''Русофилија'' српских комуниста

[вук са Авале]

Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек некад мислио, осећао и радио, нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости.

Међутим, ове Андрићеве речи, као да не важе за 'српске ''комунисте'' ( да се разумено, овде мислим на скупину људи, истина, веома раширену, поштовалаца лика и дела Јосипа Броза , чија је мера за успешност југословенског ''самоуправог'' модела, између осталог, ношење левиски и шушкаваца, вожење буба и тристаћа, и црвени пасош ''с којим је могло свуда да се путује'') . За њих нове историјске ретроспективе су недопустиве. Затамљени хоризонти прошлости, на којима су чињенице помешане са историјским фалсификатима и популарним митовима, такви и треба да остану.

Овде немам намеру да пишем о односу комуниста према руским националним митовима, руској историји и самом руском народу, посебно током двадесетих и у првој половини тридесетих година XX столећа у СССР-у, као и неразликовање Совјетије и Русије (о чему сам, свему, у више наврата писао). Намера ми је да развејем један мит, и данас присутан у јавном дискурсу, а посебно изражен међу форумским ''комунистима'', о некаквој русофилији југословенских комуниста.

У колективно памћење Срба никада није уткана свест о престанку постојања велике Русије, заштитнице свих православних Словена. Можда понајбоље је осећања искрених , простих, русофила сублимисао Бранко Ћопић, током устанка 1941, у стиховима:

Последња се битка бије,
сјевер дува из Русије,
Бескрајна је наша вјера у орлове са сјевера.

3. јуна 1941, након усташких покоља, у селу Доњин Дрежањ, избиће један од првих (ако не и први) устанака у поробљеној Европи. 24. јуна, функционер КПЈ-а Угљеша Даниловић, описујући развој устанка у источној Херцеговини, када се под оружјем нашло 20.000 устаника, у извештају партији ће записати:

Под утиском тих покоља и под утицајем лажних вијести да су тобоже дошли Црногорци и да су долетјели руски авиони, избио је спонтано устанак у невесињском срезу, једном дијелу билећког и гатачког среза...

( авионе Ређије аеронаутике устаници су прогласили за 'руске')
Извори за историју СКЈ, Документи централних органа КПЈ, НОР и револуција 1941-1945, књ. 1 (приредио Радомир Вујошевић), Београд, 1985, стр. 15.

Али, да ли је таква свест постојала код југословенских комуниста?


 

[вук са Авале]

У пролеће и лето 1941. долази до појаве и јачања прво четничког (ЈВуО), а после и партизанског комунистичког покрета.
Припадници партизанског покрета су започели устанак у Србији крајем лета, који је веома често представљао нападе не на немачке војнике већ на српске општине и полицијске станице, као и на поједине непријатеље комунистичке идеологије. Међу жртвама ове чистке 'класних непријатеља' било је брутално убијено око триста руских емиграната са породицама, а још више њих је доживело различите врсте физичких напада и обрачуна.
Убити наоружаног немачког војника иза чијих леђа је стајала сва снага окупатора, или чак и обичног сарадника полиције, који је имао више колега и рођака спремних на освету, било је много теже него заклати усамљену руску породицу која се избегличким усудом нашла у некој балканској недођији. У свом послератном чланку М. Скородумов пише да је до краја лета ''од руку српских комуниста погинуло око триста људи''.

Еклетантан пример је описала Нона Белавина, ћерка оца Сргеја.Отац Сергије је имао четрдесет девет година, и већ осамнаест година је радио као свештеник у различитим српским сеоским парохијама:

У девет увече у општину су упала три наоружана човека и натерала општинског благајника да их одведе до стана оца Серија. Под претњом пушакама благајник је узвикнуо: 'Оче Сергију!' 'Ко је?' – одговорио му је миран глас. 'Ја, Бора' – наставио је уплашени благајник. 'Улази, врата су отворена' – рекао је свештеник. Двојица нападача су ушла у кућу и остала тамо један сат… Након тога су изашли и терали ударцима кундаком свештеника да иде испред њих. Један је носио велики завежљај са стварима умотаним у чаршав… У сокаку свештеник је покушао да побегне, али га је ухватио трећи нападач који га је жестоко претукао кундаком… Ускоро су сељаци који су се окупили поред куће несрећног свештеника чули пуцањ и након одређеног времена дошли су на место трагедије… На лешу је била прострелна рана, врат је био пресечен 5-6 цм дубоко. Неколико дубоких убодних рана нанесених ножем у пределу груди… Оца Сергија су сахранили – без свештеника јер је он био једини свештеник у околини.

Руси и Други светски рат у Југославији, Алексеј Тимофејев,Београд , 2010, страна 42-43..


Услед погоршавања безбедоносне ситуације долази до самоиницијативног стварања одреда самоодбране, које су формирали руски емигранти са богатим ратним искуством и спремношћу за узајамну помоћ. Типичан пример су дешавања у западној Србији:

Настањени у Шапцу Козаци након што су комунисти заклали пет Козака са породицама прихватили су се оружја и формирали су две чете под командом поручника Иконикова, а после заједно са немачким јединицама су одбијали нападе комуниста који су их опколили и нападали

Русский Корпус на Балканах во время II Великой войны 1941—1945. Воспоминания соратников и документы под ред. Н. Н. Протопопова и И. Б. Иванова. СПб, у издању Санкт-Петербуршког универзитета, 1999, старна 45.

 

[вук са Авале]

Нона ће постати позната песникиња и угледни члан руске емиграције у САД-у, и током читавог живота сачуваће љубав према својој другој отаџбини. Успомене на младе године и сакривену у дубини срца али никад заборављену љубав према земљи своје младости она је изразила у песми 'Београд' коју је написала након своје кратке посете Србији 1977, први пут након што је 1944. оставила овај град у жељи да избегне сусрет са комунистима. За епиграф је узела своју песму написану далеке јесени 1944.

Белград
Вернусь-ли я к тебе? Увижу-ли и скоро-ль
Глубизну твоих сливающихся рек
И обезумевший, ослепший город,
Где я была счастливей всех?
Н. Б. 1944 г

Я вновь брожу по улицам знакомым
Тем, что когда-то отняла война…
Как хорошо! Я здесь – своя. Я – дома.
И словно юность мне возвращена.

Какой размах у всех воспоминаний.
И сколько лет ложится в каждый миг.
Я в этот парк спешила на свиданье…
А в этот дом за пачкой новых книг.

Сюда, дрожа, бежала на экзамен,
А там сиял искусства строгий храм…
Тоску о нем я пронесла годами
по всем ненужным и чужим путям.

Мне улицы протягивают руки,
Встречая дочь заблудшую свою,
Но после долгой и глухой разлуки
Не каждый дом в лицо я узнаю.

Я знаю: нет к прошедшему возврата,
Но все-ж душою, полною тепла,
Ищу окно, в которое когда-то
Любовь, еще неузнанной, вошла.

Оно, как встарь, распахнуто. Навеки!
(Как неизменно счастье двух людей…)
А там, вдали, обнявшиеся реки
В голубизне немыслимой своей.

