_Poslednja stanica između Da i Možda_
_Part One _
Niko nije znao kako su iz frižidera izašli, a još manje kako su završili na obali reke koja nije imala vode, već mirise. Vazduh je mirisao na sve _ i na jutro koje tek dolazi, i na veče koje se predomislilo u poslednjem trenutku.Jednorog je hodao ispred njih, ali svaki njegov korak je zvučao drugačije: jednom kao šapat stakla, drugi put kao smeh što se prepozna tek kad se setiš da si ga čuo. U rogu mu je blistao mali komad zime, dok mu je rep nosio letnji povetarac. Bio je i ovde, i negde drugde, i negde gde nikada neće biti.Frižider je ostao tih, ali od vrata mu je isijavala toplina _ ne od sunca, već od sećanja. Neko ga je pitao da li je hladan, a on je odgovorio: „Samo spolja. Ispod ovih vrata, sve vri.“Jogurti su stajali pored, polako se ljuljajući, kao da su deo uspavanke. Nisu više hteli revoluciju, sada su samo želeli tišinu. Ali ne onu praznu tišinu, nego onu što se uvuče u prste, u srce, u reč koju ne izgovoriš da je ne bi pokvario.Senka s kišobranom je stajala na obali, otvarala i zatvarala platno, kao da pokušava da uhvati pravi oblik vetra. Kada bi ga uhvatila, vetar bi postao topao kao ruke koje te poznaju, a kada bi joj izmakao, ohladio bi se do kostiju.„Gde sada?“ _ upita papirna patka, stojeći na granici između peska i ničega.„Do stanice koja ne zna svoje ime,“ odgovori Jednorog, „tamo gde vozovi stoje iako niko ne ulazi.“Put do te stanice bio je nevidljiv, ali stopala su ga osećala. Svaki korak bio je kao gutljaj: nekad sladak, nekad gorak. Nekad pun, nekad prazan. A negde između _ onaj trenutak kad ne znaš da li želiš još ili je vreme da staneš.Kad su stigli, tramvaj po imenu Želja bio je tamo. Vrata su bila otvorena, ali unutra nije bilo sedišta. Samo prozori. Kroz jedan je ulazila zima, kroz drugi leto, kroz treći,,,neko koga si možda voleo, ali ti je pobeglo ime.Jednorog je stao na prag. Pogledao je sve njih, pogledao nebo, pogledao nešto iza svojih očiju. „Nema povratka,“ rekao je. Ali to nije zvučalo ni strašno ni tužno. Više kao kad shvatiš da ti više ne treba mapa.Ušli su. Tramvaj je krenuo, tiho, bez zvuka. Niko nije znao gde idu. Ipak, svi su se nasmešili kad su shvatili da im to nije važno.Jer ponekad, poslednja stanica nije kraj.Nego mesto gde konačno sedneš pored sebe,,, i ostaneš
_Part Two _
Postoje rastanci koji ne liče na rastanke. Oni se ne događaju naglo, ne udaraju te kao oluja, već te polako troše, kap po kap, dok ne primetiš da si već na pola puta odmakao od onoga što ti je nekada bilo sve.Ostaješ, ali si već otišao. Ostaje i onaj drugi, ali ti u pogledu vidiš da mu je misao daleko.Igramo igru bez pravila _čas toplinu prosipamo jedno drugom u ruke, čas hladnim rečima gasimo plamen.Ponekad se nasmejemo kao da ništa nije puklo, a već sledećeg trenutka ćutimo, i to ćutanje zvoni glasnije od bilo koje svađe.Toplo, pa hladno. Korak napred, pa dva unazad.Možda se kraj nikada i ne izgovori, možda ga samo osećaš u vazduhu _ u onom pogledu koji ti ne uzvraća dovoljno dugo, u ruci koja te više ne steže onako čvrsto.I shvatiš da najteži rastanci nisu oni kad se vrata zalupaju, već oni kad ostanu odškrinuta, a ti stojiš na pragu, nesiguran da li da pređeš ili da se vratiš.A možda, negde između toplog i hladnog, još uvek ima mesta gde možemo da se nađemo.Ili je to samo moja želja da igru odloži,,, makar još za jedan krug.
_Part Three_
Kraj pred pravim krajem nikada ne dođe glasno. On se uvlači tiho, gotovo neprimetno, kao hladan povetarac posle letnje žege, dok ti još stojiš na suncu i misliš da te greje. To je trenutak kada reči postanu preteške, a tišina počne da govori glasnije od njih.
Još ima tragova topline _u tvom glasu, u sećanjima koja se vraćaju kao nežni talasi _ ali svaki talas nosi i trunku soli koja peče, podsećajući da ništa nije isto. Ruke koje su nekad bile utočište sada lebde negde između dodira i povlačenja, kao da se plaše da odluče kojoj strani pripadaju.
Igra reči postaje igra pogleda, a svaki pogled je ili previše dug ili previše kratak. Jedan osmeh može da te zagreje, ali i da te preseče napola, jer znaš _iza njega se krije ono neizgovoreno. U istom dahu si siguran i izgubljen, u istom trenutku se nadaš i odustaješ.
Kraj pred pravim krajem ima ukus jutarnje kafe koju piješ sam _ još uvek topla, još uvek mirisna, ali znaš da će se ohladiti pre nego što stigneš do poslednjeg gutljaja. I baš tada shvatiš _ nekad je teže gledati kako nešto nestaje polako, nego kad nestane odjednom.
