Da, baš tako.
Sa ovom konstatacijom složiće se svaka lovačka organizacija na čijem se terenu ovaj razbojnik zapatio i razmnožio. Jugoistočna Srbija već je upoznata sa činjenicom šta je šakal u lovištima. Centralna Srbija se tek upoznaje sa problemom a Vojvodina tu i tamo.Lalinski. Polako.Neki se jede a neki se nejede.
Oni koji su osetili šta znači šakal u svome reviru, zvone na sva zvona i upozoravaju. Neki tek prikupljaju iskustva a neki okreću glavu jer još nije stigao u njihovo dvorište.
Nažalost , kad bude stigao mozda ce već biti kasno.
Poučeni situacijom kako šakal polako osvaja lovne terene Srbije i kojom se ekspanzijom širi, nije na odmet prikupiti što više saznanja o njemu i doneti zaključak kakvog uljeza imamo za protivnika.
A onda treba upoznati protivnika da bi znao kako da mu se odupreš.
A protivnik je mnogo jak.
ZOOLOGIJA :
Šakal / canis / pripada familiji pasa / canidae /, i spada u grupu mesoždera / carnivora /. Genetski spada u istu grupu gde su : Sivi Vuk / canis lupus / ; Domaći pas / canis familiaris / ; Kojot / canis latrans /; Dingo / canis lupus dingo / ; Crveni Vuk /canis rufusor / ; Etiopski Vuk / canis simensis / i izumrli Smrtonosni Vuk / canis dirus /.
Ono što je takodje bitno, šakal nije u nikakvom srodstvu sa lisicama /vulpini /.Da , neke vrste šakala liče na njih ali nisu u srodstvu. Takodje to znači da ni lisice nisu vrsta ili podvrsta kerova kako je to odomaćeno kod neke lovačke populacije u Srbiji.
Zoologija prepoznaje u familiji pasa četiri vrste šakala.
Canis aureus – zlatni šakal
Canis adustus – zebrasti prugasti šakal
Canis mesomelas – crnoledjni šakal
Canis simensis – abisinski šakal
Postojbina šakala je izuzetno velika i u zavisnosti od vrste mogu se pronaći u jugoistočnoj Aziji, maloj Aziji, Bliskom Istoku, zemljama Persijskog zaliva, Jugoistočnoj Evropi i u Africi.
Šakal, koji se nastanio i operiše na našim terenima je svakako Zlatni šakal /canis aureus/
Ali, ne leži vraže nije baš isti kao iz zemlje postojbine Jugoistočne Azije Kaspijskog regiona ili Bliskog istoka i male Azije. „Naš“ šakal uobičajeno ima nesto kraće noge, kraći rep, kraće uši i po običaju je krupniji i teži od svojih predaka iz postojbine. Po nalazima DNK odstreljenih primeraka iz Kaspijskog regiona, ruski zoolozi su došli do zaključka da je došlo do mešanja gena
Zlatnog i Zebrastog šakala / koji više liče na našeg / i da je to onaj tip koji polako migrira kroz Balkan ka centralnoj Evropi. Zoološka literatura ovog balkanskog šakala još i zove
„ žućkastozlatni” / goldenyelowish jackal /.
Ko zna.
Možda će nauka uvrstiti „ovog “ balkanskog kao „ canis balcanicus “. Kod nas je uvek nešto posebno.
OPIS
Šakali, u zavisnosti od postojbine, načina ishrane, vrste i odnosa polova dostižu visinu do 50cm, težinu do16kg, dužinu do 100cm.Boja im varira od sivo smedje do zlatno žute-bordo sa tamnijim ledjima, oker paležima, sa jednobojnim ili crnomeliranim repom.Veličina ušiju i nogu varira u odnosu na podneblje gde žive. Mužjaci su u proseku 20% krupniji od ženki. Karakteriše ih jak vrat, izrazito čulo sluha i mirisa. Dlaka je oštra, srednje dužine i specifično bela ispod vrata Njuška može biti šiljatija ili zdepastija, ima karakteristično zubalo od 42 zuba kao i sve vrste
/ canidae / pasa.