И старый парк, и церкви, и „Споменик“…
О, город мой, прости меня, прости!
Ведь неповинна я в своей измене,
Война смешала все мои пути.

Я – не твоя! Повернута страница.
С другой страной я связана судьбой.
Но ты всегда, всю жизнь мне будешь
сниться
И в сердце яркой вспыхивать звездой.

(Нона Белавина, 1977 г.)

Београд
Да’ л ћу се вратити? Видећу ли скоро
плаветило твојих препелтених река
И обезумљени, ослепео град,
Где била сам срећнија од свих?
Н. Б., 1944.
Поновно лутам познатим улицама,
Оним које ми је некад одузео рат…
Како је лепо! Овде сам – своја. Код куће сам.
И као да су ми младост вратили назад.

Какав залет имају ове успомене.
И колико година стане у један трен.
У овај парк сам журила на састанак…
А у овај дом по свежањ нових књига.

Овде сам дрхтећи трчала на испит,
А тамо је сијао строги храм уметности…
Тугу за њим сам носила годинама
По свим непотребним и туђим стазама.

Улице ми пружају руке,
Дочекују своју заблуделу кћи,
Али после дуге и потпуне раздвојености
Не могу да препознам свакој кући лице.

Знам, прошлости повратка нема,
Али ипак душом пуном топлоте,
Ја тражим прозор кроз који је некад
Љубав тад још непрепозната ушла.

Отворен је као и некад. Заувек!
(Као што је неизмерна срећа двоје…)
А тамо доле загрљене реке
У плаветилу незамисливом свом.

И стари парк, и цркве, и „Споменик“…
О, граде мој опрости ми, опрости!
Јер нисам крива у својој издаји,
Рат је измешао све моје стазе.

Ја нисам твоја! Страница је окренута.
Са другом земљом везала ме судбина.
Ал’ увек, читав живот ћу да те сањам.
И у срцу мом да чувам као звезду.

(Нона Белавина, 1977. г.)

 

[вук са Авале]

Нови поредак, изграђен 1944, сам себе је изградио на рушевинама за које смо остали везани неким делићем нашег сећања, али и носталгијом. Требало је направити раскид са хришћанском и монархистичком традицијом која је обликовала Србију током седам столећа. Идеја о 'српско-руској дружби' ће одлично послужити учвршћивању новога режима. У периоду 1944-1948. биће преведено укупно 1912 совјетских књига и брпшура, штампаних у укупном тиражу од 17.840.000 примерака ( или 85% свих преведених књига). Прва представа, по обнављајну рада Народног позоришта, којој је присуствовао и Јосип Броз у друштву државног врха била је Најезда, драма Леонида Леонова.

Веома значајно место у јачању режима послужила је глорификација мартирства и херојства палих руских војника. Већ у првом броју Политике после ослобођења од 28. октобра 1944, донета је вест о сахрани црвеноармејаца палих у борбама за Београд и подизању првог споменика у њихову част. Свечаној сахрани на Позоришном тргу присуствовали су „команданти совјетских и наших дивизија и корпуса”, а међу њима и Мијалко Тодоровић и Пеко Дапчевић, као и бројни Београђани, који су готово ритуално узели ушеће у обреду сахрањивања, бацајући грумење земље на гробове палих војника. Само од петнаестог до тридесетог новембра 1944. године, погинулим црвеноармејцима у главном граду подигнуто је осамнаест великих и тридесет и два мала споменика. План је био да се још педесет и два мања споменика, која су такође била припремљена, поставе до средине децембра исте године, а у следећим месецима још тридесетак спомен- обележја.


Готово на свим споменицима црвеноармејцима подигнутим током 1944. и 1945. године доминирала је звезда петокрака, веома често са српом и чекићем, али је у њеном подножју, или са леве стране, готово увек постављан је и бели мермерни крст, а споменике су освештавали свештеници Српсек православне цркве.Такав случај је био и са спомеником на Позоришном, касније Тргу Републике, који је објединио оба ова супротстављена симбола. Међутим, још су интригантнији примери са села, где је ова пракса такође спровођена, али је уз петокраку и крст као декоративне аранжмане уређене око горбова у које су војници полагани, обавезно изношена и излагана храна, чиме је кроз организацију даће око ових симбола, нова идеологија уз јело најлакше конзумирана.

споменик на Позоришном тргу

 

[вук са Авале]

Споменику на Позоришном тргу ће посветити угледни совјетски песник Николај Тихонов песму Гроб црвеноармејца на Тргу у Београду , коју ће јуна 1948. препевати Десанка Максимовић:

Њима, с Ингулца и Дњепра реке,
Чудно је све, ко да се у сну јавља,
Леже сад сред улице далеке
У Београду, земљи подунавља

Смешали им се датуми, сати,
Сећања о светлим подвизима,
Војници униформе непознате
Као браћа стајали над њима.

И жене у црнини нежно
Цвећем им гробове завиле
И плакале све неутешно,
као да су синове жалиле.

Обудовеле жене младе
Над њима уплакане стале,
Као да су срдаца наде,
Мужеве пратиле пале.

Свенародном гробу њином
Земља дошла да почаст ода,
Спавају-и све им се чини
Сан им је испод редног свода.

Доћи ће за сном десант нови,
Сви ће опет у бојну смену,
То су само о Београду снови,
Не могу из њих да се прену.

 

[вук са Авале]

И у том историјском следу доћи ће и Видовдан 1948.

Жртве неће само постати живи, већ и мртви. Остаће забележено када су споменици погинулим црвеноармејцима, Русима, подигнути, али не и датуми, када су у тами ноћи, рушени.

Занимљива судбина је споменима у Великом Мокром Лугу , подигнутог 8. јануара 1945. године средствима мештана. После резолуције Информбироа, кад споменици црвеноармејцима престају да буду света места, донета је друга одлука. Да се споменик уклони. И уклоњен је. Комунисти су га продали мештанину, власнику кафане, а овај је избрисао текст и плочу пренео на сеоско гробље са новим текстом посвећеним његовом прерано преминулом сину.

Коначно, ни ова прича не може да добије крај брез Викиликса:

C) During a September 2 uninhibited one and a half hour conversation, former Yugoslav President Tito's widow, Jovanka Broz Tito dished to Charge on the Russians -- Tito never liked them, Slovenes -- they were never committed to the Yugoslav idea, and those who plotted and carried out her house arrest 32 years ago, thereby denying a successor following Tito's death in 1980. This meeting was set up and attended by Serbian Labor and Social Policy Rasim Lajic, the only man (though a Muslim Serb), according to Jovanka, capable of running Serbia. This was Jovanka's first meeting with a foreign diplomat since she was placed under house arrest in 1977. She welcomed the opportunity to meet again and asked Charge to acquaint President Obama with the abysmal treatment she, a former First Lady, had received in Belgrade for three decades. End Summary.

REF: 07 BELGRADE 1328

CLASSIFIED BY: Jennifer Brush, Charge D'Affaires; REASON: 1.4(B), (D)

Али шта очекивати од самопроглашеног маршала, одликованог каплара, који је 1914. пуцао на Србе, а 1915. на Русе?

 

[С.Р.Н.]

