Ma znaš kakvi su ljudi, kako se kaže, o pokojniku ili sve najlepše ili ćuti. Pristojni smo i naravno na sahranama ili ćutimo ili odobravamo ono što pop i još poneko ima da kaže o pokojniku.
Ja bih recimo pustila decu da na pogrebima pričaju o pokojnicima šta im volja i šta zaista misle, mislim da bi se sahrane pretvorile u neviđene žurke, da ne kažem super zajebancije.
Pe podosta godina mom mužu umrla jedna tetka, nadžak baba u svakom pogledu, ni rođene sestre je nisu trpele. Na sahrani naravno sestre plaču, ma ridaju, pop pominje svu voljenu rodbinu od prvog do devetog kolena kojoj će ona naravno nedostajati dok su živi, a moj mlađi sinak od nekih trinaest godina se stalno smejulji. Diskretno ga odvedem ustranu i kažem da tetke eto nema, pa ma šta o njoj mislio, ovo nije ni vreme ni mesto da se toga seća, već da samo lepe uspomene treba da su mu na pameti. Malac ozbiljno klima glavom, ja reko' shvatio, kad ono, dok je pop još uvek nabrajao sve ožalošćene, onaj moj zgubidan istupi ispred njega i sav važan saopšti: "tetka je bila super, svi smo je voleli, najviše kada nam je nudila da probamo cigarete i palinku, juuuuhuuuu, ala smo se provodili"
da nije kontradiktorno rekla bih da ću da se ubijem 
