Sačuvaću otadžbinu!

[Marty Misterija]

EKSKLUZIVNO
ALEKSANDAR LUKAŠENKO

Sačuvaću otadžbinu!

Glumica Ivana Žigon je nekoliko puta boravila u Belorusiji i upoznala njeno srce i dušu. Ipak, najviše je opčinjena plavim očima te zemlje i njenim harizmatičnim i kontroverznim predsednikom sa kojim je razgovarala. Intervju sa Lukašenkom i svoje utiske prenosi samo za čitaoce "Ilustrovane Politike"

Nije nimalo slučajno da se reči prijatelj i drugovi na beloruskom jeziku kažu sjabri. Čak i prezimena slovenskih plemena od kojih je nastala beloruska narodnost zvuče nekako srpski: Krivići, Radimići, Gregorići. Simbolično je i to da smo danas posle svih nedaća koje su nas zadesile u 20. veku dostigli sličnu brojnost stanovništva. Nas i Belorusa je ukupno dvadeset miliona. Drugi svetski rat u Belorusiji pretvorio je više od 5.000 sela u pepeo, a isto se desilo i sa više od dve stotine gradova. Svaki treći Belorus poginuo je braneći svoju otadžbinu.

I možda baš zato što je trebalo pola veka da se obnovi brojnost stanovništva Belorusije, danas na monumentalnim zdanjima Minska piše: Podvig naroda je besmrtan. Možda Minsk, vaskrsnuvši iz pepela, upornije od drugih gradova sveta čuva svoju čistotu i možda su se zato njegovi bulevari, dugački po deset kiklometara, uputili sasvim pravolinijski, bez ijedne okuke i zaokreta, u neku pravedniju budućnost. Ovaj grad na raskršću evropske istorije kroz koji je prohujalo devet vekova, iznova je iz pepela sagrađen za samo osam godina, od 1945. do 1953, kao jednom rukom.

Danas je Minsk, taj gorostasni mladić, ogledajući se u reci Svisloč, shvatio da mu šminka bilborda i reklama nikako neće priličiti i dopustio je samo neonskim svetlosnim vertikalama da uznesu njegovu tajanstvenu, pobedničku eleganciju.

Sve što se oboji ljubavlju, danas se u novinarstvu naziva pristrašnošću. Međutim, ne postoji nijedno umetničko delo koje nije obojeno ovom tajanstvenom bojom. Kako pripadam svetu umetnosti, a ne novinarstva, iskoristiću svoje pravo na ljubav. Njome ću osvetliti vaše poznanstvo sa Belom Rusijom. Plavooku, kako od milošte zovu Belorusiju, upoznaćete kroz oči njenog predsednika. Pitate se kako je to moguće kad Aleksandar Grigorjevič Lukašenko ima smeđe oči. Moj odgovor glasi: i smeđe oči su plave kad se u njima ogleda nebo otadžbine koju voliš.

Kao glumica, najpre bih vas zamolila preuzmete ulogu vodiča. Šta biste Srbima i Crnogorcima najpre pokazali u Belorusiji?

- Prirodu. Počeo bih od Belovežskih šuma. Potom bih vam pokazao Pripjet. Naše močvare. A močvare kao što su kod nas, u Evropi više ne postoje. Tamo gde je puno močvarnog zemljišta, ima i mnogo kiseonika... I naučnici to potvrđuju, da upravo močvare generišu najveće količine kiseonika. Onda bih vam prikazao jug republike. Tamo ima toliko ribe. Retko idem u lov, mada sam ranije bio lovac. Sad više nemam srca da ubijam životinje, ali u ribolov ponekad idem. I tamo sam ove godine po prvi put ulovio soma od 37 kilograma, skoro je bio vaše težine. Sigurno ne bih preskočio Berezinski nacionalni park, a unikatnost tog mesta je u tome, da odatle iz samog centra Belorusije, reke izviru i teku i na sever i na jug.

Kod Vas se nebo ogleda u jezerima, pa zato Belorusiju nazivaju Plavookom?

