Је си ли ти био у војсци Добровољац?
Је л' су и код тебе у јединици служили ракију из винских чаша?
Можда нису имали чашице, као да је толико битно, чаша је чаша.
Па пиво је најслађе из флаше
Да,а како нико други ко је био изведен на комунистички суд није пропио током суђења него само Михаиловић?
Дража Михаиловић и Равногорци,мада сад сам погледао у питању је слава, тако да у реду онда
.
Па овде испада да су највеће пијандуре Американци!
А равногорци само гледају или...
?
У тренутку настанка слике не пије нико јер су сви за столом већ комирани
.
И?
Одбио пиће? Шта ти то каже?
Каже да је већ пио
.
Наћићу ти касније и једно сведочење Звонимира Вучковића о боравку на Равној гори у августу `41
.
''Сведок'' са ''суђења''?
Стражар који је чувао Михаиловића.
Не,видео сам једном у ТВ програму и поцепао сам се.
Ево на јутјубу погледај:
Шта је следеће? Да нам кажеш да ћеш гласати за Чеду?
Многи равногорци ће гласати за Чеду, ја не
.
А где се то борио против усташа. Можда са заједно усташама и Немцима против четника, али против усташа...
Ово ни најгори комунисти не би изјавили.
Добровољци спашавају избеглице
За цело време окупације, а нарочито у 1941. и 1942. години, добровољци су предњачили у спасавању Срба, који су бежали испод усташког ножа. Добровољци су често прелазили и Саву и Дрину, узимали у заштиту збегове и водили жестоку борбу противу усташа. На тај начин, добровољци су спасли на хиљаде избеглица. У овоме послу нарочито се истакао Десети добровољачки одред на челу са Милошем Војновићем, који је, једно време, боравио у Бајиној Башти. Војновић је са својим добровољцима често прелазио Дрину, прикупљао избеглице, те их чамцима и скелама пребацивао у Србију. По преласку им је пружана прва помоћ од самих добровољаца, који су са избеглицама делили и последњу кору хлеба. После првог охрабрења, прве утехе, прве помоћи, добровољци су избеглице упућивали у избегличке центре: Бању Ковиљачу, Врњачку Бању, Боговађу, Севојно, Смедерево и у друга места, где су постојали избеглички домови.
У овој спасилачкој акцији, добровољци су много пута морали да се боре и противу крвожедних усташа и противу страшних таласа валовите Дрине. Али, и поред свега овога, добровољци су свагда јуначки издржавали, само да би спасли што више народа.
Саме спашене избеглице, ту спасилачку акцију добровољаца овако описују:
"Било је то 1942. године када су усташе упали у моје село, Горњи Залуковик, које се налази између Хан Пијеска и Власенице.
Било ми је већ 14 година, тако да се сасма јасно сећам све оне грозоте која је тих крвавих дана снашла моје сусељане.
Када су упали у моје село, усташе су почели палити српске куће све од реда и убијати мало и велико, старо и младо. Изгинуло је сила света и многи су бежали пут Дрине да би сачували само голи живот. Избегли народ дошао је у Краљеву Гору. Збег су углавном сачињавале жене и деца и старији људи. Пошто се бежало с пуно страха испред страшног покоља, то је у збегу било деце без родитеља, родитеља без деце, браће без сестара, сестара без браће.
Успут, идући ка Дрини, жене су прикупљале децу не питајући чија су. По нека је водила по једно, двоје, троје, а понека и по више деце. Деца су престрављена плакала и запомагала, тако да је било страхота слушати врисак јадне деце.
Када смо дошли на саму воду, видели смо дуж обале да на Дрину пристиже народ из свих села која су лежала према овој међи између Босне и Србије. Према месту званом Скелане видели смо како се наш народ већ пребацује у Србију. Видели смо како с друге стране долазе неки војници с чамцима, трпају избеглице у њих, па се после враћају на српску страну. Жене с децом из мога села одмах су пошле према Скеланима, а за њима и сав остали народ. Када смо стигли на само место пребацивања, дознали смо да су наши спасиоци српски добровољци. Тада смо први пут видели нашег војника у правој српској униформи, са српском шајкачом на глави, са српском кокардом на шајкачи и с крстом на левој страни груди.
Видевши их, ми смо плакали од радости. Добровољци су све по реду стављали у чамце, најпре жене и ситну децу, затим дечаке, девојчице и одраслије. Како је који чамац био пун, тако су га добровољци брзо окретали пут Србије. И тако је то ишло, док и последњег избеглицу са Скелана нису превезли.
