drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
S' dopuštenjem pisca stavljam njegovu priču:
Слободан Јарчевић:
МОСТАРСКЕ ИЗДАЈЕ
Двадесетпетог јуна 2008. године је у јеку фудбалско првенство Европе. Састају
се тимови Турске и Хрватске. У државама на тлу бивше Југославије је подела – једни
навијају за Хрватску, други за Турску. Људи исламске вероисповести желе победу
Турака, а католици победу Хрвата. У Босни и Херцеговини је најузаврелије.
Муслимани траже платна и кроје турске заставе, а католици имају на претек хрватских
- преосталих из сепаратистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1995. године.
Средњевековна историја Балкана је у свести и муслимана и католика Босне и
Херцеговине. Једни је схватају овако, други онако. Ни најобразованији не умеју да је
објасне. Они међу муслиманима ће, „учено“, уверавати да је исламизација
средњевеоквне Босне, под окупацијом Турске, изузетан цивилизацијски помак, а
католици ће, опет „учено“, разглабати да је чудо да муслимани навијају за Турке, а
сами су словенски народ.
И једни и други избегавају да спомену Србе и своје српске корене – те донедавне
корене несрећних католика и муслиман Херцеговине и Босне. Тако ће католички
књижевник из Мостара, Здравко Кордић, разглабати да су муслимани у Босни и
Херцеговини Словени, али нас не обавештава да ли су они: Руси, Пољаци, Украјинци,
Белоруси, Словаци, Чеси, Словенци, или Бугари. Знамо да ови набројани Словени
никад нису живели у Босни и Херцеговини, а Здравко Кордић нас обмањује да јесу. Ту
није било трагова (осим у фалсификованој југословенској историографији) ни Хрвата народа
чије су земље скучене између Купе, Загреба, Мађарске и Словеније.
Као што се тешко огрешио о свој народ (своје заборављене корене) католик
Здравко Кордић, још црње огрешење је изразио Мустафа Церић, поглавар Исламске
заједнице Босне и Херцеговине, поручујући муслиманима: „Сви смо ми Турци“ –
кријући да су ти муслимани Херцеговине и Босне само Срби.
И тако, тога дана, кад су играле фудбалске репрезентације Турске и Хрватске,
муслимани Херцеговине и Босне развише турске, а католици хрватске заставе. Прве су
заставе посејали Херцеговином и Босном некадашњи освајачи српских земаља с Истока
– Турци, а друге су развили освајачи српских земаља са Запада – Аустријанци (Немци).
Узавреше улице Сарајева, Мостара, Бугојна, Кључа, Зенице, Тузле, Травника,
Купреса, Стоца, Чапљине, Коњица... муслимани урликаше за победу Турске, а
католици за победу Хрватске. И једни и други се груписаше и спремаше напад на
противничке навијаче. Једни викаше: „Уби, уби Турчина!“, други: „Гази, гази
Хрватина!“
Прсну срча на продавницама, посластичарницама, занатским радњама католика
– разбише их муслимани, а онда не издржа срча ни на прозорима муслиманских
власника малих градских предузећа – разбише их католици. Јурнуше јуноше у
међусобну тучу. Користе песнице, штапове, камење, цреп, циглу... понегде севне нож,
понегде, једни друге, застрашују пуцњима у ваздух. Би рањених и осакаћених. Некоме
пуче ребро, некоме нос, некоме ишчашише руку, некоме ногу... Власти послаше
полицију на улице, али и полицајци подељени – они католичке вере су за Хрвате, а
муслимани за Турке. Муслимани у униформи жешће кидишу на католичке групе
навијача, а полицајци католици се утркиваше у муслиманске руље, ударајући младеж и
пендреком и врховима војничких ципела. Умало се полицајци не поделише на католике
и муслимане у многим местима и умало се не побише међусобно, а да се то десило,
нема спора, било би употребљено и ватрено оружје – и с једне и с друге стране.
Крвопролиће је, некако, избегнуто, али озледе и ломљење костију нису. Урнебес с
улица изведе из кућа и станова старије и мирније чланове породица. Забринуше се за
своје млађе, тражише их и мољаше да се оставе белаја.