REPRODUKCIJA
U našim klimatskim uslovima pari se jednom godišnje.U predelima Azije i Bliskog istoka zabeležena je mogućnost i do tri parenja u trideset meseci. Izrazito je reproduktivna životinja. Vreme parenja na našim terenima još nije egzatno utvrdjeno ali je primećeno da su ženke nosile mlade u periodu od februara do juna, pa se može reći da je na našem prostoru parenje moguće od decembra do aprila. U našim lovištima mladi su primećeni u većini slučajeva u aprilu i maju. Ženka nosi mlade u proseku 9 nedelja. Može se okotiti izmedju 57 i 70 dana gravidnosti. Okoti izmedju 3 – 9 mladih a prosečno 4 – 6 i to približan broj mužjaka i ženki. Mladi progledaju za 10 dana a hrane se majčinim mlekom – sisaju oko 8 nedelja. Ženka dostiže polnu zrelost sa 11 meseci a mužjak posle 14 meseci. Pošto potomstvo živi u okruženju roditelja samo do polne zrelosti, nakon toga napuštaju roditelje i zasnivaju svoju zajednicu i traže svoj prostor na novim terenima.
Životni vek mu zavisi od podneblja ali se može reći da je prosek oko 10 -11 godina na Balkanu. U zarobljeništvu dostiže čak 16 – 17 godina života.
MIGRACIJA
Šakal neprestano migrira i nastanjuje nove teritorije. U Evropu je ušao preko Kaspijskog i Crnomorsgiona. Karpate je počeo prelaziti početkom 40 tih godina prošlog veka. Zabeleženi su slučajevi dolaska i pre toga ali kao sporadični. Za masovni dolazak u Srbiju vezuje se kraj sedamdesetih godina prošlog veka. Kao izrazito reproduktivna životinja osvaja vrlo brzo nove terene. Ženka šakala ima veoma male gubitke kod okota i uzgoja, tako da kao brižna majka i bez prirodnog neprijatelja izvodi na put celokupno potomstvo. I ako je šakal životinja koja se sreće i do 2000 metara nadmorske visine, u principu on nastanjuje brdsko-ravničarske predele u prvim fazama osvajanja novih terena. Koristi prirodne puteve za migraciju i predele koji su bogati sitnijom divljači koje koristi za ishranu. Tek sa umnožavanjem populacije na jednom terenu novonastali parovi prelaze u viša područja i staništa koja nisu primarna za njihov način života. Morava, Timok, Dunav, Nera, Sava, Tisa i Podrinje su prirodni koridori kojim se kreću. U Hrvatsku dolaze i iz Madjarske pravcem preko Drave, Pečuj-a, Nadjkanjiže.
Upornost, izdržljivost, snalažljivost, potraga za hranom,brzina pretraživanja terena i opšta psihofizička sposobnost šakala se ogleda u tome da je sposoban da prosečno prelazi 16 km na sat, loveći ili menjajući teritoriju. Zamislite, da kad se kreće od sumraka do svitanja, teoretski može preći 120 – 130 km za noć.
Fascinantno.
Šakal nije neki izuzetni trkač, okretan i brz kao lisica, ali je genetski intelegentan i snažan te kao takav je po ponašanju mnogo bliži vuku nego lisici. Nagon za očuvanje vrste i osvajanje novih teritorija svrstava ga u invasivne vrste / invader /.
POPULACIJA DANAS / SUTRA
Tačnih informacija o broju populacije zlatnog šakala u Srbiji - nema. Pretpostavlja se da od Tajlanda preko Rusije, Kaspijskog i Crnomorskog regiona živi preko 1.000.000 jedinki. Brojnost mu je mnogo veća u severnoj Africi, Bliskom istoku i oblasti Persijskog zaliva. Za Balkan i srednju Evropu tek postoji nepoznanica.Ono što se zna je da jedan par šakala sa mladima iz poslednjeg okota operiše na teritoriji od oko 3 kvadratna kilometra / 6 – 8 jedinki /. Jedan par šakala može u svom životnom veku imati 6 – 8 okota što čini približno 40 jedinki po paru u životnom veku /10 godina /.
Znači, u Srbiji da predpostavimo da postoji 1000 parova. Za period od 5 godina nakotiće se oko 120 000 jedinki. Samo, da li sada egzistira 1000 parova ili više ?
Po svemu sudeći, postoji mnogo, mnogo više.