Браво за тему. Одличан приступ и развејавање митова. Овде има се шта писати..... управо разрађујем једну приватну историју једног донског козака, дискусија са његовом ћерком (иначе сведок једног збивања у једном селу западне Србије где су СС дошли само како би извршили казну, њихова породична историја у несхваћању појмова ко су Руси, а ко Совјети, бреме руске националне припадности у времена пре и после Дср, па све до данашњих дана. Историја руске емиграције која је била живи сведок и чији се однос комуниста према Русима копирао у комплетне идентичности од породице до породице . Недостатак времена, али се сигурно јавим овде. Поздрав

 

[Sreten Žujović]

Постављачу теме није јасно како комуниста може бити "Русофил"?

Е па може. Сваки поштен Србин може(и мора) да воли Русију и руски народ и да их поштује.

Што се тиче, подизања и рушења споменика имам само једно да кажем - ништа необично за Србе. А комунисти, као и сви други Срби су правили разне пиздарије.

Па колико је само било анти-руских чланака после берлинског конгреса у научним круговима војвођанских Срба. А онда када су се главе охладиле подизали су се споменици руским добровољцима.
...

Проблем свега је та идеолошка непомирљивост. Кад будемо схватили да су комунисти ко и сви Срби, помирење и слога ће нам сами доћи.

 

[вук са Авале]

Па први споменик руским добровољцима је подигнут пре него што су се ''главе охладиле'', 1880. на Рујевачком пољу, крај Алексинца.

Јован Јовановић Змај је том приликом и написао и песму,у који су осликавали ондашњи осећај Срба према палим руским херојима:

Велики камен на гробу Руса зна много рећи и
Ал' споменик живи у срцу Срба далеко је већи.

Значи, не стоји да то није ништа необично за Србе.

Е сада, слажем се да ''сваки поштен Србин може(и мора) да воли Русију и руски народ и да их поштује'', па сада процени какви су ти комунисти били ''Срби''.

 

[Добровољац]

Вуче,добра тема,само си заборавио да напишеш да скоро све ово важи и за равногорце - совјетофилство и мржња према руским белогардејцима. У књизи "Руси и Други светски рат у Југославији" аутора Алексеја Тимофејева има читавих 50 страна где је до детаља описана равногорско-совјетска сарадња.

 

[вук са Авале]

Вуче,добра тема,само си заборавио да напишеш да скоро све ово важи и за равногорце - совјетофилство и мржња према руским белогардејцима. У књизи "Руси и Други светски рат у Југославији" аутора Алексеја Тимофејева има читавих 50 страна где је до детаља описана равногорско-совјетска сарадња.

Стани Добровољац!

Ти ''руски белогардејци'' ( веома добро, из приложене књиге, знаш да нису само били белогардејци) су били сарадници окупатора. Ти , изгледа, као да си заборавио пропагандни летак Велимира Пилетића упућен припадницима РЗК-а.

А што се тиче равногорске ''совјетофилије'', она се најбоље очитује у речима из телеграма којег је Драгутину Кесеровићу упутио Дража Михаиловић 1. децембра 1942:

Увек протестујем кад Лондон прави глупости, а ви пропагандом парирајте одмах. Ми немамо ништа против Русије и радујемо се њеним победама али не желимо да нам се нико меша у уређење наше куће. Даље у народу говорите да су наше комунисте троцкисти који су противници Москве.

AVII,Ча, K-299, Рег. бр. 15/1.

 

[hienland]

četništvo ima više anglofilnu crtu nego slavenofilnu, a srpska je ljevica bila sasvim rusofilna, prisjetimo se samo svetozara markovića.
ipak, kada je nastala komunistička rusija, srbi nisu slijedili put vlasovljeve ideologije nego su srpski komunisti povezali rusofilstvo i kmunizam a oponenti su ostali vjerni sklonosti narodima antante što je prirodno.
finale je miloševićevo drhtanje nad jazovljevim pokušajem prevrata u moskvi. da se dogodio....milošević i tuđman bi bili zatvoreni a kadijević, ađić i brovet bi vladali državom. možda bi ante marković smio biti neka marioneta.

 

[Sreten Žujović]

Па Милошевић је чак предлагао Кадијевићу да војска изврши пуч.

Чини ми се да је Борисав Јовић нешто више рекао о томе...

Да је дошло до пуча, не би дошло до рата.

 

[вук са Авале]

četništvo ima više anglofilnu crtu nego slavenofilnu, a srpska je ljevica bila sasvim rusofilna, prisjetimo se samo svetozara markovića.
ipak, kada je nastala komunistička rusija, srbi nisu slijedili put vlasovljeve ideologije nego su srpski komunisti povezali rusofilstvo i kmunizam a oponenti su ostali vjerni sklonosti narodima antante što je prirodno.
finale je miloševićevo drhtanje nad jazovljevim pokušajem prevrata u moskvi. da se dogodio....milošević i tuđman bi bili zatvoreni a kadijević, ađić i brovet bi vladali državom. možda bi ante marković smio biti neka marioneta.

Као прво, каква је то ''власовљева одеологија''?

Па Власов је био обична комуњара! Променио је страну у заробљеништву, када му се учинило да бира победничку страну. Зашто се Немцима није предао 22. јуна, као комадант 4. механизованог корпуса, или зашто се под Кијевом септембра '41. са свом 37. армијом извлачио из обруча?

Друго, српска ''десница'' у XIX столећу ( ако такво профилисање је уопште могуће) је баштинила народњаштво, скуп светонадзора који је ''увезен'' из Русије ('за ''идеолога'' народњаштва у Срба се узима Адам Богосављевић, чије ће идеје наћи погодно тле нарочито међу радикалима).

Хомјаков је пре нешто више од 130 година записао да Србе и Русе спаја двоструко братсво: земно, по крви и духовно, по Христу.
Комунисти као безбожници и интернационалисти тешко да могу имати спознају оваквог братства. Њих спајају ( па и ''руске'' и ''српске'' комунисте), као што сам, надам се, у горе наведеним примерима показао само идеолошко јединство. Кад оно не постоји, не постоји ни ''комунистичка русофилија''.

 

[hienland]

Па Милошевић је чак предлагао Кадијевићу да војска изврши пуч.

Чини ми се да је Борисав Јовић нешто више рекао о томе...

Да је дошло до пуча, не би дошло до рата.

nebi sigurno, ali to nije bio miloševićev interes. njega tada više nebi trebalo.

 

[hienland]

Као прво, каква је то ''власовљева одеологија''?

Па Власов је био обична комуњара! Променио је страну у заробљеништву, када му се учинило да бира победничку страну. Зашто се Немцима није предао 22. јуна, као комадант 4. механизованог корпуса, или зашто се под Кијевом септембра '41. са свом 37. армијом извлачио из обруча?

Друго, српска ''десница'' у XIX столећу ( ако такво профилисање је уопште могуће) је баштинила народњаштво, скуп светонадзора који је ''увезен'' из Русије ('за ''идеолога'' народњаштва у Срба се узима Адам Богосављевић, чије ће идеје наћи погодно тле нарочито међу радикалима).

