Ušla je jutros tiho
i sela za kafanski sto,
naručila kafu i piće,
jer srce joj je pevalo.
Jedan telefonski poziv,
u njoj menja sve,
od bola za srce se drži
i izlazi napolje.
Za njom ostaju,
do pola kafa ispijena,
trag pepela, na roze stolnjaku,
tek ubrana ruža slomljena,
što prkosi hladnom konjaku.
A napolju sunce zaplakalo,
njen grad na pelin miriše,
malo joj je vremena ostalo,
jer ljubavi nema više.
