покварити. Све оно што ми о њему сазнамо из ове књиге, јесте кушање воде директно са извора. Ако видимо где је извориште једног човека, лако ћемо схватити начин на који је он нешто одиграо и зашто је то баш тако урадио. Изучавање биографија уметника, много више говори о самој уметности него о уметнику. Како је почело, шта је читао и гледао, одакле долази, какав му је однос са родитељима, колико воли поезију. То су упоришне тачке идентитета једног човека, а и највећи могући захвати на врелу једног глумачког појила." (...)
"Одговор је да хоћемо, јер ко верује у уметност, тај верује и у Господа, а од кога је уметност него од Њега и Он ће нам све вратити онда када се вратимо себи, на шта и Петар често уме да упозори. Али све и да се ми разродимо од Господа, а добро смо почели, све те слике наших уметничких див-јунака налазе се у овој књизи и довољно је само да је отворите и одмах оснажите своје корене видевши одакле то потиче и до којих врхова је стигло наше позориште и наша кинематографија.
Али, има и оних рањивијих душа, које ће се лако над тим призорима заплакати сетивши се да је то неко прошло време, док се данас у глумце убрајају сви, па и они који имају диплому, али им недостаје дело.
Велики глумци су на темељу, а темељ је све од познавања текста и разумевања лика, па до експлозије емоција и уметничке принуде конзумената на катарзу, подизали дворове глумачког умећа и њихове улоге остајале су урезане у главе гледалаца заувек. У ово време када све, па и глума, замире и једино профит је важан, као глумце нам подваљују пуке познаваоце текста који на крњим темељима не могу да подигну ни шупу, а камоли да учествују у некаквом духовном или емотивном прочишћењу и задовољењу високих стандарда озбиљне публике.
Филмове, серије и позоришне представе распродају распродата лица популарних глумаца, ако „глумац“ у случају многих није прејака реч. Популарним се постаје огољавањем приватног живота, тачније учествовањем у општој ријалитизацији свачије приватности. Онај ко је спреман да покаже где живи, какве су му навике, шта облачи, где излази, са ким се забавља, постаје свесни учесник рушења сопствене каријере зарад неколико улога које ће бити запажене од стране публике која и захтева само воајеризам.
Култ познатих уништава културу и уметност, разара све стандарде и заговара оне који се тичу једино исплативости пројеката. Разградњом глуме, изгубљени су и прави глумци, наравно, не сви. Чак би се многи и зачудили колико у Србији има добрих глумаца, али они своју прилику добијају тек када пусте камере у своје куће и када дођу на поједине насловне стране на које се пење силаском са ума. Не знам зашто се не угледају на Петра(...)"
"Не желећи да звучим грубо према глумцима, а Бог зна да глумце истински уважавам и да све што кажем говорим како бих допринео уздизању те професије, чини ми се као да многи од њих, нарочито млађи, наравно не сви, али добар део пожудника за славом, Достојевског нису добро прочитали. Иако је Иван Карамазов рекао да је без Бога све дозвољено, није то требало схватити тако буквално. Као антитеза погрешном тумачењу те тезе стоји Пера Божовић, наравно не сам, и покушава да саветује младе глумце, да одигра код младих редитеља често и без хонорара, а ви се правите да ово нисте чули, само да би оно што он о глуми зна и осећа пренео, препелцерио или накалемио на некога другог.
Он на сав глас тврди да не постоји таленат, већ дар, а дар је управо од Господа, а не од његовог изостанка, нити је то нешто што ти мајка роди заједно с тобом. Он често тврди, а ја му дајем за право, да глума, али и живот глумаца ван сцене, не морају да буду дионизијска раскалашна свечаност, пир код Дантеа, разврат код Шекспира. Може то све да буде и душа код Достојевског, вера код Његоша, смирај код Меше, шала код Матије. Важно је да глумци не глуме глумце, већ да играју ликове.
Петар често уме да завапи за столом како се глумци више не играју и како су то деца која желе да буду одрасли, али на погрешан начин. Они мисле да је игра дечја ствар, а не лепота и поезија којој нема равне.
Он се играо и игра се, зато је и добио све оне награде, па и Добричин прстен. Петрова глума није претварање и опонашање, већ бескрајна игра – спелеологија унутар ликова које ваља пренети народу кроз екран или на сцени. Сваки лик ког игра велики глумац, а и Петар то јесте, треба да изведе свој лик из живота на сцену, али да он буде толико стваран и неоспоран, да постоји, на начин да се он без икаквих проблема може са сцене вратити у живот, међу људе.
Ово није никакво предавање о томе како глумци треба да раде свој посао, већ величање начина на који Петар игра своје ликове, а сваки од њих је пресрећан што му је баш Пера запао за тумача.
А ко је тај Пера и одакле му снага за толика дела?" (...)
Sve ostalo su ukusi, kako glasi cuvena latinska poslovica...O njima se ne raspravlja, nekada - a pogotovu sad - cak vise ni u kafanama!...
Prosto - ispod svake su norme diskusije, sto je vezano i za poslovicu samu. 
