vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Ime Aleksandra Vasiljeviča Kolčaka do I svetskog rata bilo je vezano, pre svega za polarna istraživanja. Učestvovao je u tri polarne ekspedicije koje su istraživale mogućnosti prolaza iz Atlantskog okeana u Pacifik preko Severnog ledenog okeana. U poslednjoj ekspediciji, koju je prevodio ruski naučnik nemačkog porekla, Edvard fon Tol komandovao je brodom Zarja i pronašao ostrvo koje je po njemu dobilo ime. On sam dobio je nadimak Kolčak Polarni. Nakon povratka sa ekspedicije, rezultate istraživanja objavio je u delu koje je do 30-tih godina XX veka smatrano najznačajnijim delom na polju istraživanja Severnog polarnog kruga.
Grb Belih tokom građanskog rata
U rusko – japanskom ratu, 1904.- 1905. godine komandovao je brodom minopolagačem, uspešno je potopio jedan japanski razarač, ali je bio ranjen i zarobljen. Zbog slabog zdravlja, ubrzo je oslobođen iz zarobljeništva i vratio se svojoj porodici. Početak I svetskog rata zatekao ga je na dužnosti u pomorskom gerneralštabu ruske vojske. Ubrzo kreće u aktivnu borbu i pokazuje kako mala ruska Baltička flota može da se nosi sa daleko moćnijom nemačkom. Hrabro je prilazio nemačkim gradovima Dancigu i Šćećinu (danas u Poljskoj) i brodom kojim je komandovao polagao mine gotovo u samim lukama. Njegova hrabrost, odlučnost i viteštvo u borbi doprineli su da ga car proglasi za najmlađeg kontraadmirala u ruskoj mornarici i imenuje za komandanta Crnomorske flote.
Na tom mestu zatiče ga i Februarska revolucija i svrgavanje cara. Slažući se sa ciljevima pokreta za demokratizaciju Rusije, pridružuje se pokretu, ali videvši kakvo rasulo vlada u vojsci ne prihvata da bude vojni ministar neorganizovane vojske. Zbog toga biva smenjen i poslat u inostranstvo kao vojni ataše. Kada je izbila Oktobarska revolucija, Kolčak se vraća u Rusiju, dok mu porodica ostaje u Parizu. Preuzima ulogu Vrhovnog poglavara Rusije, vođe pokreta protivnika boljševika i organizuje otpor boljševicima na širokom prostoru, od Urala do Vladivostoka.
Poštanska marka sa likom admirala Kolčaka izdata 1919.
Na početku I Svetskog rata, Kolčak upoznaje ženu koja će ga pratiti kroz dobro i zlo tokom najtežih godina za njega i Rusiju, Anu Vasiljevnu Timirjovu, ženu njegovog kolege, pomorskog oficira. Upoznali su se u ruskoj pomorskoj bazi u Helsingforsu (današnji Helsinki) i od prvog trenutka zaljubili se jedno u drugo. Dve godine pokušavali su da suzbiju svoju ljubav. Za Kolčaka se govorilo da su mu samo dve stvari važne – more i porodica. Međutim, kada se vratio iz inostranstva i preuzeo dužnost vođe u borbi protiv boljševika, njihova strast je eksplodirala. Ana Timirjova postala je verna pratilja i inspiracija Admiralova.
„Mnogo mi je pomoglo što sam mislio na Vas u najtežim časovima moga života“, pisao joj je. „Želim da mislim samo na Vas, najdraža moja. Mislim na Vas svakog minuta dok obavljam komandujuće dužnosti. Ne znam šta može da se dogodi za sat vremena, ali dokle god postojim, misliću na svoju zvezdu, na topli zrak sunca, na vas obožavana Ana Vasiljevna.“ Ne zna se da li je romansu „Gori, gori moja zvezdo!“ komponovao baš lično Admiral, ali to mu je bila omiljena pesma koju je uvek posvećivao Ani Vasiljevnoj.
Posladnja fotografija admirala Kolčaka
Ovakvi izlivi sentimentalnosti ne bi mogli da se očekuju od čoveka koji je ceo život posvetio vojnoj karijeri, ali tako se nešto moglo očekivati od admirala Kolčaka. Admiral Kolčak bio je više figura koja je po svom ponašanju, ophođenju, shavatanju časti i vezanosti za prijatelje i saradnike više podsećala na srednjevekovnog viteza, nego na ljude koji su bili u skladu sa duhom vremena. Nije pravio kompromise: „Ne kockam se sa idejom velike, nedeljive Rusije.“ Bioje čovek koji je imao viziju slobodne i demokratske Rusije. Kada je sa dokumenata posvećenih njemu skinuta oznaka tajnosti to se i otkrilo. „Ne može biti bilo kakvog povratka na režim koji je vladao pre februara 1917. Rusija će postati jaka i prosperitetna država kada milioni naših seljaka budu samostalno upravljali zemljom.“
Svojom pojavom, čistoćom svojih misli i jasnoćom svojih stavova pridobijao je sve više pristalica. Uz pomoć saveznika, među kojima je bila i Srpska legija, 1918. godine Beli su se našli na samo 200 kilometara od Moskve. Ali, to je bilo sve što su mogli da učine. U nedostatku ljudstva i opreme, Beli su dostigli svoj maksimum. Počela je epopeja o kojoj će se u Rusiji ćutati čitavih sedamdeset godina. Čitav jedan svet, način života, celokupna jedna civilizacija stara više od hiljadu godina, povlačila se preko zaleđenog Sibira ne znajući gde će se zaustaviti. Svi pogledi bili su upereni u admirala, Vrhovnog poglavara Rusije, ali on je bio nemoćan. Suočen sa opštim slomom svojih armija, sa izdajom i ignorisan od Sila Antante, Kolčaku je jedino ostalo da organizuje evakuaciju prema Irkutsku.