У Мостару би најжешће. У овом старом и лепом херцеговачком граду беше
уједначене снаге муслимана и католика. Православних скоро да не беше. Изгнани су
давне 1992. године -кад су се католици и муслимани заклињали у међусобно братство
и једни другима обећавали да ће православне Србе побити и изгнати из Мостара и из
целе Херцеговине и Босне. Тад су сложно, и дању и ноћу, хорски понављали: „Уби, уби
Србина!“ Упадали су у српске куће, станове, летњиковце, привредне погоне и све што
је вредело носили својим кућама... Кад су преживели Срби прешли Неретву и склонили
се у српска насеља у источној Херцеговини, муслимани и католици су разорили српска
гробља и порушили српске православне цркве и манастире. Међу њима, и цркву у
Пребилоцима, где су сахрањене кости Срба Пребиловчана – убијених од хрватскомуслиманске
војске 1941. године. Наравно, те православне Србе су убили очеви и
дедови муслимана и католика -ових који се ноћас тако жестоко међусобно туку у
Мостару. Крвожедност узаврела против православних Срба у Другом светском рату,
прокувала је, ове 2008. године, у душама муслимана и католика. Али, у Мостару нема
православних Срба да би је, и једни и други, усмерили према њима. Негована
крвожедност је данас остала само ради међусобног (муслиманско-католичког)
сатирања. Она се данас, на дан фудбалске утакмице на Европском фудбалском
првенству, између Турске и Хрватске, вратила у душе муслимана и усмерила против
католика, а она у душама католика, још отровнија, усмерила против муслимана.
Чувеним Мостом преко Неретве, у срцу мостарске касабе, протутња стотинак
муслиманских јуришника и на левој обали нападоше нешто мању групу католика.
Заставе се измешаше, урлици проломише мирну ноћ, а јауци и кукњава уследише.
Појединци, и из једне и из друге групе, почеше да беже – неки преко Моста, неки се
изгубише у суседним улицама. Многи, из обе групе, падоше. Истоверници им помажу и
подижу их, а друговерници им притрчавају и ударају их ногама и песницама.
Полицајци пристигоше, а завија ваздухом и сирена санитетског возила. Општи неред.
Кад полицајац муслиман препозна повређеног католика, стисне му мало рану, или му
стане цокулом на руку. То чине и полицајци католици с рањеним муслиманима.
Нико у свету не би разумео ово што се дешава у Мостару – том лепом граду, у
којем су српски православни песници даровали светској књижевности прекрасне
стихове, као што је онај о лепој Емини - Алексе Шантића.
***
Бранислав Марковић, католик, паде од страшног ударца. Сафет Зукорлић га
млатну по глави поголемом дршком турске заставе. Бранислав се онесвести. Његов
пријатељ Анте Мичета му приђе, опипа пулс и кад се увери да је жив, изнесе га с
попришта битке. Дозва пријатеља Мирка, подигоше Бранислава и понесоше га. Срећа,
стан му је био близу. Позвонише, Бранисловљева мајка Стана отвори врата и врисну:
„Јао, мени! Шта се десило, куку?!“
Анте рече да није страшно, да је изгубио свест, да спреми хладну облогу...
Ставише Бранислава на тросед. Мирко га пошкропи хладном водом и Бранислав
мрдну очним капцима. Промешкољи се, отвори очи и покуша да схвати где је и шта се
то десило с њим. Бранислављев отац Мате је био изгубљен. Није се сналазио... држао је
новине у руци, стајао крај прозора и гледао како се ово троје врте око Бранислава.
Мајка му је стаљала хладну облогу преко чела и на чворугу на темену, а Мирко му је
намештао јастук под главу. У једном моменту, док му је Анте изувао леву ципелу,
Бранислав, из свег гласа, јекну:
„Не! Бооооли...“
Схватише да му је зглоб левог стопала потпуно ишчашен, па њему обратише
већу пажњу, него повреди темена.
***
У стан Мате Марковића, ту ноћ, навратише први суседи. Једни су говорили да се
Бранислав, одмах, пребаци у болницу, други су, приврженици народне медицине,
саветовали да се то не чини, јер ће му лекари ставити гипс на ишчашено лево стопало и
може се десити, недајбоже, да остане инвалид. Објашњавали су -медицина није успела
да разбијене зглобове руку и ногу врати у првобитно стање, а народни видари то чине за
који минут. Стјепан Франић, угледан општински чиновник, поштован од свих
познаника, разложно је објаснио да је ноћ на измаку, да се сутра одведе Бранислав до
најпознатијег мострског видара, па ако му он не помогне, неће бити касно да се затражи
помоћ лекара. С предлогом се сви сложише, па и Бранислав и његови родитељи.