Хомјаков је пре нешто више од 130 година записао да Србе и Русе спаја двоструко братсво: земно, по крви и духовно, по Христу.
Комунисти као безбожници и интернационалисти тешко да могу имати спознају оваквог братства. Њих спајају ( па и ''руске'' и ''српске'' комунисте), као што сам, надам се, у горе наведеним примерима показао само идеолошко јединство. Кад оно не постоји, не постоји ни ''комунистичка русофилија''.

to kao pišeš o vlasovu ima smisla ako misliš da sam ga nazvao ideologom. a on to nije, ali je ROA npr. jedna od korpusa koja je slijedila jednu ideologiju. s jedne strane antikomunizam, s druge kratjovidni pragmatizam. osobno, ne mislim da je vlasov imao previše izbora.

 

[Добровољац]

Ти ''руски белогардејци'' су били сарадници окупатора.

Равногорци су били сарадници совјетског окупатора,а такође и сарадници Титових комуниста (1941.) и сарадници западних непријатеља цео рат.
Иако су се углавном борили против,по потреби равногорци су понекад били и сарадници злих нациста.
У убиствима руских емиграната учествовали су и равногорци,не само комунисти.

( веома добро, из приложене књиге, знаш да нису само били белогардејци)

Не разумем што инсистираш толико на заробљеним црвеноармејцима који су променили страну. Они су се само утопили у нову средину и постали анти-комунисти (као и они који су у РЗК од почетка) и тукли партизане. Шта је ту спорно?
Десетине хиљада људи из западних српских области су у почетку били партизани па су онда прешли у четнике и шта сад?
Свако ко се одрекне црвених добро дошао је у анти-комунистичке одреде.

Ти , изгледа, као да си заборавио пропагандни летак Велимира Пилетића упућен припадницима РЗК-а.

Нисам га никад видео,презентуј га овде,баш ме занима.

А што се тиче равногорске ''совјетофилије'', она се најбоље очитује у речима из телеграма којег је Драгутину Кесеровићу упутио Дража Михаиловић 1. децембра 1942:
Увек протестујем кад Лондон прави глупости, а ви пропагандом парирајте одмах. Ми немамо ништа против Русије и радујемо се њеним победама али не желимо да нам се нико меша у уређење наше куће. Даље у народу говорите да су наше комунисте троцкисти који су противници Москве.
AVII,Ча, K-299, Рег. бр. 15/1.

Не требају ти знаци навода код совјетофилије. Из овога се јасно види да Михаиловић и његов покрет нису имали појма за разлику између Русије и Совјетије,нити су знали за циљеве Коминтерне чим се радују победама Совјетије и притом "не желе да се меша у унутрашње ствари".Баш ће њих да питају за дозволу да ли смеју да се мешају.
Кад нађем,поставићу ти одломак из књиге Боривоја Карапанџића,а односи се на сведочење Владимира Ленца који је био са Дражом првих дана на Равној гори,и убеђивао је Дражу да СССР није исто што и Русија,али је Дража остао при своме да ће нам "Русија" помоћи.Уосталом,знаш да се Михаиловић повезао са совјетским обавештајцима у Софији пре рата.Постоји чак и теорија да је после рата живео инкогнито у Совјетији...
Знаш и које су заставе равногорци вијорили у Крушевцу. Чак и после догађаја у Крушевцу равногорци су издавали летке "ослободитељи браћа Руси" и слично,чак је и у Београду била припремана равногорска делегација за свечани дочек бољшевика...
Ево како је Димитрије Најдановић објаснио све то:

Али нуто чуда! Равногорци ипак изражавају “пуно уверење” да ће, поред?
Америке, Велике Британије, и Совјетски Савез добити овај рат. Равногорске
дангубе и џабоједи – опростите: “целокупан народ Југославије” – остаће и
Совјетском савезу веран и бориће се и са њим “до победе демократије”. Велику
наду – само наду! – полажу због тога равногорски готовани у Атланску повељу.
По дражиновској политичкој “мудрости” једно је партизански комунизам, а
друго – совјетски комунизам. Једне циљеве имају, по дражиновском “високом”
политичком васпитању, партизани у нашој земљи, а друге – партизани у Совјетији.
Ови овде партизани, тако размишљају “равногорци”, боре се против Краља, нације
и цркве, а бољшевици за Цара, Русију и православље. Ови овде партизани боре
се против приватне својине и грађанског поретка, а они тамо у бољшевичкој
сатрапији, за повраћај старог буржујског славља. Ово су вуци, оно су – јагањци.
Ови и они, “југословенски” партизани и совјетски партизани, не боре се, по
равногорском плиткоумљу за заједнички идеал, немају заједничку идеју, не носи их
један исти дух. За равногорску празноглаву политику ови и они комунисти не чине
једну јединствену, недељиву политичку, војничку и моралну заједницу, нису једне
горе лист, нису једно и исто, свуда и свакад. Овдашњи југословенски бољшевизам
јесте, по њима, против демократије, против капитализма, против буржоаске
владавине, али онај прави и изворни бољшевизам, е, он је за демократију, за
капитализам, за буржоазију. Овај црвени враг овде прави је ђаво, а онај црвени
враг тамо јесте само једна чулна обмана, привиђење. Стаљин и Совјети су
једнодушно за – Дражу и његове равногорце, они су одушевљени њиховом
идеологијом, они су потпуно за стару, партијску и краљевску Југославију. Само
Тито није. Стога ови равногорски политички убожјаци и вичу: Живео Совјетски
Савез, доле крвава Брозова република! Живео Стаљин, доле Тито, издајица
совјетске ствари на Балкану. Живела совјетска демократија, доле партизанска
диктатура. То што је Тито маршал, а Чича Дража један обичан ислужени каплар, то
је само неспоразум. То што златна лондонска полуга одлази у руке Тита, а
“равногорци” морају да пљачкају одрпане и знојаве новчанице свога народа, и то је
неспоразум. То што Черчил глади и мази Тита, а презриво “енглески” пљуцка на
“Чичу”, и то је неспоразум. Неспоразум и ситница! Ако победи Совјетски Савез
неће он, по кривогорској логици југословенску совјетску републику, већ –
краљевину Југославију. Неће он онда ни да? чује за комунистичку партију и Тита,
већ ће умолити Дражу и “равногорски покрет” да преузму власт у земљи и да на
начелима своје “равногорске” демократије среде земљу. Па да онда пошљу своје
генијалне емисаре у Совјетску Унију, да и њу по демократском пелцеру устроје.
Велики су чак изгледи да Стаљин уступи место црвеног властодршца “Чичи”
Дражи, а Молотов “газда Живку” који је много “задужио” Комунистичку партију
Југославије.
Ето такву бесмислицу и тако недотупавну противречност заступа конгрес
“равногорског покрета”. Ето такве политичке пезевенлуке усуђује се “равногорство”
да изнесе пред јавност српскога народа. Ваљда мисли да је томе народу сврака
мозак попила, па ће у шупљој глави свака будалаштина као жежено злато звечати.
Но што незна “висока равногорска политика”, то зна наш народ.
Он зна да ће му Совјетски Савез место Краља донети – Јосипа Броза, место
Недића – Мошу Пијада, место других великих синова чопор крвождене чивутарије.
Зна наш народ за сва злодела и злочине партизанске. Али он зна да је то
само претходница демонског совјетског бољшевизма. Зна он да са овим правим
бољшевичким совјетима “јаком иду Мара и сватови'’.
Зна да ће му тек онај прави Совјетски Савез разорити цркве и олтаре, побити
свештенопастире, раскопати домаћинства, претворити цео народ у колхоску рају.
Јосип Броз и остала његова партизанска крвопија јесу велико зло. Али наш
народ зна да од тога зла постоји и горе, а то је оно велико, совјетско зло, које је
ово мало породило.
Још народ наш зна што “равногорска” господа не зна.
Зна он да ће, ако им се пружи прилика, мали партизански “брозовчићи” под
заштитом тенкова, бајонета и црвене кнуте великих партизана “стаљиноваца”,
направити од коже равногорског “централног националног комитета” неколико пари
партизанских опанака, да ће од равногорских бригада кувати сапун за партизански
доњи веш, да ће се за све учињене “услуге” Титовим партизанима одужити својим
захвалним метком у потиљак. Дај Боже да, ако Совјетски Савез дође, не буде
дражиновска Равна Гора још крвавија Виница за – равногорце.
Тако је писано у партизанском ћитабу за равногорце, па били ови за
партизане или против партизана.
И место да резолуција каже: “Сачувај нас, Боже, велике совјетске секире, а
ми ћемо се, уједињени сви у један и? једнодушан национални фронт, са црвеним
узурпатором Титом лако обрачунати”, она обрнуто ради. Место да каже: “Ако
црвена армија бане у нашу земљу, нема ни нама ни народу лека” она метанише
пред великим џелатом и жели му победу. Али, ето, рђави равногорски
политичари стално прежу јарам у волове место волове у јарам. А то нас и
изненађује.

