Kako Ružić zamišlja da se srpski interes realizuje ispunjavanjem nemačkog, uz priadajuću snishodljivost, naravno.
Iz nekog razloga nastup šefa poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije u emisiji „Stav Srbije” Prve srpske televizije u nedelju 24. marta nije dobio zasluženu medijsku pažnju. Čudno, jer je Ružić upravo govorio stvari koje su muzika za uši vladajućeg medijsko-političkog establišmenta u Srbiji. Uz to, te reči su se zgodno uklopile u dan početka NATO-agresije na Srbiju 1999. godine jer su praktično nagoveštavale političku a i ličnu volju da se plodovi te agresije konačno i realizuju.
Tema emisije su bili tzv. nemački uslovi, koje Srbija treba da ispuni da bi nemački parlament odobrio datum za početak pregovora za (neizvesno i ničim garantovano) pristupanje Evropskoj uniji. [1] Na pomen reči „uslovi” Ružić je odmah požurio da ispravi voditelja emisije, ističući da nije reč o uslovima, već o „preporukama”, koje su zapravo „znak dobre volje”. Ovo uprkos činjenici da sama reč „uslovi” nije čak ni uvredljiva, a da uz to Nemačka – šta god mislili o njoj – ima sasvim legitimno pravo da Srbiji postavlja uslove kad je reč o njenom evropskom putu. Jer Nemačka je član organizacije kojoj Srbija – preciznije beogradska vlast – želi da pristupi, i to njen najjači član. Svaka organizacija, svaki klub ima svoje uslove za prijem.
Sa druge strane, članstvo u EU nije obavezno za evropske države. Svega 27 od ukupno 50 evropskih država pripada EU klubu. Sama EU ne pretenduje – mada se često tako može činiti – da bude jedini ovlašćeni predstavnik svih evropskih država pred svetom. Dakle, očigledno je da je članstvo u EU dobrovoljno. Problem Srbije je u tome što njene vlasti – čak i mimo većinske volje biračkog tela, prema svim poslednjim anketama – uporno insistiraju da EU nema alternativu. To definitivno nije problem EU, pa ni Nemačke. Naprotiv – to je privilegija i dobitak za EU (a pogotovo za Nemačku) jer dozvoljava briselskoj birokratiji i najmoćnijim EU državama da se praktično poigravaju sa Srbijom, kao što bi se svaki bahati bogataš poigravao sa prosjakom spremnim da proda svoju slobodu – i to ne za hleb, već samo za obećanje mogućih mrvica hleba u nekoj maglovitoj budućnosti.
U svakom slučaju, Ružićeva snishodljivost prema Nemačkoj čini ga preosetljivim na njen senzibilitet – bar kako ga on zamišlja. Deluje kao da on ne želi da dozvoli čak ni mogućnost da Nemačka slučajno deluje kao „loš momak” pred srpskom javnošću niti da dozvoli mogućnost da neki Nemac stekne utisak da Ružić nije bio spreman da u svakom trenutku brani nemačke interese i ugled, čak i više nego što bi to neki Nemac bio spreman da učini. Ali Nemačka, kao ozbiljna zemlja, i te kako ima pravo da postavlja uslove za prijem u klub kojem pripada. Uslove – a ne „preporuke”.
JOŠ UVEK DALEKO Što se tiče Ružićevog preferiranja termina „dobra volja” – tu bi se moglo pretpostaviti da on želi da predoči nezahvalnoj srpskoj javnosti koliko su Nemci zapravo velikodušni time što su se udostojili da odvoje delić svog dragocenog vremena kako bi Srbiji saopštili uslove za (tek) mogućnost prijema u ekskluzivni EU klub. Nije sigurno koliko su Nemci zadovoljni ovakvim načinom predstavljanja – ali neka to bude stvar između njih i Ružića.
Sledeće što je Ružić istakao je to da smo „još uvek daleko od eksplicitnog priznanja Kosova” i da moramo da idemo „postupno” i „korak po korak”. Ovo „još uvek daleko” gledaocu je odmah trebalo da nagovesti jednu vrlo jasnu stvar: da ćemo jednog lepog dana biti „blizu” tog „eksplicitnog priznanja”. I taj nagoveštaj je Ružić u nastavku emisije vrlo brzo i opravdao, objašnjavajući da „naša politička i intelektualna elita treba da ponese odgovornost” i da „moramo da budemo spremni i na takav ishod”.
Olakšavajuća okolnost, prema Ružiću, je ta što „takav ishod neće biti sutra”. Dakle, danas smo „daleko” od priznanja tzv. kosovske nezavisnosti, sutra bismo mogli da budemo „bliže”, dok bi npr. prekosutra već mogli da razmišljamo i o „stizanju na cilj”, tj. priznanju. Jer, prema Ružiću, „kada uđemo u EU”, moramo da znamo „koje su granice” i šta se dešava sa našom „sadašnjom pokrajinom” Kosovom i Metohijom. Koja, kako stvari stoje, „u budućnosti” to neće biti ako se Ružić i njegova stranka budu pitali.
http://www.standard.rs/aleksandar-pavic-ruzicic-i-ostali-realisticni-rodoljupci.html
- - - - - - - - - -
to je privilegija i dobitak za EU (a pogotovo za Nemačku) jer dozvoljava briselskoj birokratiji i najmoćnijim EU državama da se praktično poigravaju sa Srbijom, kao što bi se svaki bahati bogataš poigravao sa prosjakom spremnim da proda svoju slobodu – i to ne za hleb, već samo za obećanje mogućih mrvica hleba u nekoj maglovitoj budućnosti.