- Da, a onda bih vas poveo na jezero Narič. To je, u stvari, čitav kompleks jezera. Kao i kompleks jezera u severnom delu Belorusije, Braslavska jezera. E, tako nešto sigurno niste videli. Posle svih tih lepota upoznao bih vas sa ljudima. I vi biste se još više ubedili da su Belorusi isto tako dobri, prostosrdačni kao sto ste vi, naša braća Srbi.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, potomak Belorusije, pisao je da će zemaljska sreća nastupiti onda kada se čovek bude odnosio prema prirodi kao muškarac prema voljenoj ženi. Možda je zato u našim jezicima sve veliko i važno ženskog roda: ljubav, mržnja, sreća, nesreća, majka, domovina, Srbija, Rusija, Belorusija. Da li vam je vaša muževnost pomogla da pridobijete ženske glasove u Belorusiji?

- Nije reč o mojoj harizmi, već o mojoj politici koja se prema ženama odnosi sa velikim uvažavanjem i poštovanjem! Belorusi znaju da je Lukašenko predsednik pre svega žena. Čak su mi u toku predizborne kampanje pričali da je dolazilo do svađa u porodici između muža i žene, ali su žene uvek pobeđivale u tom sporu jer bi muž, ipak, na kraju rekao: "Ako hoćeš da glasaš za tog svog Lukašenka, idi pa glasaj". Kod nas u Belorusiji ima 53 odsto žena. Znači, u pitanju je većina, ne velika, ali ipak većina. Zašto onda ne bi imale polovinu predstavnika i u parlamentu? Ja bih voleo da žena dođe realno na vlast, a reći ću vam i zašto. Čestitije su, poštenije, odgovornije, jer su navikle na odgovornost za svoju porodicu, za decu... Ja se jednostavno oslanjam na žene, a možda je to i zbog mog karaktera. Odrastao sam sa majkom.

Postali ste predsednik 1994 godine sa samo 39 godina. I tada vas je podržalo 80 odsto glasača. Treba dodati da niste bili član nijedne partije. I zato mi se čini da narod nije glasao za vas zbog nekih svojih partijskih i aktuelno-političkih opredeljenja, već da je u vama prepoznao samog sebe. Da li je predsedniku teško da ostane prirodan i normalan čovek? Zanima me šta je vama pomoglo u tome? Da li na primer sport, poznato mi je da se bavite hokejom, skijanjem. Čula sam da svakog jutra trčite bar 5 do 6 kilometara?


- Ivana, ja sam ponikao na selu gde je rad osnova svega, kao što znate. I ako biste me pitali koje je moje najizoštrenije osećanje koje sam poneo iz svoje mladosti, odgovorio bih vam da je to osećanje nepravde. Čak i u ta sovjetska vremena koja su, kako se čini, bila relativno pravednija, osećao sam mnogo nepravde. Živeći sa majkom, lično sam video nepravdu svojim očima, osetio sam je na svojoj koži. I patio zbog toga. I moja majka je patila. Tako se u meni izoštrilo to osećanje da moram preduzeti nešto i činiti ljudima dobro i ta moja želja me je na kraju dovela do toga da postanem rukovodilac. Najpre sam radio kao rukovodilac u industriji. Potom sam rukovodio sovhozom sedam godina i tako sam osetio više nego bilo drugde, šta je to "običan čovek", koliko je on nezaštićen i koliko njegova sudbina i život zavise od rukovodilaca. Ali takođe sam se sudario i sa drugim negativnim činjenicama u tom kolektivu, lopovlukom i pijanstvom. Svega je tu bilo. Zeleo sam da učinim ljudima dobro, da zaštitim običnog čoveka koji je u principu stvarao sve, dok se gomila neradnika među rukovodiocima, da tako kažem prejedala. Ja sam hteo da pomognem ljudima i to je najjače osećanje koje me je vodilo kroz život.

Radeći uloge u pozorištu navikla sam se da izbrojim reči koje dotični lik najviše upotrebljava. Veoma često su te reči bile ključ razumevanja njihovih karaktera, a vi osim reči nepravda i samopožrtvovanost veoma često upotrebljavate i reč odgovornost.

