Данас није мој дан. Осјећам да негдје у дубинама мог бића, испод шминке и лака за нокте, испод нота и стихова који теку кроз вене, тамо негдје испод срца, зјапи некаква рупа пуна емотивне празнине. Нешто недостаје. Не знам. Није ми јасно којим концима да закрпим ту рупу, нити какву даску да закуцам преко. И којим ексерима? Све ми се то чини некако неухватљивим и далеким. А опет, знам да, колико год далека и неухватљива та празнина била, у исто вријеме она је и блиска и позната. У неку руку примамљива. Она је сигурно уточиште. Знам да ћу у тој празнини да будем сама, усамљена и несрећна до миле воље. У мојој несрећи ме нико неће омести. Биће само моја. Можда се једног дана досјетим како да изађем из недокучиво познате и неухватљиво блиске празнине. Можда једног дана схватим да сам косу пустила да нарасте толика само да бих њом закрпила рупу пуну емотивне празнине. Можда једног дана...Можда...