četništvo ima više anglofilnu crtu nego slavenofilnu, a srpska je ljevica bila sasvim rusofilna, prisjetimo se samo svetozara markovića.
ipak, kada je nastala komunistička rusija, srbi nisu slijedili put vlasovljeve ideologije nego su srpski komunisti povezali rusofilstvo i kmunizam a oponenti su ostali vjerni sklonosti narodima antante što je prirodno.

Левичари уопште нису русофили,нити је комунизам руски изум!
Равногорски покрет био је пре свега англофилски, али је такође био и совјетофилски.

 

[Добровољац]

Једино су Недић и Љотић (и део четника) прави русофили из тог времена.


Везе Димитрија Љотића са ђенералом Власовом и његовим покретом


Знајући да ће напад комуниста на Словенију бити врло снажан и да ће Тито све учинити да би скршио то најчвршће гнездо антикомунистичког отпора у Јутославији, а видећи да националан фронт у Словеначкој није тако бројан, Димитрије Љотић је неуморно тражио савезнике у борби за ослобођење Југославије испод комунистичког ропства. Зато се Љотић обратио и ђенералу Андреју Андрејевићу Власову, Команданту Руске Ослободилачке Армије(РОА), који се сопственим снагама борио за ослобођење своје Отаџбине испод бољшевичког јарма.

Као велики хришћанин и Словен Димитрије Љотић је целог свог живота, баш као и краљ АлександарI, саосећао свим својим бићем страшну трагедију руског народа. Отуда је Љотић сматрао као сасвим природно, да се успостави веза и сарадња између српских и руских антикомунистичких снага. И Љотић је то и учинио. Послао је у штаб ђенерала Власова као свога специјалног пуномоћника Божидара-Божу Најдановића, истакнутог предратног антикомунистичког борца на бeоградском Универзитету.

Преко Најдановића Љотић је детаљно упознао ђенерала Власова са својим војно-политичким плановима у Словенији, молећи га да у даном моменту помогне српске националне трупе са његовом Руском антибољшевичком армијом. И ђенерал Власов је пристао. Обећао је Љотићу, да ће у погодном тренутку извршити померање својих снага ка Југу, тојест према Словенији.

Исто тако Љотић је био у вези и са Руским козачким корпусом, који је био у околини Удина, а с којим је, такође, постигао потпуни споразум о заједничкој акцији у саставу југословенских националних снага.

У Љубљани је у то време стационирао један Власовљев пук, који је у потпуности био потчињен Љотићевим намерама и жељама о заједничкој сарадњи.

Крајем априла 1945. године ђенерал Власов издао је наређење својим трупама да крену у Словенију. И антикомунистичке руске трупе већ су биле на маршу према Југославији. Међутим, Немци, који су наслутили да ђенерал Власов прави неке планове са југословенским националним снагама у Словенији, нагло су скренули Власовљеве трупе од Југославије ка Чехословачкој. Тако су се одједном борци Руске Ослободилачке Армије нашли близу Прага између бољшевика и Американаца. И да руска национална трагедија буде још већа, Американци су тенковима гонили Власовљевце у наручје црвеноармејцима. Тако су руске антибољшевичке трупе доживеле једну од највећих трагедија у Другом светском рату. Немилице их је уништавао и комунистички Исток и демократски Запад. Тиме је најбројнија антикомунистичка армија у свету доживела жалостан завршетак, иако је на њеним националним заставама било исписано: "За Бога и Родину!"

Колико је, пак, ђенерал Власов гајио љубави и поштовања према српском народу и његовој праведној борби, најбоље сведоче његове речи из једног телеграма, који је упутио ђенералу Недићу уочи православног Божића1945. године и који у целости гласи:

"Председнику Српске Владе армиском ђенералу Милану Недићу.

Срдачно Вам захваљујем на поздраву и Вашим жељама за коначну победу над нашим заједничким непријатељем- бољшевизмом.

Ја сам дубоко убеђен у то да ће се херојска борба српских добровољаца крунисати успехом и да ће слободољубиви и братски српски народ, збацивши са себе привремени јарам бољшевизма на- нова ступити на свој исконски пут слободе и славе.

Молим Вас, Господине ђенерале, да предате моје најлепше жеље српском народу и Вашим херојима- добровољцима. Срдачно Вас поздравља ђенерал Власов."

 

[вук са Авале]

Равногорци су били сарадници совјетског окупатора,а такође и сарадници Титових комуниста (1941.) и сарадници западних непријатеља цео рат.
Иако су се углавном борили против,по потреби равногорци су понекад били и сарадници злих нациста.

Вема занимљиво размишљање Добровољац. Где су четници то били ''сарадници злих нациста''?
Оптужујеш четнике за сарадњу са комунистима '41, а онда напишеш:

Не разумем што инсистираш толико на заробљеним црвеноармејцима који су променили страну. Они су се само утопили у нову средину и постали анти-комунисти (као и они који су у РЗК од почетка) и тукли партизане. Шта је ту спорно?
Десетине хиљада људи из западних српских области су у почетку били партизани па су онда прешли у четнике и шта сад?
Свако ко се одрекне црвених добро дошао је у анти-комунистичке одреде.

