„Šah!“, pozdravio sam ostarelog Gigamajstora i, kako pravilnik nalaže, levom rukom kroz džep pantalona dodirnuo mošnju.
„Šah-mat!“, odgovorio mi je ni ne sluteći da u perzijskom jeziku to znači „kralj je mrtav“. Mislio je, jadan, da to znači nešto kao „bolje vas našli“!
Državni sam sekretar za Živi šah (ŽIŠ) i na ovu audijenciju čekam već godinu dana. Gigamajstor, „Stari“ kako smo ga već godinama zvali, istina, više nije sav svoj, ali ipak je on šef naše države i treba mu odavati dužno poštovanje, a podsmeh zadržati za sebe. A podsmeh je i opasan. Ako pomisli da mu se želim narugati mogao bi posegnuti za jednom od mera koje mu naši zakoni dopuštaju. Pa i za onim drugima. Mogao bi mi, o Bože dragi, zabraniti da igram pravi šah ili mi čak naložiti da vodim Odjel za čoveče ne ljuti se (OČONELJ). Mogao bi me, kao što se već događalo, optužiti da se s ilegalnom opozicijom spremam proglasiti šah igrom na sreću!
U svakom slučaju, bolje se ne zamerati. Kratko sam svrnuo pogled na njegov ured ispunjen poklon-garniturama delegacija sa svih strana sveta. Vrata levo, znao sam to, vodila su u štalu u kojoj je boravio pravi živi beli konj, poklon prijateljske Kalmikije. Desno od radnog stola usled slabog grejanja drhturio je živi kip lovca – poklon Beloruskog lovačkog saveza. Na stolu je pak pažnju mamila vrlo zanimljiva pozicija jedne od brojnih dopisnih partija što ih je Gigamajstor igrao s građanima naše zemlje, kao i onima u dijaspori.
„Što zapravo želite?“, obratio mi se konačno.
„Imam jednu molbu“, počeo sam oprezno, „Zapravo dve, ako ne računamo treću. Ovi moji me gnjave celu godinu: pešaci traže da im se plata izjednači s platama lovaca, ali lovci ni da čuju. Oni misle da vrede više od konja u većini pozicija. Topovi hoće promenu mirovinskog fonda. Oni prave najviše problema, evo juče su bojkotovali Tungara Living Chess Open (TULCO) i mi smo na kraju osvojili tek 146. mesto – nikako nisu hteli stati na otvorene linije! To je što se tiče toga, a među kraljevima imamo jednog s opsesivno-kompulzivnim poremećajem – odbija stati na crna polja i skoro svaku partiju moramo predati...“
„Što se sve to mene tiče, ti si tu da to rešiš!“, rekao je stari diktator i diskretno nadlakticom označio kraj audijencije.
Dan kasnije bio sam smenjen. Šta sam uopšte očekivao i zašto sam Starog išao gnjaviti trivijalnostima, ne znam, i sam se sebi čudim. Nisam, kako sam se bojao, završio na OČONELJ, nego me Ministarstvo rada (MIR) premestilo, već sutradan, u Poverenstvo za suzbijanje vraćanja poteza (POSUV) – da šetam po parkovima i klubovima i vrebam da neki jadni amater ne vrati potez, što se kažnjavalo sa svega tri dana zatvora. Bio je to ponižavajući, mukotrpan i uzaludan posao – narod je narod, oni će uvek vraćati poteze i kršiti pravila igre kad misle da niko ne gleda!
I što sve ovo meni treba? Jedva čekam da Stari umre pa da se ovde počne igrati ozbiljan šah. Kad je poslednji put neko od naših izborio titulu velemajstora? Kad smo ugostili stvarno jak međunarodni turnir? Sve same žive predstave, brzopotezni spektakli i torte u obliku figura – k.urac od ovce. Ali neka, doći će dan...
Šah-mat!