Франић обећа да ће поћи сутра с Браниславом до видара Суље Османагића, честитог
човека – без обзира, како је навео, што је муслиман. Додао је да Османагић једнако
цени и муслимане, и католике, и православне и да га, због тога, умало не заклаше
муслимански бојовници 1992. године, јер је отворено тражио да се правослвни Срби не
убијају и не изгоне из Мостара и околних херцеговачких села.
***
Стјепан Франић, сутрадан, довезе своје возило с дванаест седишта. Смести у
њега повређеног Бранислава, његове родитеље и пријатеље – Анту и Мирка. Рече да је
стари Суљо Османагић у свом летњиковцу на Пропланку, удаљеном десетак
километара од Мостара и да је поручио да Бранислава доведу, што пре.
Стигоше до Суљиног летњиковца. Старац је седео у прелепој башти, засађеној
зимзеленом и лешницима. Устаде, отвори капију и показа Стјепану да кола примакне
до гараже. Даде знак да Бранислав остане да лежи – погледа га, лако му пипну лево
стопало и насмеши се:
„Елем, Браниславе, дош'о си помоћу штаке, а вратићеш се без ње. Дина ми,
мореш је поклонити мени, старцу нејачкоме“.
Мирко и Анте узеше Бранислава под руку, и он, између њих, на једној нози,
подскакујући, стиже до отомана у пространој соби Суљиног летњиковца. Видар
примакну свој троножац и седе. Затражи да Браниславу скину панталоне и ципелу с
десне ноге.
Суљо мало измасира лист Бранислављеве леве ноге, а онда пређе неколико пута
дланом десне руке преко повређеног зглоба. Ухвати левом руком Бранислављеву
цеваницу, а десном поче да му, благо, помера стопало. У једном моменту, само повуче
стопало и обави га обема рукама. Бранислав стиже да само лако јекне - и ништа више.
Слободан Јарчевић:
МОСТАРСКЕ ИЗДАЈЕ
Двадесетпетог јуна 2008. године је у јеку фудбалско првенство Европе. Састају
се тимови Турске и Хрватске. У државама на тлу бивше Југославије је подела – једни
навијају за Хрватску, други за Турску. Људи исламске вероисповести желе победу
Турака, а католици победу Хрвата. У Босни и Херцеговини је најузаврелије.
Муслимани траже платна и кроје турске заставе, а католици имају на претек хрватских
- преосталих из сепаратистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1995. године.
Средњевековна историја Балкана је у свести и муслимана и католика Босне и
Херцеговине. Једни је схватају овако, други онако. Ни најобразованији не умеју да је
објасне. Они међу муслиманима ће, „учено“, уверавати да је исламизација
средњевеоквне Босне, под окупацијом Турске, изузетан цивилизацијски помак, а
католици ће, опет „учено“, разглабати да је чудо да муслимани навијају за Турке, а
сами су словенски народ.
И једни и други избегавају да спомену Србе и своје српске корене – те донедавне
корене несрећних католика и муслиман Херцеговине и Босне. Тако ће католички
књижевник из Мостара, Здравко Кордић, разглабати да су муслимани у Босни и
Херцеговини Словени, али нас не обавештава да ли су они: Руси, Пољаци, Украјинци,
Белоруси, Словаци, Чеси, Словенци, или Бугари. Знамо да ови набројани Словени
никад нису живели у Босни и Херцеговини, а Здравко Кордић нас обмањује да јесу. Ту
није било трагова (осим у фалсификованој југословенској историографији) ни Хрвата народа
чије су земље скучене између Купе, Загреба, Мађарске и Словеније.
Као што се тешко огрешио о свој народ (своје заборављене корене) католик
Здравко Кордић, још црње огрешење је изразио Мустафа Церић, поглавар Исламске
заједнице Босне и Херцеговине, поручујући муслиманима: „Сви смо ми Турци“ –
кријући да су ти муслимани Херцеговине и Босне само Срби.
