Jednom davno,pre mnogo godina,dva para ruku u svojoj basti posadise ruzu.Brinuse se o njoj tek kratko i zatim se razidjose.Svako na svoju stranu,a malena ruza osta u basti,sama i nezasticena...plakala je...niko nije video njezine suze,skrila ih je vesto u svojim laticama.Presadise je u drugu bastu,tamo gde je zemlja bila lepsa i meksa...Stari iskusni bastovan,velikog srca,dade joj pocasno mesto u svom dvoristu i otvori joj sirom vrata svog srca,negujuci je i mazeci sa toliko puno paznje i ljubavi,dok mu je ona uzvracala ljubav,kraseci njegovo dvoriste najlepsim raznobojnim laticama!
Prolazile su godine,ruza je bila u punom cvatu,kad su je spazile jedne oci,ucinilo joj se tada da su isto toliko tople i mile kao njenog dragog bastovana.Pozele sama da krasi dvoriste tim lepim ocima.Stari nemocni bastovan,svastan da je doslo vreme da se neko drugi brine o njegovom cvetu,predade je u ruke ,za koje su oboje mislili da ce sa ljubavlju negovati taj nezni ,drazesni cvet...
I tako u najvecem sjaju i punom cvatu,presadise je u drugo dvoriste,a ona je bila sretna misleci da je pronasla svoj pravi dom.Njena sreca je bila kratkog daha,nakon sto su joj te ruke otkinule njen najlepsi pupoljak,bacivsi ga pod noge,mucki gazeci,bez razloga...ostala je nema..u grcu...
Zalevala je sama sebe suzama,skrivajuci ih u laticama svog cveta.Bilo ih je previse,latice ne izdrzase taj teret i polako jedna za drugom otpadose,pod pritskom kapljica koje su se dugo vremena skupljale.Ostade samo stabljika,prepuna trnja.
Nikada vise ruza nije procvetala.Gazili su je,sekli,slamali...a ona...trpela je ,plakala i potajno se nadala da ce se bar jos jednom pojaviti jedne tople ruke,koje ce pozeleti da je tako krhku i ranjivu povrate u zivot...ruke koje ce podneti svaki ubod njenog trnja,koje je talozila godinama,stiteci se od onih koji je povredise.Da ce se pojaviti one prave tople oci,koje ce u toj "trnjikavoj "stabljici videti na vrhu cvet...
Prolazile su godine...zima je...vrtovi i dvorista prekriveni su sneznim pokrivacem.Dvorista su tako pusta,ali u jednom dvoristu,ispod zaprljanog snega,pojavila se ...ONA...a na njenom vrhu,pupoljak...nezno ljubicaste boje...u pupoljku malena kapljica...da li se to snezna pahulja otopila bas tu ili ONA od srece,place?
Prolazile su godine,ruza je bila u punom cvatu,kad su je spazile jedne oci,ucinilo joj se tada da su isto toliko tople i mile kao njenog dragog bastovana.Pozele sama da krasi dvoriste tim lepim ocima.Stari nemocni bastovan,svastan da je doslo vreme da se neko drugi brine o njegovom cvetu,predade je u ruke ,za koje su oboje mislili da ce sa ljubavlju negovati taj nezni ,drazesni cvet...
I tako u najvecem sjaju i punom cvatu,presadise je u drugo dvoriste,a ona je bila sretna misleci da je pronasla svoj pravi dom.Njena sreca je bila kratkog daha,nakon sto su joj te ruke otkinule njen najlepsi pupoljak,bacivsi ga pod noge,mucki gazeci,bez razloga...ostala je nema..u grcu...
Zalevala je sama sebe suzama,skrivajuci ih u laticama svog cveta.Bilo ih je previse,latice ne izdrzase taj teret i polako jedna za drugom otpadose,pod pritskom kapljica koje su se dugo vremena skupljale.Ostade samo stabljika,prepuna trnja.
Nikada vise ruza nije procvetala.Gazili su je,sekli,slamali...a ona...trpela je ,plakala i potajno se nadala da ce se bar jos jednom pojaviti jedne tople ruke,koje ce pozeleti da je tako krhku i ranjivu povrate u zivot...ruke koje ce podneti svaki ubod njenog trnja,koje je talozila godinama,stiteci se od onih koji je povredise.Da ce se pojaviti one prave tople oci,koje ce u toj "trnjikavoj "stabljici videti na vrhu cvet...
Prolazile su godine...zima je...vrtovi i dvorista prekriveni su sneznim pokrivacem.Dvorista su tako pusta,ali u jednom dvoristu,ispod zaprljanog snega,pojavila se ...ONA...a na njenom vrhu,pupoljak...nezno ljubicaste boje...u pupoljku malena kapljica...da li se to snezna pahulja otopila bas tu ili ONA od srece,place?
.......i da su to suze radosnice.......