- Izvinite na neskromnosti, ali smatram da sam sačuvao osećanje odgovornosti pred ljudima; ili bar u krajnjoj liniji uvek pamtim da su me kao veoma mladog čoveka izabrali za predsednika, i to u toj staroj Evropi koja bira predsednika od 60, 70 godina koji su već iskaljeni svojim iskustvom…Takav stereotip je tada vladao. Belorusi su prvi razbili taj stereotip i izabrali tako mladog predsednika. U stvari, tek sad razumem, to tad nisam shvatao, koliko su oni rizikovali... Oni su me doduše, do tada videli kao beskompromisnog poslanika koji nikome nije praštao u borbi protiv negativnih pojava što su nas zapljusnule u to vreme, videli su kako se odnosim prema običnom narodu, ali sve jedno oni su rizikovali. Zamislite da sam došao na vlast i postao kao svi drugi? Meni to stoji kao klin zabijen u mozak - da su ljudi rizikovali, da su mi poverili svoju sudbinu, da ne smem da ih prevarim. To je ono glavno što me pokreće. Ja ne govorim da sam sve učinio, da su ljudi kod nas prebogati. Ali ja ih nisam predao ovim mutnim vremenima, nisam dozvolio da zemlju rastrgnu na parčiće kao što su to učinili sa Jugoslavijom. Poverujte - i kod nas se dešavalo sve to isto kao kod vas. Hteli su da podele zemlju, i sad to žele. Tuku se oko naših fabrika i preduzeća, jer one dobro i normalno rade, a ja sam obavezan da sve to zaustavim.

Veliki deo svetske javnosti predstavlja vas kao diktatora.

- Već sam se navikao na to, ta tema je kod nas malo zastarela. Ali, ruku na srce, ja moram objektivno da kažem da je kod nas vlast zaista jaka. Ja je sam često nazivam autoritativnom. Autoritet predsednika po ustavu je veliki. Međutim, to ne znači da ja prosto uzimam palicu i mašem sa njom naokolo, kao što neki pokušavaju da me predstave. Sve što činim, činim na osnovu zakona i ustava. Naš ustav prihvaćen je na referendumu. Veoma su složena u tom trenutku bila vremena kad su me provocirali na građanski rat, ali ja sam uspeo da izbegnem te sukobe. Sećate se kako su u to vreme pucali na Beli dom? Meni su to isto hteli da podmetnu, ali ja sam bez obzira na svoj uzrast, uspeo da, ne toliko mudrošću koliko intuicijom izaberem put. I tada sam predložio narodu: opredelite se kako ćemo da nastavimo dalje. I narod je umoran od bezvlašća, haosa, glasao za predloženi ustav. A da se ustav prihvati potrebni su glasovi više od dve trećine glasača, i oni su ga izglasali. Na osnovu tog ustava ja danas radim. Ali Vi ste me pitali zašto se na Zapadu prema meni tako odnose? Svi su hteli da podele Belorusiju. Hteli su da otmu naftnu industriju, naše fabrike, koje su relativno mlade. Građene su pedesetih godina. Svi su se bacili na konkretno sposobna preduzeća i nije im uspelo, jer im Lukašenko nije dao. To je glavni ekonomski razlog zbog koga su počeli da me razapinju.

 

[Marty Misterija]

A politički?

- Politički razlog, to je moj poklič pravoslavnim Slovenima da se objedine. A šta sam ja tu loše predložio? Istina, Amerikanci i drugi su u meni videli inicijatora novog Sovjetskog Saveza. Na žalost, njega je nemoguće obnoviti, ali uvek govorim da svi treba da živimo zajedno. To je istina. Eto, to im se nije dopalo...

Oni su uzeli mač, i njemu su dodali laž, lukavstvo, prevaru, fanatizam zločinstvo, sve su promenili za novac, za nisku zemaljsku vlast - govorio je o zapadnoj civilizaciji prorok Dostojevski. Kako se danas možemo suprotstavljati velikoj sili zla koja vlada planetom?

- Mnogo toga smo propustili. U ovom trenutku veoma je složeno suprotstaviti se zlu. Potrebno je ujedinjenje država, potrebni su diplomatski napori. Svaki čovek mora da odbaci strah, a upravo političari moraju da budu najsamopožrtvovaniji ljudi, kao u stara vremena kada su naše vođe neustrasivo stajale na čelu naroda. Objedinjenje snaga i napora na planeti, suprostavljanje jednopolarnom svetu. Samo tako možemo opstati. Moramo da se borimo. Moramo, ne oklevajući, da stvorimo centre koji će uravnotežiti planetu. Ako je ne uravnotežimo mi ćemo je izbaciti iz orbite.

Naš pesnik Dobrica Erić kaže: Usud će ti ludačku košulju navući i tek će se onda malo razdaniti ili će planeta od sramote pući i sve nas u isti ambis sahraniti.