Sa ovom konstatacijom složiće se svaka lovačka organizacija na čijem se terenu ovaj razbojnik zapatio i razmnožio. Jugoistočna Srbija već je upoznata sa činjenicom šta je šakal u lovištima. Centralna Srbija se tek upoznaje sa problemom a Vojvodina tu i tamo.Lalinski. Polako.Neki se jede a neki se nejede.
Oni koji su osetili šta znači šakal u svome reviru, zvone na sva zvona i upozoravaju. Neki tek prikupljaju iskustva a neki okreću glavu jer još nije stigao u njihovo dvorište.
Nažalost , kad bude stigao mozda ce već biti kasno.
Poučeni situacijom kako šakal polako osvaja lovne terene Srbije i kojom se ekspanzijom širi, nije na odmet prikupiti što više saznanja o njemu i doneti zaključak kakvog uljeza imamo za protivnika.
A onda treba upoznati protivnika da bi znao kako da mu se odupreš.
A protivnik je mnogo jak.
ZOOLOGIJA :
Šakal / canis / pripada familiji pasa / canidae /, i spada u grupu mesoždera / carnivora /. Genetski spada u istu grupu gde su : Sivi Vuk / canis lupus / ; Domaći pas / canis familiaris / ; Kojot / canis latrans /; Dingo / canis lupus dingo / ; Crveni Vuk /canis rufusor / ; Etiopski Vuk / canis simensis / i izumrli Smrtonosni Vuk / canis dirus /.
Ono što je takodje bitno, šakal nije u nikakvom srodstvu sa lisicama /vulpini /.Da , neke vrste šakala liče na njih ali nisu u srodstvu. Takodje to znači da ni lisice nisu vrsta ili podvrsta kerova kako je to odomaćeno kod neke lovačke populacije u Srbiji.
Zoologija prepoznaje u familiji pasa četiri vrste šakala.
Canis aureus – zlatni šakal
Canis adustus – zebrasti prugasti šakal
Canis mesomelas – crnoledjni šakal
Canis simensis – abisinski šakal
Postojbina šakala je izuzetno velika i u zavisnosti od vrste mogu se pronaći u jugoistočnoj Aziji, maloj Aziji, Bliskom Istoku, zemljama Persijskog zaliva, Jugoistočnoj Evropi i u Africi.
Šakal, koji se nastanio i operiše na našim terenima je svakako Zlatni šakal /canis aureus/
Ali, ne leži vraže nije baš isti kao iz zemlje postojbine Jugoistočne Azije Kaspijskog regiona ili Bliskog istoka i male Azije. „Naš“ šakal uobičajeno ima nesto kraće noge, kraći rep, kraće uši i po običaju je krupniji i teži od svojih predaka iz postojbine. Po nalazima DNK odstreljenih primeraka iz Kaspijskog regiona, ruski zoolozi su došli do zaključka da je došlo do mešanja gena
Zlatnog i Zebrastog šakala / koji više liče na našeg / i da je to onaj tip koji polako migrira kroz Balkan ka centralnoj Evropi. Zoološka literatura ovog balkanskog šakala još i zove
„ žućkastozlatni” / goldenyelowish jackal /.
Ko zna.
Možda će nauka uvrstiti „ovog “ balkanskog kao „ canis balcanicus “. Kod nas je uvek nešto posebno.
OPIS
Šakali, u zavisnosti od postojbine, načina ishrane, vrste i odnosa polova dostižu visinu do 50cm, težinu do16kg, dužinu do 100cm.Boja im varira od sivo smedje do zlatno žute-bordo sa tamnijim ledjima, oker paležima, sa jednobojnim ili crnomeliranim repom.Veličina ušiju i nogu varira u odnosu na podneblje gde žive. Mužjaci su u proseku 20% krupniji od ženki. Karakteriše ih jak vrat, izrazito čulo sluha i mirisa. Dlaka je oštra, srednje dužine i specifično bela ispod vrata Njuška može biti šiljatija ili zdepastija, ima karakteristično zubalo od 42 zuba kao i sve vrste
/ canidae / pasa.
