Ovo je zanimljiva tema. Otvorili ste nekoliko problematičnih pitanja.
Govorimo
o smrtnoj kazni u
SAD, stoga moramo imati u vidu da su SAD organizovane kao
federativna država i da, kako je već ukazao Zmej78, smrtna kazna
ne postoji u
svim državama SAD-a. Federacija bi eventualno mogla da utiče preko ustava na države članice po pitanju smrtne kazne. U tom smislu je sporan
VIII ustavni amandman, u kome se otprilike kaže da ne sme biti izrečena previsoka kaucija, niti previsoka novčana kazna, kao što ne sme biti primenjeno ni
okrutno i neprimereno kažnjavane. Zbog ovog amandmana
Vrhovni sud SAD je obustavio primenu smrtne kazne početkom 70-tih godina prošlog veka, ali je ona od 1976. ponovo dopuštena uz izvesna ograničenja.
Na sajtu
Centra za informacije o smrtnoj kazni (
http://www.deathpenaltyinfo.org), na koji se poziva članak sa početka teme, mogu se naći vrlo iscrpni i zanimljivi podaci o smrtnoj kazni. Tako se može videti koja državi ima najviše izvršenih smrtnih kazni od 1976. (
Teksas), koliko ljudi u svakoj državi čeka na izvršenje ove kazne, za koliko je ljudi koji su čekali na izvršenje smrtne kazne utvrđeno da su nevini, koja je primarna metoda ekzegucije, koje su rezervne metode egzekucije, itd.
Mi smo ovde izneli
u prilog smrtne kazne to što ona opasne kriminalce
uklanja iz društva. Međutim, ta
eliminacija iz društva se može izvršiti i
kaznom doživotnog lišenja slobode.
Sigel i Sena, američki kriminolozi, navode da su istraživači došli do podatka kako se
svake dve godine najmanje troje lica u SAD
neosnovano osude na
smrtnu kaznu. To je
pouzdano utvrđeno u
23 slučaja gde je egzekucija izvršena. (Đorđe Ignjatović, Kriminologija)
Kao što je rečeno,
posledice neosnovane osude na smrt
nije moguće otkloniti, dok je kod kazne zatvora to
moguće.
Takođe smo rekli da je kazna zatvora
skupa kazna. I to je tačno. Ali u SAD-u osuđenici na smrt
čekaju na izvršenje smrtne kazne
najmanje 10 godina, a vrlo često i
preko 20. Uostalom, i održavanje u životu bolesnika koji je na aparatima košta. Da ne govorimo o mogućnosti da se pojavi novi bolesnik čiji su izgledi za preživljavanje veći, a svi dostupni aparati su već godinama zauzeti. Pa to opet nećemo uzeti u prilog eutanazije.
Zatim smo
u korist smrtne kazne spomenuli onu kategoriju učinilaca krivičnih dela kod kojih postoji
poremećaj ličnosti.
A zar bolesne ljude ne bi trebalo lečiti? Da, njih bi trebalo lečiti, a ne ubijati. Uostalom, postoji kod nas ona
mera bezbednosti psihijatrijsjkog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi koja može trajati neograničeno, tj. do kraja života ako je to neophodno.
Potom smo utvrdili da je kod ovih opasnih zločinaca
vrlo visok stepen povrata. Dakle, mi
prilikom utvrđivanja kazne treba
da računamo s tim da će oni
opet izvršiti takvo
krivično delo. To je suludo. Mi im ovde ne presuđujemo samo za delo koje su izvršili, već i za sva ona
buduća dela koja će
eventualno izvršiti. Druga stvar,
procenat povrata kod ubistava je
vrlo nizak. Najsvežiji podatak koji sam uspeo naći na internetu je ovaj:
http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Zatvor-ne-popravlja-silovatelje.lt.html.
A upravo su ubistva ona krivična dela u okviru kojih bi valjalo razmatrati smrtnu kaznu. I to ne sva ubistva. Kod nas je recimo smrtna kazna bila predviđena za teško ubistvo (ta krivična dela se prepoznaju po tome što je kod njih sada predviđena kazna zatvora od 40 godina). Bilo je i nekoliko drugih krivičnih dela ali njihovo učešće u ukupnom broju izvršenih krivičnih dela je zanemarljivo. Ostali oblici ubistava su kažnjavani kaznama zatvora (obično ubistvo, nehatno ubistvo, ubistvo na mah, itd.).
Otvorili smo i zanimljivo pitanje oko
prava na život fetusa. Vrlo komplikovana tema, ali probaću samo ukratko da kažem nešto o tome. Kod abortusa se postavlja
pitanje sukoba između
prava na život abortusa i
prava privatnosti trudne žene. Prvobitno i osnovno
značenje ljudskih prava je da su ona
instrument ograničavanja državne vlasti (Ratko Marković, Ustavno pravo). Tako da možemo reći da
nije dozvoljeno da država reguliše ovo pitanje, tj. o prekidu trudnoće treba da odlučuje
isključivo trudna žena, bez uplitanja trećih lica. Danas je opšteprihvaćeno stanovište da muž trudne žene nema pravo da odlučuje o tome.
Sa druge strane, pravo na život je
na vrhu lestvice
ljudskih prava. Ono je
osnov i
uslov za postojanje svih ostalih ljudskih prava. U skladu sa tim
pravo na život fetusa kao vrhovno pravo
ima primat nad drugim pravima. Pošto se krivično delo ubistva vezuje za pojam
„čovek“, sporno je u
kom trenutku fetus postaje čovek.
Savezni ustavni sud Nemačke u jednoj odluci zauzeo je stav da se ustavna
garancija prava na život odnosi
i na fetus u utrobi majke, pa je država dužna da mu pruži efikasnu zaštitu. Mišljenje suda je da život fetusa započinje
14. dana od začeća, sa tzv.
nidacijom, koja podrazumeva konačno učvršćivanje ploda u materici žene. (Zbirka odluka Saveznog ustavnog suda Nemačke -
http://www.kas.de/wf/doc/kas_18056-1522-19-30.pdf?100517140444)
Vrhovni sud SAD u slučaju
Roe v. Wade iz 1973. zauzeo je stav da
pravo trudne žene preovlađuje u
prvom tromesečju, ali da
od trećeg tromesečja preovlađuje interes država u zaštiti života fetusa, osim ako postoji rizik po život ili zdravlje trudne žene. (
http://www.pbs.org/wnet/supremecourt/rights/landmark_roe.html)
Dakle,
pravo na život majke ima
prednost u odnosu na
pravo na život fetusa. Sa tim se slažu i protivnici abortusa. Ono gde protivnici abortusa takođe dopuštaju prekid trudnoće je kada je trudnoća
posledica silovanja ili
incesta, kao i kada se kod fetusa utvrde određene
anomalije. Šta se tu desilo sa pravom na život abortusa? Zašto ovde i oni odustaju od zaštite prava na život onih „koji nikome nikakavo zlo nisu učinili“, onih koji su „jedini potpuno nevini“, onih koji ne mogu da biraju kada i kako će da budu začeti?