По прелазу на србијанску страну, добровољци су нас смештали у Луг, код Бајине Баште. Тек тада смо приметили да су и усташе стигле на саму Дрину с оне стране, али, Богу хвала, тек пошто су нас добровољци све спасли. Усташе, не могући нам ништа нажао учинити, почели су од муке пуцати на Луг у који смо били смештени. Премда нас је делила Дрина, ипак су успели да убију једну жену у Лугу. Међутим, добровољци су одмах одговорили на усташку пуцњаву. Сели су у чамце и док су једни веслали, други су из митраљеза и пушака осули ватру на усташе. На тај начин успели су да потисну усташе око три километра од Дрине. Тада су добровољци претраживали обалу на босанској страни, да би извукли и спасли и последњег Србина који је бежао испред усташког ножа.
Када су нас спасли, добровољци су се одмах побринули о нашој исхрани. Одмах су дали свој хлеб и све што су уза се имали од хране нама избеглицама. Ми смо им се до неба захваљивали. Мене и још једну групу мојих вршњака и вршњакиња добровољци су спровели у Ужице у тамошњи Црвени Крст. Друге групе су водили на друге стране. У Црвеном Крсту добили смо одмах добру и топлу храну. Али, ту се нисмо задржавали. Моју групу су одатле пребацили возом у Врњачку Бању. На путу, кроз сва места кроз која смо пролазили: Ужице, Пожегу, Чачак и друга, народ нам је давао у корпама вруће погаче, куваних јела, разних колача, одела, обуће и новаца, свега што нам је душа желела. Народ је плакао. Поједини су узимали ситну децу за чије се родитеље није знало. Већина, пак, нас одраслијих стигла је у Врњачку Бању.
По доласку у Врњце, били смо одмах смештени у лепе зграде, добили чисте постеље, кувану храну и све друго што нам је требало. Добили смо своје васпитаче и васпитачице, као и свештеника, који нам је долазио два пута недељно. У Врњачкој Бањи смо добили сви нова одела и нове ципеле као дар од Председника српске владе, генерала Милана Недића, коме смо нашом дечијом љубављу били безмерно захвални.
Васпитачи и васпитачице су нас учили лепом понашању, хигијени, певању, свештеним молитвама и веронауци, док су нам српски добровољци свагда били на услузи. Из Врњачке Бање мало старије, међу којима и мене, пребацили су на пољопривредно добро у Севојни. Ту смо радили ситне пољопривредне послове. Васпитач би нас често водио на купање у Ђетињу и пазио на нас да нам се не би што десило.
Из Севојне сам ја отишао у Звездан код Зајечара, где су многе избеглице добиле имања, која су обрађивали као своја властита.
Добијали смо бесплатне карте и путовали смо несметано возом. Тако је било за све избеглице на целој територији Србије..."
Упоредо са овим спасилачким послом, добровољци су обављали и још један, који с друге стране осветљава њихов живот и њихову
борбу.
Прелазећи преко Дрине, добровољци су долазили у додир и с појединим четничким одредима из Источног дела Босне. При тим додирима, а и доцније, добровољци су давали босанским четницима и оружје и муницију, као и друге потребе. Све што је могло користити
српској браћи у Босни, добровољци су им, такорећи откидајући од себе, с љубављу давали, изражавајући том приликом дивљење према
Велимир Р. Мајсторовић: "Спашени смо на Дрини", "Записи из добровољачке борбе (III)",
Минхен, 1955, стр. 16-18.
њиховој четничкој борби. Разуме се, ову помоћ добровољци су давали оним четничким командантима и њиховим одредима, који су се бескомпромисно борили противу свих српских душмана, а нарочито противу усташа и комуниста. Такви команданти су били: мајор Јездимир
Дангић, капетан Стеван Дамјановић - Лека и Ђура Бижић, који су и своје животе положили на олтар Отаџбине, борећи се противу српских дин душмана. Четвртом команданту у том делу Босне, Ристи Ћуковићу, који је за све време грађанског рата и окупације сарађивао и са комунистима и са усташама, добровољци нису никада давали ни оружје ни муницију. То је било сасвим природно, јер су добровољци свагда били бескомпромисни у борби противу народних непријатеља, без обзира каквим су се плаштом огртали.
1942. од 120 добровољаца 90 је погинуло у Босни при помагању Дангићеве акције, Лаутнер је командовао том групом од 120 добровољаца.У акцији збрињавања избеглица учествовао је Десети добровољачки одред под командом већ поменутог Милоша Војиновића Лаутнера.
Из немачког извештаја од 13.5.1944
Српски добровољачки корпус укључио се код Љубовије у борбе на хрватској обали Дрине и прихватио четнике који су се повлачили. Код Рогатице 4 пребеглице. 
?
.