- Apsolutno tačno. E, upravo tu ludačku košulju moramo navući na sve sile zla koje su nas raspojasale. To je sve posledica tih udara koji su rasparčali Sovjetski Savez, Jugoslaviju i druge države na našoj planeti. Desio se slom, raspad. Situacija se razvija haotično, košmarno. Danas je svet, meni se čini u većoj opasnosti nego ikad. Vlada apsolutna nepredvidivost, plus nuklearno oružje. I zato se danas treba opredeliti. Zato su danas narodima i državama, kao nikad do sad, potrebni požrtvovani principijelni ljudi, koji se neće plašiti, koji će moći da se suprostave.

Sećam vas se onih dana, 1999. godine kad ste tokom bombardovanja doleteli u Beograd. Na pres konferenciji bili ste potreseni do suza. Rizikovali ste svoj život. Zašto ste to uradili?

- Da, nije bilo slatko kad su me spustili na visinu od nekoliko stotina metara, skoro do zemlje, jer su Natovci leteli u koridoru na visini od jedanaest kilometara. Kao vojnik shvatio sam da je dovoljan jedan pucanj sa zemlje da bi uništio avion. A ja tamo nisam bio sam. Bojao sam se ponajviše za svoje pomoćnike. Kad smo sleteli u Beograd, oni su počeli bombardovanje, sve su dobro osmislili i očekivali su da ću ja da se okrenem nazad. Ali to se nije desilo. Trebalo je da izdržim i u tim trenucima nisam mislio o svom životu i o opasnosti. Jednostavno, leteo sam svojim prijateljima. Sve što se dogodilo poslednjih godina sa vašom zemljom veoma me je potreslo. Ja veoma dobro poznajem istoriju Jugoslavije, i mogu reći da je to bila moja najdraža inostrana zemlja. Vi ste odavno bili ispred svih nas. Vi ste učinili onda, u socijalističko vreme ono što se mi trudimo da učinimo danas. Imali ste normalne tržišne odnose, bili ste bogat narod i prelepa zemlja. Živeli ste normalno, a danas? Nema više te zemlje. Tada, kada sam doleteo k vama, smatrao sam da moram lično da učinim da se, ako je moguće suprotstavim procesu rušenja zemlje i više od toga, mislio sam da ću moći nešto da učinim. Bio sam suviše mlad i naivan. Ispostavilo se da nije baš sve tako jednostavno, jer su se velike sile skoncentrisale na to da razruše zemlju. I razrušile su je. I šta su dobili? Vi ste čak i svog predednika, da se izrazim sasvim direktno, prodali za neki sitan novac koji niste ni dobili. Vi ste u opasnosti, vaš narod, neka se niko ne ljuti na mene, jer ja vas doživljavam kao svoj narod i zato dajem sebi za pravo da budem potpuno iskren. Ako narod izda svog predsednika za koga je nekad glasao, on rizikuje da više nikad ne dobije pravog lidera. Biće kukavice, trešće se od pomisli šta će spolja o njima da misle, šta će biti s njima posle. I misliće samo na to kako sebe da zaštite. A to više nije pravi predsednik.

Belorusija je pravoslavno otvorena na sve četri strane sveta, ona je ogromno nizijsko prostranstvo od 207.600 kvadratnih kolometara, sa najvišim vrhom od samo 345 metara nadmorske visine. Možda je zato morala duhom da se uzdiže kao planina pred neumornim osvajačima čuvajući svoju belinu. Bela od ruske zime, pahulja, snega i vejavica, od magli što se uzdižu iz močvara, od 10.000 zaleđenih jezera, bela od nizijskih daljina, od puti devojaka, breza, od jata ždralova, šljuka i labudova, bela od pšeničnog belog hleba, platna narodnih nošnji i vetrova.

Nazvana je prvi put Belom početkom 14. veka kada je slavjanstvu pretila opasnost od Tatara, Mongola i Turaka, kad se raspala Kijevska Rusija i pali veliki gradovi Razanj, Kijev, Vladimir, kada je pala i Srbija pod Osmanlijsku vlast. Samo je Polesje uspelo da sačuva svoju beloputu iskon i suštinu i tada je ovo prostranstvo prvi put nazvano Belom Rusijom. Da li su Belorusi beli rusi zato što tatari nisu uspeli da ih pokore?

