- Sanja, iz Srbije - kažem, i pružim ruku.
- Sajmon, Australija.- odgovara i, snebivajući se, pruža šaku skupljenu u pesnicu.
- Sviram gitaru.
Pogledam ga upitno.
- Čuvam prste. Ne rukujem se.
Visok, suv, pretežno sed, kosa ravna, malo preko ušiju. Nos orlovski, oči uske. Zgrbljen, pomalo. pri razgovoru gestikulira živo, toliko živo da se nekad zatetura pa onda širi ruke hvatajući ravnotežu. Jednom prilikom, pri tom širenju ruku shvatim zašto se zaista ne rukuje: koža dlanova mu se peruta i ljušti, a između prstiju je obilje plikova i otvorenih rana. Neka kožna bolest, ko će ga znati kakva.
Obučen u drap patike, sive pantalone, teget džemper i ispod njega neka bledo-zelenkasta košulja na pruge. Uvek.
Sajmon je muzičar.
Jutrom ne daje glas od sebe, jer glas štedi za snimanje. Kada želi nekog da udostoji odgovora na postavljeno pitanje, dohvati salvetu, pa na njoj naškraba par reči, a zatim je pitaocu tutne pod nos.
Čula sam ga kako peva, čula sam stvari koje je komponovao.
- Sajmon, džez muzičar koji komponuje klasičnu muziku u rok kontekstu. - kažem Stivu, Ameru filipinskog porekla, dok mu ga predstavljam.
- O! - podigne obrve u čudu, nasmeši se, pa iz džepa grozničavo vadi olovku i neko tefterče, a zatim žustro zapisuje.
- Šta pišeš? - pitam.
- To što si rekla... džez muzičar... klasična... rok kontekstu ..
- Ali, ja sam to od tebe čula. Tako si se juče opisao.
- Znam. Ali ja sam zaboravio. Sad pišem da ne zaboravim.
- Dakle, pravnik koji je rešio da batali pravo i posveti se muzici! You're my man! - veselo će Stiv. - Evo jedne moje... - pa krene da peva lupajući falševe u visokim lagama. Pesma pretenciozna, kao, svi ti govore šta da radiš, ali ti nemoj, šejk jor hed, šejk jor hed, šejk jor hed. Stiv je, inače, do pre godinu radio kao američki vojnik, mornarica. Slušao naređenja i tako to.
Elaf i ja se zgledamo za stolom zbog falševa, ali Sajmon se ozbiljno mršti.
- Get to the chorus, don't bore us! - odsečno mu dobaci ljuljajući se na stolici.
Sajmon je ekscentrik.
- Moram da sagradim zid. - kaže. - Ova govna pale svetla u sobi u pola dva ujutro!
Skida jorgan s praznog kreveta iznad i uglavljuje ga iznad gornjeg dušeka, praveći paravan.
To veče se baš zadesi smena beskućnika u krevetu iznad mog. Bazdili, jbg.
- Fuckers! - cviči Sajmon, pa ujutro strčava do recepcije da se žali. Sitni poljak s Hari Poter naočarima ulazi u sobu desetak minuta kasnije, pogleda u mene, pogleda u napušten krevet iznad mene, a onda na Sajmonovu tvrđavu.
- Ko je spavao ovde gore? - pita, pokazujući na krevet iznad Sajmonovog.
- Niko - kažem.
- Jorgan nije na mestu.
- Znam. To je Sajmon napravio zid. Smeta mu svetlo.
- Ne sme to da radi.
Slegnem ramenima, šta drugo.
Sutradan evo Sajmona s dve torbe pune krpa.
- Fuckers, zabranili su mi zid od jorgana. Ali bio sam u Karitasu. Vidi šta sve imaju! Ćebad za po jedan evro! Sjajan čeriti šop!
Kikićući se poput deteta vadi iz torbaka ćebad i ponovo gradi svoju tvrđavu.
- Haaaaa, Sajmon! Ju lajk jor prajvasi! - odobrava Elaf. Kasnije, kad siđemo do kuhinje, šapne mi na uvo:
- Sajmon iz a litl bit vird. Bat najs.
"Sajmon je za tebe prvog dana rekao "opet imamo braunija u sobi", mislim se, ali ne govorim ništa. Elaf se oduševio njegovom muzikom, pa je stekao naklonost.
- Čik pogodi - kaže Sajmon sledeće večeri. - Sad su nam stigli neki azijati.
- Fino - kažem. Sajmon odmahne rukom i ode kod Lasla da se žali. Laslo ne razume reč engleskog, ali uvek ljubazno sluša, smešeći se naizmenično toplim svešteničkim, pa dečje-klovnovskim osmehom, što ga, sa Sajmonove tačke gledišta, čini idealnim za te stvari.
