Interesantno je kako se veštim, elokventnim izlaganjem od sadašnjosti, kao normalne fizičke pojave, napravila senzacija i misterija. Univerzum je aktivna sfera vremena/promena.
Sve stvari i živa bića, koja rodjenjem ulaze u tu sferu, se neprestano menjaju. Zato u vremenu/promenama uvek postoji moment promene ili sadašnjošnost. Ona je uvek aktivna i postojeća pošto se u njoj sve dešava i menja.
Promenjeno koje izlazi iz toga momenta prelazi u prošlost i egzistira kao realizovano/ završeno na koje se više ne može uticati, dok se budućnost nagoveštava po onome što će se tek promeniti.
Fizički svet je determisan strogim zakonitostima tako da je sadašnjost neminovnost koja se ne može izbeći. Unutrašnji svet svesti je drugačiji. U njemu možemo lutati kroz vreme. Vraćati se u prošlost sećanjem na minule dogadjaje ili možemo zamišljati i predvidjati buduće.
Takva fleksibilnost ima prednosti. Daje širu, sveobuhvatniju perspektivu. Omogućava da izvučemo pouku iz prošlih iskustava i primenimo je na trenutne okolnosti, da uvidimo i ispravimo greške, kao i da shvatimo posledice svojih aktivnosti, samim tim da pravimo svesnije izbore kojima utičemo na buduće promene eliminacijom neželjenih posledica.
Medjutim, ako razmišljanje o prošlosti i budućnosti služi kao bekstvo od trenutne situacije, odgovornosti i anagažovanja na poboljšanju životnih uslova onda je štetno.
Proklamacijom da je sve u Ovde i Sada i da nema ništa izvan toga zadovoljstva su dobila poseban značaj. Sve se podredilo njima. Nastala je neka vrsta histerije i panike da se ništa ne propusti i da se uživa po svaku cenu.
To je doprinelo porastu egoizma, bezosećajnosti i bezobzirnom, često nemoralnom sticanju materijalnih sredstva jer se užitak asocirao potrošnjom, luksuzom, putovanjima itd.
Naravno da nema ničeg lošeg u tome ako se može priuštiti. Treba uživati, ali ne tako da se zapostave najdragocenije ljudske vrednosti, izgubi mera i osećaj za odgovornost, pravdu i poštenje.
Nismo ovde samo da provodimo vreme u ispraznim zadovoljstvima nego i da evoluiramo kroz realizaciju svog punog potencijala. To se ne može postići bez aktivnog angažovanja na vlastitom razvoju i usavršavanju, učenju, zalaganju, kreativnom stvaralaštvu i radu. Jedino time doprinosimo pozitivnim promenama u svetu u kojem živimo.
Doprinos ne mora biti u vidu velikih, istaknutih dela. Dovoljne su male, svakodnevne aktivnosti kojima olakšamo i ulepšamo život i sebi i drugima. Učinimo nešto za svoju porodicu, komšije i poznanike. Priredimo im prijatno iznenadjenje. Priteknemo u pomoć. Odnosimo se prema njima sa više ljubaznosti, obzira, pažnje i saosećanja.
Male sitnice i promene vremenom prerastu u veliku. Postanemo srećniji i zadovoljniji. Počnemo poštovati i voleti sebe zdravom, a ne egoističnom ljubavlju, jer znamo da radimo nešto korisno. Kroz to pronadjemo svrhu i shvatimo dublji smisao života.
Sve stvari i živa bića, koja rodjenjem ulaze u tu sferu, se neprestano menjaju. Zato u vremenu/promenama uvek postoji moment promene ili sadašnjošnost. Ona je uvek aktivna i postojeća pošto se u njoj sve dešava i menja.
Promenjeno koje izlazi iz toga momenta prelazi u prošlost i egzistira kao realizovano/ završeno na koje se više ne može uticati, dok se budućnost nagoveštava po onome što će se tek promeniti.
Fizički svet je determisan strogim zakonitostima tako da je sadašnjost neminovnost koja se ne može izbeći. Unutrašnji svet svesti je drugačiji. U njemu možemo lutati kroz vreme. Vraćati se u prošlost sećanjem na minule dogadjaje ili možemo zamišljati i predvidjati buduće.
Takva fleksibilnost ima prednosti. Daje širu, sveobuhvatniju perspektivu. Omogućava da izvučemo pouku iz prošlih iskustava i primenimo je na trenutne okolnosti, da uvidimo i ispravimo greške, kao i da shvatimo posledice svojih aktivnosti, samim tim da pravimo svesnije izbore kojima utičemo na buduće promene eliminacijom neželjenih posledica.
Medjutim, ako razmišljanje o prošlosti i budućnosti služi kao bekstvo od trenutne situacije, odgovornosti i anagažovanja na poboljšanju životnih uslova onda je štetno.
Proklamacijom da je sve u Ovde i Sada i da nema ništa izvan toga zadovoljstva su dobila poseban značaj. Sve se podredilo njima. Nastala je neka vrsta histerije i panike da se ništa ne propusti i da se uživa po svaku cenu.
To je doprinelo porastu egoizma, bezosećajnosti i bezobzirnom, često nemoralnom sticanju materijalnih sredstva jer se užitak asocirao potrošnjom, luksuzom, putovanjima itd.
Naravno da nema ničeg lošeg u tome ako se može priuštiti. Treba uživati, ali ne tako da se zapostave najdragocenije ljudske vrednosti, izgubi mera i osećaj za odgovornost, pravdu i poštenje.
Nismo ovde samo da provodimo vreme u ispraznim zadovoljstvima nego i da evoluiramo kroz realizaciju svog punog potencijala. To se ne može postići bez aktivnog angažovanja na vlastitom razvoju i usavršavanju, učenju, zalaganju, kreativnom stvaralaštvu i radu. Jedino time doprinosimo pozitivnim promenama u svetu u kojem živimo.
Doprinos ne mora biti u vidu velikih, istaknutih dela. Dovoljne su male, svakodnevne aktivnosti kojima olakšamo i ulepšamo život i sebi i drugima. Učinimo nešto za svoju porodicu, komšije i poznanike. Priredimo im prijatno iznenadjenje. Priteknemo u pomoć. Odnosimo se prema njima sa više ljubaznosti, obzira, pažnje i saosećanja.
Male sitnice i promene vremenom prerastu u veliku. Postanemo srećniji i zadovoljniji. Počnemo poštovati i voleti sebe zdravom, a ne egoističnom ljubavlju, jer znamo da radimo nešto korisno. Kroz to pronadjemo svrhu i shvatimo dublji smisao života.
Poslednja izmena: