gost 434892
Veoma poznat
- Poruka
- 12.912
У дубини своје собе
У дубини пећине
Где све ствари око мене
Постају скроз небитне
Нека празнина ме обузима
Готово сваки дан
Та празнина ми поручује
Да вечно бићу сам
А како бити сам,
Кад су људи око мене
Е, видиш, за мене
Су ти људи као сене
Или ја сам сена,
Не могу да се одлучим
Чињеница је да свет
Ми тешко је да докучим
Не разумем друге људе,
Нит они мене разумеју
Цветови разумевања
Брзо увену
Јер фали нам емпатије,
Љубав и стрпљење
Зато ретко ко ће чути
Када душа застење
И завришти од бола
И завришти од мучнине
Када око тебе ничег нема
Осим пучине
Ипак свестан сам да није то,
Него ми се чини
Ко далтониста за живот
Јер видици су ми сиви
И далтониста све види
И далтониста све зна
Ал за њега, ко за мене
Изгледа су само два
Ил је црно, или бело,
Или сиво, нема више
Једино што успевам да схватим
Јесте то што пишем
Јер пишем вам из срца
И пишем вам из душе
Када цео ми се свет
Чини као да је срушен
Заволео сам бол,
И са болом сам се сродио
А среће као страха
Потпуно се ослободио
И све је тако чудно
Јер сам усамљени вук
Који осуђен је сам
Да утаба свој пут
Ал од силног табања
Шапе су ми се смрзле
Ипак остајем, сам
У мећави да се смрзнем
Остајем сам,
Дубоко ипак тако желим
Јер у себи немам среће
Које с неким би да делим
Опет тешко падне ти
Ноћ ти замени дан
Када схватиш да на свету
Ти остао си сам
У дубини пећине
Где све ствари око мене
Постају скроз небитне
Нека празнина ме обузима
Готово сваки дан
Та празнина ми поручује
Да вечно бићу сам
А како бити сам,
Кад су људи око мене
Е, видиш, за мене
Су ти људи као сене
Или ја сам сена,
Не могу да се одлучим
Чињеница је да свет
Ми тешко је да докучим
Не разумем друге људе,
Нит они мене разумеју
Цветови разумевања
Брзо увену
Јер фали нам емпатије,
Љубав и стрпљење
Зато ретко ко ће чути
Када душа застење
И завришти од бола
И завришти од мучнине
Када око тебе ничег нема
Осим пучине
Ипак свестан сам да није то,
Него ми се чини
Ко далтониста за живот
Јер видици су ми сиви
И далтониста све види
И далтониста све зна
Ал за њега, ко за мене
Изгледа су само два
Ил је црно, или бело,
Или сиво, нема више
Једино што успевам да схватим
Јесте то што пишем
Јер пишем вам из срца
И пишем вам из душе
Када цео ми се свет
Чини као да је срушен
Заволео сам бол,
И са болом сам се сродио
А среће као страха
Потпуно се ослободио
И све је тако чудно
Јер сам усамљени вук
Који осуђен је сам
Да утаба свој пут
Ал од силног табања
Шапе су ми се смрзле
Ипак остајем, сам
У мећави да се смрзнем
Остајем сам,
Дубоко ипак тако желим
Јер у себи немам среће
Које с неким би да делим
Опет тешко падне ти
Ноћ ти замени дан
Када схватиш да на свету
Ти остао си сам