И тако, тога дана, кад су играле фудбалске репрезентације Турске и Хрватске,
муслимани Херцеговине и Босне развише турске, а католици хрватске заставе. Прве су
заставе посејали Херцеговином и Босном некадашњи освајачи српских земаља с Истока
– Турци, а друге су развили освајачи српских земаља са Запада – Аустријанци (Немци).
Узавреше улице Сарајева, Мостара, Бугојна, Кључа, Зенице, Тузле, Травника,
Купреса, Стоца, Чапљине, Коњица... муслимани урликаше за победу Турске, а
католици за победу Хрватске. И једни и други се груписаше и спремаше напад на
противничке навијаче. Једни викаше: „Уби, уби Турчина!“, други: „Гази, гази
Хрватина!“
Прсну срча на продавницама, посластичарницама, занатским радњама католика
– разбише их муслимани, а онда не издржа срча ни на прозорима муслиманских
власника малих градских предузећа – разбише их католици. Јурнуше јуноше у
међусобну тучу. Користе песнице, штапове, камење, цреп, циглу... понегде севне нож,
понегде, једни друге, застрашују пуцњима у ваздух. Би рањених и осакаћених. Некоме
пуче ребро, некоме нос, некоме ишчашише руку, некоме ногу... Власти послаше
полицију на улице, али и полицајци подељени – они католичке вере су за Хрвате, а
муслимани за Турке. Муслимани у униформи жешће кидишу на католичке групе
навијача, а полицајци католици се утркиваше у муслиманске руље, ударајући младеж и
пендреком и врховима војничких ципела. Умало се полицајци не поделише на католике
и муслимане у многим местима и умало се не побише међусобно, а да се то десило,
нема спора, било би употребљено и ватрено оружје – и с једне и с друге стране.
Крвопролиће је, некако, избегнуто, али озледе и ломљење костију нису. Урнебес с
улица изведе из кућа и станова старије и мирније чланове породица. Забринуше се за
своје млађе, тражише их и мољаше да се оставе белаја.
У Мостару би најжешће. У овом старом и лепом херцеговачком граду беше
уједначене снаге муслимана и католика. Православних скоро да не беше. Изгнани су
давне 1992. године -кад су се католици и муслимани заклињали у међусобно братство
и једни другима обећавали да ће православне Србе побити и изгнати из Мостара и из
целе Херцеговине и Босне. Тад су сложно, и дању и ноћу, хорски понављали: „Уби, уби
Србина!“ Упадали су у српске куће, станове, летњиковце, привредне погоне и све што
је вредело носили својим кућама... Кад су преживели Срби прешли Неретву и склонили
се у српска насеља у источној Херцеговини, муслимани и католици су разорили српска
гробља и порушили српске православне цркве и манастире. Међу њима, и цркву у
Пребилоцима, где су сахрањене кости Срба Пребиловчана – убијених од хрватскомуслиманске
војске 1941. године. Наравно, те православне Србе су убили очеви и
дедови муслимана и католика -ових који се ноћас тако жестоко међусобно туку у
Мостару. Крвожедност узаврела против православних Срба у Другом светском рату,
прокувала је, ове 2008. године, у душама муслимана и католика. Али, у Мостару нема
православних Срба да би је, и једни и други, усмерили према њима. Негована
крвожедност је данас остала само ради међусобног (муслиманско-католичког)
сатирања. Она се данас, на дан фудбалске утакмице на Европском фудбалском
првенству, између Турске и Хрватске, вратила у душе муслимана и усмерила против
католика, а она у душама католика, још отровнија, усмерила против муслимана.
Чувеним Мостом преко Неретве, у срцу мостарске касабе, протутња стотинак
муслиманских јуришника и на левој обали нападоше нешто мању групу католика.
Заставе се измешаше, урлици проломише мирну ноћ, а јауци и кукњава уследише.
Појединци, и из једне и из друге групе, почеше да беже – неки преко Моста, неки се
изгубише у суседним улицама. Многи, из обе групе, падоше. Истоверници им помажу и
подижу их, а друговерници им притрчавају и ударају их ногама и песницама.
Полицајци пристигоше, а завија ваздухом и сирена санитетског возила. Општи неред.
Кад полицајац муслиман препозна повређеног католика, стисне му мало рану, или му
стане цокулом на руку. То чине и полицајци католици с рањеним муслиманима.
