- Колико знам Хааг никада ништа службено о томе није говорио. Мислим да би га питали за неке потезе његових младих генерала иза којих је стајао Шушак, али стављати Туђмана у исти раван с Милошевићем не могу представити.
* Како је Туђман реагирао?
- Била је кратка, али неугодна шутња, те прелазак на другу тему. Но, на моје питање о ХВ-у у БиХ, није казао ништа - није одбијао, али ни негирао. Но, он је знао за све и Шушак је само на непримјеренији наћин изражавао његову позицију.
Једна од великих загонатака рата у БиХ јест и та да је Русија својим ветом зауставила улазак ХВ-а у Бања Лука.
- Не, Русија нема никакве везе са заустављањем ХВ-а пред Бања Луком. И желим сада једном заувијек скинути с дневног реда шпекулације да је Русија спријечила улазак Хрвата у Бања Луку. С тим нисмо имали везе.
Промијенио сам тон и почео отворено пријетити. Рекао сам им да ће све заврштити врло 'лоше по њих из водства и по Крајину' ако не узму план у руке. Штовише, рекао сам да ме није брига за њих особно, али нека барем мало размисле о људима које су повели за собом. И даље су одбијали. Састанак је постао беспредметан па смо отишли. Пришао сам Мартићу и рекао: 'Овим сте потписали смртну пресуду Крајини и српској назочности на том подручју. Одговарат ћете за ово, а увјеравам вас да ће се Русија побринути за то'.
Разговарали смо о томе како ћемо након српског пристанка одмах почети радити на томе да полако неке ствари 'одузимамо Србима и дајемо Хрватима'.
Кад смо Туђмана одликовали орденом Жукова, Срби су своје побацали
То сам схватио као комплимент. И то је истина. Мојим послом у Хрватској многи су били незадовољни.
Наш однос према Туђману одлично осликава једна анегдота. У Москви су дуго размишљали о томе којим орденом наградити Туђмана. Питали су ме за савјет и на крају сам предложио да то буде орден Жукова, велика војна награда названа у част најбољег совјетског војсковође. Прије свега треба рећи да је након тога наша амбасада у Београду била 'затрпана' совјетским орденима и медаљама које су њима одликовани Срби побацали из протеста. На то смо били спремни. Предавао сам предсједнику Туђману орден на Пантовчаку. Били смо у великој дворани. С једне стране сви хрватски највиши дужносници, а војни аташе и ја сами у средини дворане. Чекали смо Туђмана.
Била је то једна од оних неугодних ситуација тишине и ишчекивања, као понекад у лифту. Тада сам зачуо нервозни глас Гојка Шушка, довољно гласан да га чујем: 'Ми сви овђе због њих двојице'. То је појачало неугодност, а нисам знао што ћу па сам се насмијао и рекао: 'Нисмо двојица, с нама је и Жуков'. Туђману сам предао орден због његова суђеловања у Другом свјетском рату, али и због бројних акција хрватских партизана који су спашавали заробљене руске официре. Био сам кратак. Но, када је Туђман почео говорити, био је у форми - распричао се о Титу и партизанском покрету.
Напоменуо је, не без поноса и изненађујуће за мене, а поготово за добар дио његових сурадника, да су се тијеком грађанског рата у Русији Хрвати борили на страни 'црвених', а Срби за цара!