И још се нахвалиш везама СДК-а, односно Мите Љотића са Власовим, човеком који је од почетка до краја био комуњара: у Грађанском рату припадник Бронштајнове РККА,преживео чистке, постао Стаљинов пулен, током трагичног лета '41. комадант оклопног корпуса ( у чијем се својству истакао), септембра исте године успео да извуче своју армију из обруча под Кијевом, а онда након трагедије код Мјасног Бора ( за коју, искрено, није једини кривац) се предао. И онда је шест месеци седео у заробљеништву, и тек након Друге Харковске битке када су почеле поново стотине хиљада црвеноармејаца да стижу у заробљеничке логоре, уз вести са фронта, се ''освестио''. Или је можда помислио да бира праву страну?

У убиствима руских емиграната учествовали су и равногорци,не само комунисти.

Где то? Дај пример?
И немој да мешаш РЗК и обичне емигранте, цивиле.

Нисам га никад видео,презентуј га овде,баш ме занима.

Имаш у наведеној књизи, страна 289-290:

„Бивше совјетске“ заробљенике за разлику од „окорелих белих Руса“ покушавао је да приволи пропагандни летак који је старешина Крајинског корпуса Велимир Пилетић упутио руским војницима РОК-а. У летку написаном на мало разумљивој мешавини руског и српског били су оштро осуђени „вековни непријатељ Словенства – Немци“ и „њихови помагачи“ – руски емигранти, који су спремни „да издају Немцима“. Бившим заробљеницима на служби у Вермахту је било препоручено да беже у „Слободне свесловенске шуме“ а са сoбом да понесу „БОЛШЕ МУНИЦИЈ И ПУЛИМЛОТОВ“.Без обзира на језичке нејасноће летак и агентурна пропаганда ЈВуО је имала свој учинак јер су гневне успомене о „издајству бивших сабораца“ постајале и код бораца РОК-а. Велико бекство у „Слободне свесловенске шуме“ војника РОК-а и бивших заробљењика десило се 30. септембра 1943. За време ноћног дежурства дезертирао је са оружјем у рукама вод бивших црвеноармејаца.

Не требају ти знаци навода код совјетофилије. Из овога се јасно види да Михаиловић и његов покрет нису имали појма за разлику између Русије и Совјетије,нити су знали за циљеве Коминтерне чим се радују победама Совјетије и притом "не желе да се меша у унутрашње ствари".Баш ће њих да питају за дозволу да ли смеју да се мешају.
Кад нађем,поставићу ти одломак из књиге Боривоја Карапанџића,а односи се на сведочење Владимира Ленца који је био са Дражом првих дана на Равној гори,и убеђивао је Дражу да СССР није исто што и Русија,али је Дража остао при своме да ће нам "Русија" помоћи.Уосталом,знаш да се Михаиловић повезао са совјетским обавештајцима у Софији пре рата.Постоји чак и теорија да је после рата живео инкогнито у Совјетији...
Знаш и које су заставе равногорци вијорили у Крушевцу. Чак и после догађаја у Крушевцу равногорци су издавали летке "ослободитељи браћа Руси" и слично,чак је и у Београду била припремана равногорска делегација за свечани дочек бољшевика...

Добровољац, у уводном посту сам написао:

У колективно памћење Срба никада није уткана свест о престанку постојања велике Русије, заштитнице свих православних Словена. Можда понајбоље је осећања искрених , простих, русофила сублимисао Бранко Ћопић, током устанка 1941, у стиховима:


Последња се битка бије,
сјевер дува из Русије,
Бескрајна је наша вјера у орлове са сјевера

А ''совјетофилија'' не постоји, као што сам на горе наведеним примерима, опет да поновим, надам се показао. Постоји само привид некаквог ''идеолошког'' ( у крајњој и почетној тачки та идеологија се своди на борбу за власт, удобне фотеље, виле, аутомобиле, собарице и љубавнице) јединства комуниста.

Али постоји русофилија!

 

[вук са Авале]

to kao pišeš o vlasovu ima smisla ako misliš da sam ga nazvao ideologom. a on to nije, ali je ROA npr. jedna od korpusa koja je slijedila jednu ideologiju. s jedne strane antikomunizam, s druge kratjovidni pragmatizam. osobno, ne mislim da je vlasov imao previše izbora.

Каква је то ''идеологија'' РОА?
Знам за Прашки манифест КОНР-а, али тешко је то назвати неком ''идеологијом''.Мислим од када се антикомунизам плус кратковиди прагматизам може назвати идеологијом?

 

[Kor]

Bio sam klinac ali sam zapamtio kazivanje dede u vezi '41
Mislim da je ovo dobro mesto da to prenesem (mada to nisu neke posebne novosti).

'41 u Hercegovini je bila izuzetno krvava godina. Niti su postojali cetnici niti partizani kao organizovana formacija. Narod je ustao na zastitu golih zivota da bi se zastitili od ustasa. Sve se to zvalo "narodna vojska".

Tek pocetkom '42 dolazi do jacanja partizanskog pokreta kao posledica delovanja komunistickih politkomesara. Znajuci za rusofilsku orijentaciju Srba, igrali su na kartu vezivanja komunizma sa rusofilstvom. Bukvalno su lagali narodu kako je u SSSR sve divno i idealno i kako Rusi "melju" svabe na frontu.Velika vecina ljudi prihvata komunisticke ideje samo zbog toga sto su dolazile iz Rusije. Mimo toga, cetnici nisu bas bili omiljeni medju narodom posto su se vrlo cesto ponasali bahato i oduzimali su imovinu ionako siromasnom narodu.

Posle Neretve dolazi do raspada cetnickog pokreta. Jedan od velikih razloga za to je bilo ucesce cetnickih formacija zajedno sa Nemcima, Italijanima i ustasama u borbi protiv partizana.

I vec sam pisao o tome... ona cuvena scena iz Bulajicevog filma kada pratizani forsiraju Neretvu i razbijaju cetnike se u stvarnosti nikada nije ni dogodila. Partizani su bez borbe pusteni da prodju. Cetnici su velikom vecinom odbili da pucaju na partizane.

 

[Добровољац]

Где су четници то били ''сарадници злих нациста''?

"Четници" су широк појам,ту треба раздвојити војно-одбрамбене националне одреде (углавном у западним крајевима), и политички део - англофиле равногорце (углавном у ужој Србији).

Што се тиче четника преко Дрине и у Црној гори то ни не покушавај да оспориш.Против њих никада нисам ништа ни рекао,већ напротив.

Што се тиче равногораца са ове стране Дрине,ја не спорим да су се углавном борили против Немаца,али понекад је долазило и до сарадње.
Комунисти покушавају да прикажу да је и равногорски покрет Драже Михаиловића био "колаборационистички", што је наравно нетачно,али и нео-равногорци иду у другу крајност кад кажу да никад није било никакве сарадње.

На пример,да ли си знао да је Кесер од злих нациста добио 10 милиона метака и гомилу пушака,минобацача и граната током битке за Јужну Србију? Могуће је да су то комунисти мало преувеличали,али опет у питању је већа количина у сваком случају и то не можете никако оспорити.