REPRODUKCIJA
U našim klimatskim uslovima pari se jednom godišnje.U predelima Azije i Bliskog istoka zabeležena je mogućnost i do tri parenja u trideset meseci. Izrazito je reproduktivna životinja. Vreme parenja na našim terenima još nije egzatno utvrdjeno ali je primećeno da su ženke nosile mlade u periodu od februara do juna, pa se može reći da je na našem prostoru parenje moguće od decembra do aprila. U našim lovištima mladi su primećeni u većini slučajeva u aprilu i maju. Ženka nosi mlade u proseku 9 nedelja. Može se okotiti izmedju 57 i 70 dana gravidnosti. Okoti izmedju 3 – 9 mladih a prosečno 4 – 6 i to približan broj mužjaka i ženki. Mladi progledaju za 10 dana a hrane se majčinim mlekom – sisaju oko 8 nedelja. Ženka dostiže polnu zrelost sa 11 meseci a mužjak posle 14 meseci. Pošto potomstvo živi u okruženju roditelja samo do polne zrelosti, nakon toga napuštaju roditelje i zasnivaju svoju zajednicu i traže svoj prostor na novim terenima.
Životni vek mu zavisi od podneblja ali se može reći da je prosek oko 10 -11 godina na Balkanu. U zarobljeništvu dostiže čak 16 – 17 godina života.
MIGRACIJA
Šakal neprestano migrira i nastanjuje nove teritorije. U Evropu je ušao preko Kaspijskog i Crnomorsgiona. Karpate je počeo prelaziti početkom 40 tih godina prošlog veka. Zabeleženi su slučajevi dolaska i pre toga ali kao sporadični. Za masovni dolazak u Srbiju vezuje se kraj sedamdesetih godina prošlog veka. Kao izrazito reproduktivna životinja osvaja vrlo brzo nove terene. Ženka šakala ima veoma male gubitke kod okota i uzgoja, tako da kao brižna majka i bez prirodnog neprijatelja izvodi na put celokupno potomstvo. I ako je šakal životinja koja se sreće i do 2000 metara nadmorske visine, u principu on nastanjuje brdsko-ravničarske predele u prvim fazama osvajanja novih terena. Koristi prirodne puteve za migraciju i predele koji su bogati sitnijom divljači koje koristi za ishranu. Tek sa umnožavanjem populacije na jednom terenu novonastali parovi prelaze u viša područja i staništa koja nisu primarna za njihov način života. Morava, Timok, Dunav, Nera, Sava, Tisa i Podrinje su prirodni koridori kojim se kreću. U Hrvatsku dolaze i iz Madjarske pravcem preko Drave, Pečuj-a, Nadjkanjiže.
Upornost, izdržljivost, snalažljivost, potraga za hranom,brzina pretraživanja terena i opšta psihofizička sposobnost šakala se ogleda u tome da je sposoban da prosečno prelazi 16 km na sat, loveći ili menjajući teritoriju. Zamislite, da kad se kreće od sumraka do svitanja, teoretski može preći 120 – 130 km za noć.
Fascinantno.
Šakal nije neki izuzetni trkač, okretan i brz kao lisica, ali je genetski intelegentan i snažan te kao takav je po ponašanju mnogo bliži vuku nego lisici. Nagon za očuvanje vrste i osvajanje novih teritorija svrstava ga u invasivne vrste / invader /.
POPULACIJA DANAS / SUTRA
Tačnih informacija o broju populacije zlatnog šakala u Srbiji - nema. Pretpostavlja se da od Tajlanda preko Rusije, Kaspijskog i Crnomorskog regiona živi preko 1.000.000 jedinki. Brojnost mu je mnogo veća u severnoj Africi, Bliskom istoku i oblasti Persijskog zaliva. Za Balkan i srednju Evropu tek postoji nepoznanica.Ono što se zna je da jedan par šakala sa mladima iz poslednjeg okota operiše na teritoriji od oko 3 kvadratna kilometra / 6 – 8 jedinki /. Jedan par šakala može u svom životnom veku imati 6 – 8 okota što čini približno 40 jedinki po paru u životnom veku /10 godina /.
Znači, u Srbiji da predpostavimo da postoji 1000 parova. Za period od 5 godina nakotiće se oko 120 000 jedinki. Samo, da li sada egzistira 1000 parova ili više ?
Po svemu sudeći, postoji mnogo, mnogo više.