Kolčak kao komandant Crnomorske flote 1917.
Njegov voz kretao je poslednji, posle ranjenika, vojnika, državne blagajne i najbližih saradnika. Sa njim je bila i njegova Ana koja je odbila da ide ispred njega. Pre polaska i formalno su se venčali. Pre dolaska kompozicije u Irkutsk revolucionari su tamo preuzeli vlast i tražili admiralovu glavu kao uslov da se strane trupe, među kojima su Česi bili najbrojniji, mogu u miru povući iz Rusije. Kolčak odbija da se preobuče u češku uniformu i tako napusti Rusiju i na železničku stanicu u Irkutsku izlazi u punoj admiralskoj uniformi sa svim odlikovanjima koje je dobio za vreme služenja svojoj državi. Biva odmah uhapšen i odveden u zatvor. Njegove verne trupe predvođene generalom Aleksandrom Kapelom očajnički pokušavaju da stignu u Irkutsk i oslobode svog komandanta.
Oko 30 000 vojnika sa svojim porodicama tako je započelo Veliki sibirski ledeni pohod, u kome će veliki broj njih izgubiti svoje živote u ledu. Admirala Kolčaka u međuvremenu nisu htele da napuste dve osobe – prijatelj i predsednik vlade Pepeljajev i njegova Ana koja zahteva da bude uhapšena kako bi ostala sa svojim voljenim. Svoje ostale saradnike sam admiral otpušta iz službe kako bi sačuvao njihove živote. Oni svoj put nastavljaju dalje prema Kini i Japanu, a odatle u Evropu ili Ameriku. Niko od njih nije pretpostavljao da će im za povratak biti otrebno osamdeset godina.
Kolčak na frontu 1919. deli odlikovanja
Iz dokumenata o saslušanju može se videti da admiral Kolčak nije imao nameru da napušta ruko tlo. Bio je čovek koji ne pristaje na kompromise kada se radilo o sudbini Rusije. Kao oficir bio je spreman da pogine za otadžbinu i to je i potvrdio. Kada je Bela armija, čiji je komandant general Kapel, u međuvremenu poginuo, stigla pred Irkutsk, boljševici su izveli iz zatvora Admirala. Pepeljajev je zahtevao da i njega izvedu sa prijateljem i komandantom.
Ana je kasnije zapisala: „Moje najužasnije sećanje vezano je za trenutak kada su ga izveli. Kroz otvor sam videla sivu šapku. Stajao je između ljudi u crnom koji su ga odvodili. To je bio poslednji put da sam ga videla. Posle toga, video se samo mesec uokviren prozorom i crna senka rešetki na podu. Bila je ljuta februarska noć. Ne mogu da prihvatim činjenicu da ga nema već pedeset godina. Ne mogu da podnesem osećanje da nisam mogla da mu pomognem u trenutku kada je odlazio iz mog života. Stalno mislim na njegov odlazak te februarske noći. A ja sam još živa. Ja živim koliko i sećanje na njegovu ljubav prema meni.“
Admiral Kolčak i Pepeljajev odvedeni su na obalu reke Ušakovke u zoru, 7. februara 1920. Samuil Čudnovski, islednik-egzekutor zapisao je o poslednjem času admirala Kolčaka: „ Pre streljanja, pitao sam osuđenog ima li neku želju. Admiral je molio za dozvolu da se oprosti od Ane Vasiljevne Timirjeve. Odgovorio sam da u tom zahtevu ne vidim nikakvog smisla.
Ana Timirjova
Kada sam ga upitao ima li neku drugu želju, odgovorio je: „Želeo bih da poručim svojoj supruzi koja živi u Parizu da blagosiljam svoga sina.“ Postoji i legenda o Admiralovoj smrti. Pošto je Čudnovski bio politički komesar – nije imao vojni čin, a u vojsci je običaj da streljačkim vodom komanduje oficir istog ili višeg ranga od onoga koji ima osuđenik, Admiral je sam komandovao streljačkim vodom. Da li je to istina, nikada nećemo saznati.
Posle streljanja tela Admirala i Pepeljajeva bačena su u reku Ušakovku. Ana Vasiljevna Timirjova ostala je da živi u Sovjetskom Savezu. Hapšena je i saslušavana bezbroj puta. Nije joj pomoglo ni to što se nekoliko godina kasnije ponovo udala. Bilo joj je zabranjeno da živi u većim gradovima i ceo život je provela glumeći u provincijskim pozorištima dok je nije otkrio veliki Sergej Bondarčuk za film „Rat i mir“. Poslednjih deset godina života proživela je u Moskvi. Hrabro je nosila svoj krst i nikada se nije odrekla svoje najveće ljubavi. Umrla je u Moskvi 1974. godine.