Iz nekog razloga nastup šefa poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije u emisiji „Stav Srbije” Prve srpske televizije u nedelju 24. marta nije dobio zasluženu medijsku pažnju. Čudno, jer je Ružić upravo govorio stvari koje su muzika za uši vladajućeg medijsko-političkog establišmenta u Srbiji. Uz to, te reči su se zgodno uklopile u dan početka NATO-agresije na Srbiju 1999. godine jer su praktično nagoveštavale političku a i ličnu volju da se plodovi te agresije konačno i realizuju.
Tema emisije su bili tzv. nemački uslovi, koje Srbija treba da ispuni da bi nemački parlament odobrio datum za početak pregovora za (neizvesno i ničim garantovano) pristupanje Evropskoj uniji. [1] Na pomen reči „uslovi” Ružić je odmah požurio da ispravi voditelja emisije, ističući da nije reč o uslovima, već o „preporukama”, koje su zapravo „znak dobre volje”. Ovo uprkos činjenici da sama reč „uslovi” nije čak ni uvredljiva, a da uz to Nemačka – šta god mislili o njoj – ima sasvim legitimno pravo da Srbiji postavlja uslove kad je reč o njenom evropskom putu. Jer Nemačka je član organizacije kojoj Srbija – preciznije beogradska vlast – želi da pristupi, i to njen najjači član. Svaka organizacija, svaki klub ima svoje uslove za prijem.
Sa druge strane, članstvo u EU nije obavezno za evropske države. Svega 27 od ukupno 50 evropskih država pripada EU klubu. Sama EU ne pretenduje – mada se često tako može činiti – da bude jedini ovlašćeni predstavnik svih evropskih država pred svetom. Dakle, očigledno je da je članstvo u EU dobrovoljno. Problem Srbije je u tome što njene vlasti – čak i mimo većinske volje biračkog tela, prema svim poslednjim anketama – uporno insistiraju da EU nema alternativu. To definitivno nije problem EU, pa ni Nemačke. Naprotiv – to je privilegija i dobitak za EU (a pogotovo za Nemačku) jer dozvoljava briselskoj birokratiji i najmoćnijim EU državama da se praktično poigravaju sa Srbijom, kao što bi se svaki bahati bogataš poigravao sa prosjakom spremnim da proda svoju slobodu – i to ne za hleb, već samo za obećanje mogućih mrvica hleba u nekoj maglovitoj budućnosti.
U svakom slučaju, Ružićeva snishodljivost prema Nemačkoj čini ga preosetljivim na njen senzibilitet – bar kako ga on zamišlja. Deluje kao da on ne želi da dozvoli čak ni mogućnost da Nemačka slučajno deluje kao „loš momak” pred srpskom javnošću niti da dozvoli mogućnost da neki Nemac stekne utisak da Ružić nije bio spreman da u svakom trenutku brani nemačke interese i ugled, čak i više nego što bi to neki Nemac bio spreman da učini. Ali Nemačka, kao ozbiljna zemlja, i te kako ima pravo da postavlja uslove za prijem u klub kojem pripada. Uslove – a ne „preporuke”.
JOŠ UVEK DALEKO Što se tiče Ružićevog preferiranja termina „dobra volja” – tu bi se moglo pretpostaviti da on želi da predoči nezahvalnoj srpskoj javnosti koliko su Nemci zapravo velikodušni time što su se udostojili da odvoje delić svog dragocenog vremena kako bi Srbiji saopštili uslove za (tek) mogućnost prijema u ekskluzivni EU klub. Nije sigurno koliko su Nemci zadovoljni ovakvim načinom predstavljanja – ali neka to bude stvar između njih i Ružića.
Sledeće što je Ružić istakao je to da smo „još uvek daleko od eksplicitnog priznanja Kosova” i da moramo da idemo „postupno” i „korak po korak”. Ovo „još uvek daleko” gledaocu je odmah trebalo da nagovesti jednu vrlo jasnu stvar: da ćemo jednog lepog dana biti „blizu” tog „eksplicitnog priznanja”. I taj nagoveštaj je Ružić u nastavku emisije vrlo brzo i opravdao, objašnjavajući da „naša politička i intelektualna elita treba da ponese odgovornost” i da „moramo da budemo spremni i na takav ishod”.
Olakšavajuća okolnost, prema Ružiću, je ta što „takav ishod neće biti sutra”. Dakle, danas smo „daleko” od priznanja tzv. kosovske nezavisnosti, sutra bismo mogli da budemo „bliže”, dok bi npr. prekosutra već mogli da razmišljamo i o „stizanju na cilj”, tj. priznanju. Jer, prema Ružiću, „kada uđemo u EU”, moramo da znamo „koje su granice” i šta se dešava sa našom „sadašnjom pokrajinom” Kosovom i Metohijom. Koja, kako stvari stoje, „u budućnosti” to neće biti ako se Ružić i njegova stranka budu pitali.
http://www.standard.rs/aleksandar-pavic-ruzicic-i-ostali-realisticni-rodoljupci.html
- - - - - - - - - -
to je privilegija i dobitak za EU (a pogotovo za Nemačku) jer dozvoljava briselskoj birokratiji i najmoćnijim EU državama da se praktično poigravaju sa Srbijom, kao što bi se svaki bahati bogataš poigravao sa prosjakom spremnim da proda svoju slobodu – i to ne za hleb, već samo za obećanje mogućih mrvica hleba u nekoj maglovitoj budućnosti.