Оптужујеш четнике за сарадњу са комунистима '41, а онда напишеш:

Не разумем што инсистираш толико на заробљеним црвеноармејцима који су променили страну. Они су се само утопили у нову средину и постали анти-комунисти (као и они који су у РЗК од почетка) и тукли партизане. Шта је ту спорно?
Десетине хиљада људи из западних српских области су у почетку били партизани па су онда прешли у четнике и шта сад?
Свако ко се одрекне црвених добро дошао је у анти-комунистичке одреде.

Оптужујем равногорце,не четнике.
Значи по твојој логици равногорски напади на РЗК су до 1943. оправдани зато што су били "сарадници окупатора",а после 1943. зато што у своје редове примају заробљенике из Црвене армије и тада заправо сви постају комунисти? Дакле равногорци су се од 1943. нападајући Руски Заштитни Корпус заправо борили против комуниста?
Четници који су прихватили неколико десетина хиљада бивших партизана у своје редове су по тој логици комунисти?
Шта је требало да ураде - све да их побију или да их прихвате и преобрате?

Као што већ рекох било је у свим војскама бивших комуниста који су се искрено покајали за своју прошлост,али само у равногорцима је било активних комуниста попут Живка Топаловића и Радослава Ђурића.

Имаш у наведеној књизи, страна 289-290:

Интересантно. Али кад равногорци прихватају бивше црвеноармејце онда је то у реду.

И још се нахвалиш везама СДК-а, односно Мите Љотића са Власовим, човеком који је од почетка до краја био комуњара: у Грађанском рату припадник Бронштајнове РККА,преживео чистке, постао Стаљинов пулен, током трагичног лета '41. комадант оклопног корпуса ( у чијем се својству истакао), септембра исте године успео да извуче своју армију из обруча под Кијевом, а онда након трагедије код Мјасног Бора ( за коју, искрено, није једини кривац) се предао. И онда је шест месеци седео у заробљеништву, и тек након Друге Харковске битке када су почеле поново стотине хиљада црвеноармејаца да стижу у заробљеничке логоре, уз вести са фронта, се ''освестио''. Или је можда помислио да бира праву страну?

Наравно да се хвалим везама Мите Љотића са генералом Власовом.
Одред од 1200 војника РОА борио се раме уз раме са љотићевцима и ђујићевцима против комуниста у Словенији 1945. године.
До краја био комуњара?Као што рекох свако ко се искрено покајао за своју прошлост био је добро дошао у анти-комунистичке редове.

Где то? Дај пример?
И немој да мешаш РЗК и обичне емигранте, цивиле.

Овде си у праву, моја грешка,мада ко зна... Комунисти су се 1941. године служили паролом "ко не убије Руса није добар Србин".

Али мислим да је и Дража Михаиловић имао у плану истеривање свих белих Руса из Србије. Порука Драже Михаиловића пуковнику Рогожину 1942. године:
'Издали сте своју отаџбини, а сада и српски народ који вас је хранио 20 година...''

А ''совјетофилија'' не постоји

U tom trenutku Crvena armija usla je u grad,Sovjetski major koji je komandovao kolonom cestitao je Keserovicu i Krameru na pobedi.U ime Kraljevske jugoslovenske vojske Keserovic je grad predao Crvenoj armiji.Tada su se Kramer,Sovjetski major i Keserovic obratili okupljenim ravnogorcima i narodu ispred trga.

,,Zivela Ruska braca!,, odjekivala je masa na trgu.
Sovjetski major je uzviknuo-,,Ziveo Ruzvelt,,
,,Ziveo,, uzvratila je masa.
,,Ziveo Cercil,,
,,Ziveo,,
,,Ziveo Staljin,,
,,Ziveo,,
,,Ziveo Kralj Pera,,
,,Ziveo,,

 

[Добровољац]

Одломак из књиге Боривоја Карапанџића који се односи на долазак Драже Михаиловића на Равну гору:

За све време пута ка Равној Гори, пуковник Михаиловић је офи-
цирима, подофицирима и војницима, који су ишли с њим, излагао сво-
је мисли и погледе, како на новонасталу ситуацију, тако и на политич-
ке проблеме. Најчешће је разговарао, сасвим природно, са својим ађу-
тантом потпоручником Владом Ленцем. Тада, у самом почетку, пу-
ковник Михаиловић није имао још никаквих одређених планова за бу-
дућност, али је сматрао да капитулацију не треба признати, да се тре-
ба склонити у шуму, да треба прикупљати и организовати људство
које је избегло заробљавање, те тако чекати на даљи развој догађаја.
Михаиловић је веровао, да се Савезници неће тако лако помирити са
губитком Југославије и да ће нешто морати предузети да би је отргли
од непријатеља. Још је пуковник Михаиловић износио и своје погледе
у односу на Савез Совјетских Социјалистичких Република. Јасно се
видело још тада, да Дража Михаиловић уопште није познавао кому-
низам и његове револуционарне циљеве. Тако, на пример, Михаило-
вић није двојио СССР од Русије; називао ју је, обично, као и толико
неупућених, "Совјетском Русијом"; сматрао ју је заштитницом Слове-
на; веровао је да неће остати равнодушна према земљи и "братском"
народу, који је задесила толика несрећа; био је убеђен у слање помоћи
из "Русије", итд. Потпоручник Владимир Ленац, који је, још пре рата,
годинама водио активну борбу против комунизма и био изграђени ан-
тикомунистички борац, покушавао је да пуковника Михаиловића раз-
увери у његовим погрешним схватањима, наглашујући му: да СССР
нипошто не сме идентификовати са некадашњом царском Русијом, да
Совјетска Унија није, нити може бити, заштитница Словена а да је
њено стално истицање Словенства само маска за што лакше остваре-
ње њених, односно комунистичких циљева, да је крајњи циљ Совјети-
је светска револуција, преко које ће Стаљин и Коминтерна покушати
да остваре диктатуру пролетаријата у целом свету, па да, ради свега
тога, не би смели наседати бољшевичко-комунистичкој пропаганди,
која је усмерена на то, - да обмане народ и да га баци у још већу не-
срећу. Међутим, пуковник Михаиловић је остао упоран у својим схва-
тањима, дубоко верујући да ће поробљеном народу најиздашнију по-
моћ дати баш "Совјетска Русија", како је бољшевичку Совјетију нази-
вао.





Равногорски летак после догађаја из Крушевца (из књиге Тимофејева - Руски фактор):

„Команда Групе Трстеничких Бригада Бр. Служб. 15. октобра 1944. Слободне
Српске Планине. Команданту VI батаљона II Трс. бригаде. Одмах упутите
тројку на ваш терен са наређењем да народ сутра изађе на пут са цвећем и
заставама по могућству и поздрави савезничку Руску војску и нашег Краља.
Војска ће проћи главним друмом. Свим обвезницима саопштите да сутра
безусловно и најхитније дођу у састав својих јединица јер ћемо вероватно у
име Бога кренути да запоседнемо нашу границу према Италији, Мађарској
и Немачкој. Савезничка Руска војска је 14. о.м. ушла у Крушевац и братски
је дочекана од војске и народа српског, који је после дугог ропства дочекао
их као ослободиоце. Све улице су окићене нашим и савезничким заставама,
љубљењу и грљењу није било краја. Исто тако ноћас око двадесет и један
час Руски савезници стигли су и у Стопању где су наше снаге тек дочекале
борбу са Немцима где је шесто Немаца погинуло, а наши су огроман плен
у оружју и осталом заробили. С вером у Бога за Краља и Отаџбину. Живео
Краљ Петар II! Живео Дража, живели савезници.“1258

1258 ВА, собр. „Четничка архива“, к. 110, ф. 7, стр. 12–13.

