U jednom carstvu bez vremena, ljudi su zaboravili kako se igra. Vukli su svoje misli
kao teške kofere, puni teorija, sumnji i objašnjenja. U tom svetu živela je skupina
odraslih koji su odlučili da ponovo pronađu izgubljeni deo sebe. Uputili su se tamo
gde još uvek odzvanja smeh koji se ne objašnjava — u Dečiji vrt.
Jedan od njih, čovek ozbiljan i tih, poznat po tome da nikada nije izgubio nijedan
misaoni dvoboj, kleknuo je pred devojčicu od šest godina. U rukama je držao svoju
najprecizniju misaonu zamku — pitanje koje je s godinama brusio poput najfinijeg
mača.
-Za koliko vremena ćeš napuniti rupu bez dna? — upita je, s blagim osmehom,
siguran da će devojčica zaćutati ili pitati šta je to "rupa bez dna".
Ali dete ga pogleda, ozbiljno kao da nosi odgovornost Vaseljene. Pogled joj je klizio
kroz njega, kao da vidi ne samo njega, već i sve njegove nedoumice, poraze,
strepnje koje nikada nije izgovorio.
Zastala je na trenutak, kao da računa.
I onda rekla:
-Za ceo svet.
Odrasli oko njih su se nasmejali. Neki iskreno, neki zbunjeno, a neki sa nelagodom
— jer su shvatili da su svedočili odgovoru koji je veći od njih.
Čovek je ćutao. Po prvi put, njegovo pitanje se nije završilo raspravom. Ni pokušajem
da objasni. Pogledao je u devojčicu, pa u nebo. Osetio je kako nešto u njemu puca
— ne bolno, već oslobađajuće. Kao da se u njemu otvorila nova rupa, ali ne ona bez
dna, već ona kroz koju može da pobegne ono što ga guši.
Od tog dana, čovek više nije postavljao pitanja da bi dokazao nešto. Počeo je da sluša.
Ne odgovore — već prostor između njih.
A rupa bez dna?
Ona je i dalje tamo. Čeka.
Ali više ne traži da bude napunjena.
Jer za nju bi bio potreban ceo svet,
pa ni on ne bi bio dovoljan.
Samo želi da bude shvaćena.
Autori: domatrios i devojčica.
kao teške kofere, puni teorija, sumnji i objašnjenja. U tom svetu živela je skupina
odraslih koji su odlučili da ponovo pronađu izgubljeni deo sebe. Uputili su se tamo
gde još uvek odzvanja smeh koji se ne objašnjava — u Dečiji vrt.
Jedan od njih, čovek ozbiljan i tih, poznat po tome da nikada nije izgubio nijedan
misaoni dvoboj, kleknuo je pred devojčicu od šest godina. U rukama je držao svoju
najprecizniju misaonu zamku — pitanje koje je s godinama brusio poput najfinijeg
mača.
-Za koliko vremena ćeš napuniti rupu bez dna? — upita je, s blagim osmehom,
siguran da će devojčica zaćutati ili pitati šta je to "rupa bez dna".
Ali dete ga pogleda, ozbiljno kao da nosi odgovornost Vaseljene. Pogled joj je klizio
kroz njega, kao da vidi ne samo njega, već i sve njegove nedoumice, poraze,
strepnje koje nikada nije izgovorio.
Zastala je na trenutak, kao da računa.
I onda rekla:
-Za ceo svet.
Odrasli oko njih su se nasmejali. Neki iskreno, neki zbunjeno, a neki sa nelagodom
— jer su shvatili da su svedočili odgovoru koji je veći od njih.
Čovek je ćutao. Po prvi put, njegovo pitanje se nije završilo raspravom. Ni pokušajem
da objasni. Pogledao je u devojčicu, pa u nebo. Osetio je kako nešto u njemu puca
— ne bolno, već oslobađajuće. Kao da se u njemu otvorila nova rupa, ali ne ona bez
dna, već ona kroz koju može da pobegne ono što ga guši.
Od tog dana, čovek više nije postavljao pitanja da bi dokazao nešto. Počeo je da sluša.
Ne odgovore — već prostor između njih.
A rupa bez dna?
Ona je i dalje tamo. Čeka.
Ali više ne traži da bude napunjena.
Jer za nju bi bio potreban ceo svet,
pa ni on ne bi bio dovoljan.
Samo želi da bude shvaćena.
Autori: domatrios i devojčica.