_Part One _
Niko nije znao kako su iz frižidera izašli, a još manje kako su završili na obali reke koja nije imala vode, već mirise. Vazduh je mirisao na sve _ i na jutro koje tek dolazi, i na veče koje se predomislilo u poslednjem trenutku.Jednorog je hodao ispred njih, ali svaki njegov korak je zvučao drugačije: jednom kao šapat stakla, drugi put kao smeh što se prepozna tek kad se setiš da si ga čuo. U rogu mu je blistao mali komad zime, dok mu je rep nosio letnji povetarac. Bio je i ovde, i negde drugde, i negde gde nikada neće biti.Frižider je ostao tih, ali od vrata mu je isijavala toplina _ ne od sunca, već od sećanja. Neko ga je pitao da li je hladan, a on je odgovorio: „Samo spolja. Ispod ovih vrata, sve vri.“Jogurti su stajali pored, polako se ljuljajući, kao da su deo uspavanke. Nisu više hteli revoluciju, sada su samo želeli tišinu. Ali ne onu praznu tišinu, nego onu što se uvuče u prste, u srce, u reč koju ne izgovoriš da je ne bi pokvario.Senka s kišobranom je stajala na obali, otvarala i zatvarala platno, kao da pokušava da uhvati pravi oblik vetra. Kada bi ga uhvatila, vetar bi postao topao kao ruke koje te poznaju, a kada bi joj izmakao, ohladio bi se do kostiju.„Gde sada?“ _ upita papirna patka, stojeći na granici između peska i ničega.„Do stanice koja ne zna svoje ime,“ odgovori Jednorog, „tamo gde vozovi stoje iako niko ne ulazi.“Put do te stanice bio je nevidljiv, ali stopala su ga osećala. Svaki korak bio je kao gutljaj: nekad sladak, nekad gorak. Nekad pun, nekad prazan. A negde između _ onaj trenutak kad ne znaš da li želiš još ili je vreme da staneš.Kad su stigli, tramvaj po imenu Želja bio je tamo. Vrata su bila otvorena, ali unutra nije bilo sedišta. Samo prozori. Kroz jedan je ulazila zima, kroz drugi leto, kroz treći,,,neko koga si možda voleo, ali ti je pobeglo ime.Jednorog je stao na prag. Pogledao je sve njih, pogledao nebo, pogledao nešto iza svojih očiju. „Nema povratka,“ rekao je. Ali to nije zvučalo ni strašno ni tužno. Više kao kad shvatiš da ti više ne treba mapa.Ušli su. Tramvaj je krenuo, tiho, bez zvuka. Niko nije znao gde idu. Ipak, svi su se nasmešili kad su shvatili da im to nije važno.Jer ponekad, poslednja stanica nije kraj.Nego mesto gde konačno sedneš pored sebe,,, i ostaneš
_Part Two _
Postoje rastanci koji ne liče na rastanke. Oni se ne događaju naglo, ne udaraju te kao oluja, već te polako troše, kap po kap, dok ne primetiš da si već na pola puta odmakao od onoga što ti je nekada bilo sve.Ostaješ, ali si već otišao. Ostaje i onaj drugi, ali ti u pogledu vidiš da mu je misao daleko.Igramo igru bez pravila _čas toplinu prosipamo jedno drugom u ruke, čas hladnim rečima gasimo plamen.Ponekad se nasmejemo kao da ništa nije puklo, a već sledećeg trenutka ćutimo, i to ćutanje zvoni glasnije od bilo koje svađe.Toplo, pa hladno. Korak napred, pa dva unazad.Možda se kraj nikada i ne izgovori, možda ga samo osećaš u vazduhu _ u onom pogledu koji ti ne uzvraća dovoljno dugo, u ruci koja te više ne steže onako čvrsto.I shvatiš da najteži rastanci nisu oni kad se vrata zalupaju, već oni kad ostanu odškrinuta, a ti stojiš na pragu, nesiguran da li da pređeš ili da se vratiš.A možda, negde između toplog i hladnog, još uvek ima mesta gde možemo da se nađemo.Ili je to samo moja želja da igru odloži,,, makar još za jedan krug.
_Part Three_
Kraj pred pravim krajem nikada ne dođe glasno. On se uvlači tiho, gotovo neprimetno, kao hladan povetarac posle letnje žege, dok ti još stojiš na suncu i misliš da te greje. To je trenutak kada reči postanu preteške, a tišina počne da govori glasnije od njih.
Još ima tragova topline _u tvom glasu, u sećanjima koja se vraćaju kao nežni talasi _ ali svaki talas nosi i trunku soli koja peče, podsećajući da ništa nije isto. Ruke koje su nekad bile utočište sada lebde negde između dodira i povlačenja, kao da se plaše da odluče kojoj strani pripadaju.
Igra reči postaje igra pogleda, a svaki pogled je ili previše dug ili previše kratak. Jedan osmeh može da te zagreje, ali i da te preseče napola, jer znaš _iza njega se krije ono neizgovoreno. U istom dahu si siguran i izgubljen, u istom trenutku se nadaš i odustaješ.
Kraj pred pravim krajem ima ukus jutarnje kafe koju piješ sam _ još uvek topla, još uvek mirisna, ali znaš da će se ohladiti pre nego što stigneš do poslednjeg gutljaja. I baš tada shvatiš _ nekad je teže gledati kako nešto nestaje polako, nego kad nestane odjednom.