 

[вук са Авале]

"Четници" су широк појам,ту треба раздвојити војно-одбрамбене националне одреде (углавном у западним крајевима), и политички део - англофиле равногорце (углавном у ужој Србији).

Што се тиче четника преко Дрине и у Црној гори то ни не покушавај да оспориш.Против њих никада нисам ништа ни рекао,већ напротив.

Што се тиче равногораца са ове стране Дрине,ја не спорим да су се углавном борили против Немаца,али понекад је долазило и до сарадње.
Комунисти покушавају да прикажу да је и равногорски покрет Драже Михаиловића био "колаборационистички", што је наравно нетачно,али и нео-равногорци иду у другу крајност кад кажу да никад није било никакве сарадње.

На пример,да ли си знао да је Кесер од злих нациста добио 10 милиона метака и гомилу пушака,минобацача и граната током битке за Јужну Србију? Могуће је да су то комунисти мало преувеличали,али опет у питању је већа количина у сваком случају и то не можете никако оспорити.

Занимљива подела четника!

Па није ли огромна већина тих припадника ''војно-одбрамбених националних одреда'' говорила да заједно са ''англофилним равногорцима'' чине једну војску, под командом ђенерала Михаиловића?

Какву ћеш још поделу у дискурс да уведеш?

Је л' на челу тих ''англофилних'' четника, односно како их ти зовеш равногораца, није био Дража Михаиловић који је изјавио следеће:

- Током боравка у истој просторији са Дражом, ја нисам много поштовао забрану разговора са њим. Он је разговоре радо прихватао, сам их је иницирао, желео је да разговара... Тако ми је једном рекао и следеће: “Млади човече, извините што вас тако ословљавам, јер вам не знам име, ни чин. Запамтите да су Енглези најгори народ на свету. Шта мислите да они нису знали и одобравали оно што сам ја радио, па су ме после једноставно одбацили и оставили на цедилу. Уосталом, они су се у својој историји увек тако понашали.”

Приметио сам да Енглези, ипак, не могу бити гори народ од Немаца.

- Гори су и од Немаца - наставио је Дража. - Са Немцима бар знате на чему сте, а са Енглезима никада. Енглези су спремни сваког да искористе и продају, када оцене да је то у њиховом интересу.

Наставили су дискусију и Дража је овако закључио:

- Запамтите, Енглези су најгори народ на свету. У то ћете имати прилику да се уверите.

Сетио сам се ових речи Драже Михаиловића крајем марта 1999. године (НАТО бомбардовање).

Из сећања слободана Борисављевића, http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:301190-Englezi-gori-od-Nemaca

Оптужујем равногорце,не четнике.
Значи по твојој логици равногорски напади на РЗК су до 1943. оправдани зато што су били "сарадници окупатора",а после 1943. зато што у своје редове примају заробљенике из Црвене армије и тада заправо сви постају комунисти? Дакле равногорци су се од 1943. нападајући Руски Заштитни Корпус заправо борили против комуниста?
Четници који су прихватили неколико десетина хиљада бивших партизана у своје редове су по тој логици комунисти?
Шта је требало да ураде - све да их побију или да их прихвате и преобрате?

А јесу ли ти партизани и црвеноармејци били чланови партије, борили се за Револуцију, попут Власова?

Или су се само борили противу окупатора?

Као што већ рекох било је у свим војскама бивших комуниста који су се искрено покајали за своју прошлост,али само у равногорцима је било активних комуниста попут Живка Топаловића и Радослава Ђурића.

Активних комуниста?

Мислиш таквих као што је био Марисав Петровић?

Интересантно. Али кад равногорци прихватају бивше црвеноармејце онда је то у реду.

Наравно да се хвалим везама Мите Љотића са генералом Власовом.
Одред од 1200 војника РОА борио се раме уз раме са љотићевцима и ђујићевцима против комуниста у Словенији 1945. године.
До краја био комуњара?Као што рекох свако ко се искрено покајао за своју прошлост био је добро дошао у анти-комунистичке редове.

Овде си у праву, моја грешка,мада ко зна... Комунисти су се 1941. године служили паролом "ко не убије Руса није добар Србин".

Али мислим да је и Дража Михаиловић имао у плану истеривање свих белих Руса из Србије. Порука Драже Михаиловића пуковнику Рогожину 1942. године:
'Издали сте своју отаџбини, а сада и српски народ који вас је хранио 20 година...''

Из књиге Јурија Цурганова Неудавшийся реванш. Белая эмиграция во Второй мировой войне :

Но 20 сентября 1943 года 1-й полк Корпуса получил предложение от Дражи Михайловича заключить тайное соглашение против оккупантов. В случае, если предложение будет отклонено, руководитель «Королевской армии в отечестве» обещал полностью разгромить полковые гарнизоны. Командование Корпуса не поддержало предложение и, несмотря на то, что угроза четников осталась только угрозой, морально-политическое состояние русских ухудшилось – они симпатизировали Михайловичу, понимали правоту его дела. Отряды четников пытались отбирать у чинов Корпуса оружие и агитировали их переходить в свои ряды. Не удалось избежать вооруженных столкновений.

Ко не би после овога РЗК самтрао сарадницима окупатора, који је распарчао Отаџбину, протежирао Павелића и усташе?

U tom trenutku Crvena armija usla je u grad,Sovjetski major koji je komandovao kolonom cestitao je Keserovicu i Krameru na pobedi.U ime Kraljevske jugoslovenske vojske Keserovic je grad predao Crvenoj armiji.Tada su se Kramer,Sovjetski major i Keserovic obratili okupljenim ravnogorcima i narodu ispred trga.

,,Zivela Ruska braca!,, odjekivala je masa na trgu.
Sovjetski major je uzviknuo-,,Ziveo Ruzvelt,,
,,Ziveo,, uzvratila je masa.
,,Ziveo Cercil,,
,,Ziveo,,
,,Ziveo Staljin,,
,,Ziveo,,
,,Ziveo Kralj Pera,,
,,Ziveo,,

Треба да ти цртам Добровољац или да још једном поновим?

У колективно памћење Срба никада није уткана свест о престанку постојања велике Русије, заштитнице свих православних Словена. Можда понајбоље је осећања искрених , простих, русофила сублимисао Бранко Ћопић, током устанка 1941, у стиховима:


Последња се битка бије,
сјевер дува из Русије,
Бескрајна је наша вјера у орлове са сјевера

 

[Sreten Žujović]

У колективно памћење Срба никада није уткана свест о престанку постојања велике Русије, заштитнице свих православних Словена.

Са овим се слажем. Срби су простодушан народ и као такав народ је прихватио Југославију као наследницу Краљевине Србије, а исто тако је посматрао СССР - као наследника Руске империје.