Uveče turbo hrkanje.
- Is it an asian guy? Is it an asian guy? - sikti Sajmon ka meni, tražeći spas.
- Imam ove čepove za uši.
- Neću jebene čepove! Dosta mi je tih tipova!
Ustanem da prodrmam hrkadžiju. Poznajem ga od pre par dana. Čist Srbin.
- Ej...
- Mph...?
- Izvini, brate... ako možeš da tutneš ovo pod jastuk da bude viši. Hrčeš pa rasturaš.
Klimne glavom pa me pusti da mu, onako sanjivom, pod jastuk podmetnem urolan svoj veliki frotir.
Pre tri ili četiri dana (gubim se u računu), u sobu ulazi Indijac koga znamo od ranije. Gastarbajtuje. Ujutro između šest i pola sedam se budi, tušira, oblači, odlazi poslom. Bude me zvukovi, ali strpljivo čekam, to je ovde normalno, kad ode nastaviću s dremkom još pola sata-sat.
Ne lezi vraže.
Čim je izašao, Sajmon je skočio iz kreveta i počeo da šutira sto, stolice, krevete, patike... Da treska šakama i vrata, da baca jastuke s praznih kreveta.
- Fucker! Fucker! Prokleti brauni! Dokle više? Dokle? Ovo mesto nije normalno! ****! Ne mogu da verujem! Brauniji i azijati! Životinje! Ubiću ih! Ubiću ih!
Ni malo nije štedeo glas.
- Sajmone. Čovek radi. Mora da se istušira pre posla. - pokušavam da ga smirim.
- Čovek? Čovek?! Ne čovek. BRAUNI! ******* Indian!
Oooukej. Ustanem, polako pokupim stvari, siđem dole. Smenu malog Poljaka preuzeo arijevski plav Kristof.
- Da promenim sobu. - kažem.
- Što odjednom?
- Simon is freaking out.
- Koji Sajmon?
- Sajmon, Australijanac. U istoj smo sobi već dve nedelje, i više. Soba 12.
Čeprka po kompjuteru, pa krene da odmahuje glavom.
- Nema nikakvog Sajmona u toj sobi.
- Kako bre nema Sajmona, svaki dan je tu!
- U kom je krevetu?
- Kad uđeš odmah levo, donji.
- Broj šest?
- E pa ne znam po brojevima.
- Ma to je šest. Evo ga. Ne zove se Sajmon. Džejms. I Britanac je.
- Sajmon, Australija.- odgovara i, snebivajući se, pruža šaku skupljenu u pesnicu.
- Sviram gitaru.
Pogledam ga upitno.
- Čuvam prste. Ne rukujem se.
Visok, suv, pretežno sed, kosa ravna, malo preko ušiju. Nos orlovski, oči uske. Zgrbljen, pomalo. pri razgovoru gestikulira živo, toliko živo da se nekad zatetura pa onda širi ruke hvatajući ravnotežu. Jednom prilikom, pri tom širenju ruku shvatim zašto se zaista ne rukuje: koža dlanova mu se peruta i ljušti, a između prstiju je obilje plikova i otvorenih rana. Neka kožna bolest, ko će ga znati kakva.
Obučen u drap patike, sive pantalone, teget džemper i ispod njega neka bledo-zelenkasta košulja na pruge. Uvek.
Sajmon je muzičar.
Jutrom ne daje glas od sebe, jer glas štedi za snimanje. Kada želi nekog da udostoji odgovora na postavljeno pitanje, dohvati salvetu, pa na njoj naškraba par reči, a zatim je pitaocu tutne pod nos.
Čula sam ga kako peva, čula sam stvari koje je komponovao.
- Sajmon, džez muzičar koji komponuje klasičnu muziku u rok kontekstu. - kažem Stivu, Ameru filipinskog porekla, dok mu ga predstavljam.
- O! - podigne obrve u čudu, nasmeši se, pa iz džepa grozničavo vadi olovku i neko tefterče, a zatim žustro zapisuje.
- Šta pišeš? - pitam.
- To što si rekla... džez muzičar... klasična... rok kontekstu ..
- Ali, ja sam to od tebe čula. Tako si se juče opisao.
- Znam. Ali ja sam zaboravio. Sad pišem da ne zaboravim.
- Dakle, pravnik koji je rešio da batali pravo i posveti se muzici! You're my man! - veselo će Stiv. - Evo jedne moje... - pa krene da peva lupajući falševe u visokim lagama. Pesma pretenciozna, kao, svi ti govore šta da radiš, ali ti nemoj, šejk jor hed, šejk jor hed, šejk jor hed. Stiv je, inače, do pre godinu radio kao američki vojnik, mornarica. Slušao naređenja i tako to.
Elaf i ja se zgledamo za stolom zbog falševa, ali Sajmon se ozbiljno mršti.
- Get to the chorus, don't bore us! - odsečno mu dobaci ljuljajući se na stolici.
Sajmon je ekscentrik.
- Moram da sagradim zid. - kaže. - Ova govna pale svetla u sobi u pola dva ujutro!
Skida jorgan s praznog kreveta iznad i uglavljuje ga iznad gornjeg dušeka, praveći paravan.
To veče se baš zadesi smena beskućnika u krevetu iznad mog. Bazdili, jbg.
- Fuckers! - cviči Sajmon, pa ujutro strčava do recepcije da se žali. Sitni poljak s Hari Poter naočarima ulazi u sobu desetak minuta kasnije, pogleda u mene, pogleda u napušten krevet iznad mene, a onda na Sajmonovu tvrđavu.
- Ko je spavao ovde gore? - pita, pokazujući na krevet iznad Sajmonovog.
- Niko - kažem.
- Jorgan nije na mestu.
- Znam. To je Sajmon napravio zid. Smeta mu svetlo.
- Ne sme to da radi.
Slegnem ramenima, šta drugo.
Sutradan evo Sajmona s dve torbe pune krpa.
- Fuckers, zabranili su mi zid od jorgana. Ali bio sam u Karitasu. Vidi šta sve imaju! Ćebad za po jedan evro! Sjajan čeriti šop!
Kikićući se poput deteta vadi iz torbaka ćebad i ponovo gradi svoju tvrđavu.
- Haaaaa, Sajmon! Ju lajk jor prajvasi! - odobrava Elaf. Kasnije, kad siđemo do kuhinje, šapne mi na uvo:
- Sajmon iz a litl bit vird. Bat najs.
"Sajmon je za tebe prvog dana rekao "opet imamo braunija u sobi", mislim se, ali ne govorim ništa. Elaf se oduševio njegovom muzikom, pa je stekao naklonost.
- Čik pogodi - kaže Sajmon sledeće večeri. - Sad su nam stigli neki azijati.
- Fino - kažem. Sajmon odmahne rukom i ode kod Lasla da se žali. Laslo ne razume reč engleskog, ali uvek ljubazno sluša, smešeći se naizmenično toplim svešteničkim, pa dečje-klovnovskim osmehom, što ga, sa Sajmonove tačke gledišta, čini idealnim za te stvari.
Uveče turbo hrkanje.
- Is it an asian guy? Is it an asian guy? - sikti Sajmon ka meni, tražeći spas.
- Imam ove čepove za uši.
- Neću jebene čepove! Dosta mi je tih tipova!
Ustanem da prodrmam hrkadžiju. Poznajem ga od pre par dana. Čist Srbin.
- Ej...
- Mph...?
- Izvini, brate... ako možeš da tutneš ovo pod jastuk da bude viši. Hrčeš pa rasturaš.
Klimne glavom pa me pusti da mu, onako sanjivom, pod jastuk podmetnem urolan svoj veliki frotir.
Pre tri ili četiri dana (gubim se u računu), u sobu ulazi Indijac koga znamo od ranije. Gastarbajtuje. Ujutro između šest i pola sedam se budi, tušira, oblači, odlazi poslom. Bude me zvukovi, ali strpljivo čekam, to je ovde normalno, kad ode nastaviću s dremkom još pola sata-sat.
Ne lezi vraže.
Čim je izašao, Sajmon je skočio iz kreveta i počeo da šutira sto, stolice, krevete, patike... Da treska šakama i vrata, da baca jastuke s praznih kreveta.
- Fucker! Fucker! Prokleti brauni! Dokle više? Dokle? Ovo mesto nije normalno! ****! Ne mogu da verujem! Brauniji i azijati! Životinje! Ubiću ih! Ubiću ih!
Ni malo nije štedeo glas.
- Sajmone. Čovek radi. Mora da se istušira pre posla. - pokušavam da ga smirim.
- Čovek? Čovek?! Ne čovek. BRAUNI! ******* Indian!
Oooukej. Ustanem, polako pokupim stvari, siđem dole. Smenu malog Poljaka preuzeo arijevski plav Kristof.
- Da promenim sobu. - kažem.
- Što odjednom?
- Simon is freaking out.
- Koji Sajmon?
- Sajmon, Australijanac. U istoj smo sobi već dve nedelje, i više. Soba 12.
Čeprka po kompjuteru, pa krene da odmahuje glavom.
- Nema nikakvog Sajmona u toj sobi.
- Kako bre nema Sajmona, svaki dan je tu!
- U kom je krevetu?
- Kad uđeš odmah levo, donji.
- Broj šest?
- E pa ne znam po brojevima.
- Ma to je šest. Evo ga. Ne zove se Sajmon. Džejms. I Britanac je.