Нико у свету не би разумео ово што се дешава у Мостару – том лепом граду, у
којем су српски православни песници даровали светској књижевности прекрасне
стихове, као што је онај о лепој Емини - Алексе Шантића.
***
Бранислав Марковић, католик, паде од страшног ударца. Сафет Зукорлић га
млатну по глави поголемом дршком турске заставе. Бранислав се онесвести. Његов
пријатељ Анте Мичета му приђе, опипа пулс и кад се увери да је жив, изнесе га с
попришта битке. Дозва пријатеља Мирка, подигоше Бранислава и понесоше га. Срећа,
стан му је био близу. Позвонише, Бранисловљева мајка Стана отвори врата и врисну:
„Јао, мени! Шта се десило, куку?!“
Анте рече да није страшно, да је изгубио свест, да спреми хладну облогу...
Ставише Бранислава на тросед. Мирко га пошкропи хладном водом и Бранислав
мрдну очним капцима. Промешкољи се, отвори очи и покуша да схвати где је и шта се
то десило с њим. Бранислављев отац Мате је био изгубљен. Није се сналазио... држао је
новине у руци, стајао крај прозора и гледао како се ово троје врте око Бранислава.
Мајка му је стаљала хладну облогу преко чела и на чворугу на темену, а Мирко му је
намештао јастук под главу. У једном моменту, док му је Анте изувао леву ципелу,
Бранислав, из свег гласа, јекну:
„Не! Бооооли...“
Схватише да му је зглоб левог стопала потпуно ишчашен, па њему обратише
већу пажњу, него повреди темена.
***
У стан Мате Марковића, ту ноћ, навратише први суседи. Једни су говорили да се
Бранислав, одмах, пребаци у болницу, други су, приврженици народне медицине,
саветовали да се то не чини, јер ће му лекари ставити гипс на ишчашено лево стопало и
може се десити, недајбоже, да остане инвалид. Објашњавали су -медицина није успела
да разбијене зглобове руку и ногу врати у првобитно стање, а народни видари то чине за
који минут. Стјепан Франић, угледан општински чиновник, поштован од свих
познаника, разложно је објаснио да је ноћ на измаку, да се сутра одведе Бранислав до
најпознатијег мострског видара, па ако му он не помогне, неће бити касно да се затражи
помоћ лекара. С предлогом се сви сложише, па и Бранислав и његови родитељи.
Франић обећа да ће поћи сутра с Браниславом до видара Суље Османагића, честитог
човека – без обзира, како је навео, што је муслиман. Додао је да Османагић једнако
цени и муслимане, и католике, и православне и да га, због тога, умало не заклаше
муслимански бојовници 1992. године, јер је отворено тражио да се правослвни Срби не
убијају и не изгоне из Мостара и околних херцеговачких села.
***
Стјепан Франић, сутрадан, довезе своје возило с дванаест седишта. Смести у
њега повређеног Бранислава, његове родитеље и пријатеље – Анту и Мирка. Рече да је
стари Суљо Османагић у свом летњиковцу на Пропланку, удаљеном десетак
километара од Мостара и да је поручио да Бранислава доведу, што пре.
Стигоше до Суљиног летњиковца. Старац је седео у прелепој башти, засађеној
зимзеленом и лешницима. Устаде, отвори капију и показа Стјепану да кола примакне
до гараже. Даде знак да Бранислав остане да лежи – погледа га, лако му пипну лево
стопало и насмеши се:
„Елем, Браниславе, дош'о си помоћу штаке, а вратићеш се без ње. Дина ми,
мореш је поклонити мени, старцу нејачкоме“.
Мирко и Анте узеше Бранислава под руку, и он, између њих, на једној нози,
подскакујући, стиже до отомана у пространој соби Суљиног летњиковца. Видар
примакну свој троножац и седе. Затражи да Браниславу скину панталоне и ципелу с
десне ноге.
Суљо мало измасира лист Бранислављеве леве ноге, а онда пређе неколико пута
дланом десне руке преко повређеног зглоба. Ухвати левом руком Бранислављеву
цеваницу, а десном поче да му, благо, помера стопало. У једном моменту, само повуче
стопало и обави га обема рукама. Бранислав стиже да само лако јекне - и ништа више.