- Postoje razne verzije, a među njima je i ta. Belorusi su, ustvari, rusi sa znakom kvaliteta...Nije nas bilo lako pokoriti. I sama priroda nam je pomagala da se zaštitimo i zato je ostala bela, čista zemlja. Sa prljavim čizmama pokušavali su da je pregaze, ali vi znate kako se to uvek završavalo. I u Prvom i u Drugom svetskom ratu, i u otadžbinskom ratu 1812. godine kada je Napoleon pokušao da nas pregazi, svi su se ovde posmrzavali. A ko se nije smrzao, udavio se u reci Berezini.

Mihail Ptašuk, vaš prekrasni Beloruski režiser, poslednje dane svog života proveo je obilazeći svoju braću Srbe na Kosovu i Metohiji koji žive iza žice. On je hteo da vam preda ovu knjigu, ali nije stigao. U njoj se nalazi 114 razrušenih pravoslavnih crkava. Neke od njih su bile iz 14. veka. Kako se vi kao naš brat pravoslavac odnosite prema ovoj našoj tragediji?

- Za nas pravoslavce to je tragedija. Ali, ocenjujući njih mogu samo da kažem da je to varvarstvo. Takvo varvarstvo istorija još nije poznavala. Možda u srednjem veku, ali tada su ljudi bili neobrazovani, nepismeni, mračni, zaostali. Međutim, danas oni vrlo dobro znaju šta rade. Zato je to varvarstvo na kvadrat. Danas je to, pod znacima navoda, obrazovano, civilizovano varvarstvo. Ali reći ću vam, svet je tako stvoren da to ne može tako da prođe. Ja sam čvrsto ubeđen da se naša budućnost i sadašnjost na ovome ne završavaju. Ni sadašnjost, a naročito ne budućnost.

Naši ljudi u malo znaju da ste Vi odlikovani ordenima beloruske i ruske crkve. Recite mi kakva je uloga pravoslavlja u Vašoj republici?

- U Belorusiji ima ponajviše pravoslavnih, 85 odsto, a možda i više, nešto malo katolika i drugih konfesija. Zašto se ja sa velikim poštovanjem odnosim prema hrišćanstvu, naročito prema pravoslavlju? Zato što je crkva u najtežim vremenima uspela da spasi naše društvo od konačnog moralnog i ekonomskog pada i raspada. Evo, i kod Vas u Srbiji, ne ruše slučajno upravo vaše hramove. Vidite li kakvu poziciju ima pravoslavlje na Kosovu? Objedinjujuću! Najuzvišeniji patriotizam je ispoljio upravo taj segment društva. I kako da onda ne podržim pravoslavlje i crkvu? Od mene niko ne zahteva da idem i da se molim sa svećom u ruci. Može čovek da se krsti u crkvi i da pali sveću drhtavom rukom, a da mu je istovremeno u glavi užas. I još gore. Jer ne možeš čoveku čitati misli. Naše pravoslavlje je religija najdemokratičnija od svih. Dođi slobodno u crkvu kad poželiš i misli šta hoćeš, vrata su ti uvek otvorena. To je suština hrišćanstva i pravoslavlja. I zato se negativno odnosim prema ljudima koji su u prošlom vremenu bili antihristi, ismejavali crkvu i sveštenike, a danas drže sveću u ruci. Ista ta lica. Ja se prema tome veoma negativno odnosim, a crkvi se trudim da pomognem.

Na predavanjima u Kolež de Fransu Adam Mickijevič kazivao je da su među svim slovenskim narodima seljaci iz Pinske, Minske gubernije sačuvali najveći broj slovenskih crta i mnogi drugi umetnici i naučnici predstavljali su Belorusiju kao otadžbinu svih Slovena.

- Najizrazitija slovenska težnja je da žive zajedno. Zato je nerazumno što se neki trude da nas ognjem i mačem razjedinjuju! Pre ili kasnije mi ćemo opet da se dižemo sa kolena i da stremimo jedni drugima. To je neuništivo osećanje slovensko, želja da žive zajedno.

Pa hajde da završimo sa ovim pokličom?

- Da završimo sa ovim pokličom!

Na poklič predaka svojih, kao ptica sinja iz dalekih vekova, dolećem tebi, i kao jelen iz kolena pijem tvoju svetu izvorsku istinu, Belovežska šumo.

Ivana ŽIGON
Foto: SIPA i I. ŽIGON

 

[jomini]

bilo već....